funkcija, to ti je ko da imaš dovoljno vina da stane u jednu čašu, to se zove bijekcija, to je, ono, idealan slučaj.  svaki element tj kapljica vina preslika se u tu čašu. to je pravilo koje se javlja u fizici jer fizika traži idealne slučajeve, fizika je šupčina.
marko grgić



uvik sam volila mulić, možda jer je bio tu prvi, možda jer je u njemu bilo urezano moje ime, dok ga more nije izlokalo, jer smo s njega skakali na brojeve, visili s daske koju je dida čak i tapecira, tata je oko njega lovija hobotnice, more je čudno i duboko zvečalo u njegovoj šupljikavoj utrobi, s njega smo ulazili na brod i na njemu se sunčali kad bi sve bilo prepuno turista. na mulić pripadam, a mulić pomalo nije nigdi pa se na njemu može dobro pobić od svega, onu spaja more i kopno i premošćuje granicu, al ne spada ni vamo ni tamo. neću nastojat povuć kvalitetnu metaforu, jer ona se tu provlači u naznakama: takav je i moj život.


*


moja se bit može izrazit kao akceleracija. ljetos mi je toni reka da ona nije samo promjena brzine nabrže ili nasporije, ko šta sam blesavo mislila, nego bilo koja promjena vektora brzine. tako kad zemlja kruži oko sunca, to nije zbog gravitacije, zbog gravitacije je došla tu di je, da, ali da ne odleti nekud drži je akceleracija, jer su centrifuga i centripeta (kojoj nadimak od milja ne stoji tako dobro) imaginarne i uostalom bile one stvarne il ne, poništavaju se, i onda je vektor brzine, jer je vektor pravocrtan, rascjepkan u puno malih vektorića, da bi tvorija krug to jest elipsu, a svaki taj rascjep, svaka ta promjenica iz jednog vektorića u drugi je akceleracija. akceleracija je i ono zbog čega ti se crijeva zalipe za kičmu kad avijon uzlijeće, jer se promijeni vektor brzine tvoje utrobe, ili ono šta omogući da doživiš dojam nulte gravitacije kad te matej zanjiše u tonijevoj mriži pa tvoja akceleracija poništi zemljinu i na tren se prestaneš kretat. ali ne onako kao u sporim kišnim nedjeljnim provincijskim popodnevima, nego uzbudljivo i puno potencije. akceleracija je promjena vektora, a to je više manje i definicija zbivanja, a ja najviše volim zbivanje.


*

kad sam bila mala zanimljivo mi je bilo to šta strogost tuđih roditelja i baba mene nije doticala. čak i kad sam bila na njihovom, a ne na terenu svojih roditelja i baba, smila sam radit nešto šta oni nisu, i samo jedan bombon pojeden u trenutku u kojem to drugi nije smio osvijestio mi je činjenicu da svijet nije jednak za svakoga. on, taj bombon, a ne činjenica da ja jedina nisam imala štikle za svoju barbie koju smo mi zvali barbica, konkretno elvira, bila je hand me down od neke male talijanske turistkinje. ne činjenica da je neko nešto imao, a ja nisam, nego činjenica da su za nekoga važila potpuno drukčija pravila nego za mene, izvukla me iz 2d svijeta i ubacila u 3d.


*


zašto mi tombola donosi užitak? makar je ne dobila, kad prozovu broj koji imam i ja ga zaokržim, osjećam osjećaj postignuća, skače mi adrenalin, pogotovo kad ih se zareda par zaredom, i iako je to igra koja u potpunosti ovisi o sreći, imam dojam da nešto radim dobro, jer ako i ne ide, opet malo krene, uvik izvuče bar par mojih brojeva, i onda imam dojam ko da pripadam tu i da sve protječe u najboljem redu, da radim nešto za sebe jer ako ne igraš nemoš dobit, ali dovoljno je i samo igrat, stvarno, al ponajviše ipak zato šta ti igra, na koju je u tom trenutku sveden život, pruža nadu da ćeš se iz nje izvuć ko pobjednica.

na tomboli sam se napila pa su me nagovorili poć gledat nimfomanku. mirela je dobila cinkvinu pa mi je platila upad. bila sam dosta uživljena i nadali su se da ću prestat komentirat kad film krene. na trailerima sam uživljeno navijala: i don't want to survive, i want to live - Hell YEAH!


*


kad vidim malene dječake nekad pomislim: ja bi jednom, za 15 godina, mogla bit s njima. ne jer me privlače nit išta pa da čekam da postanu legalni, nego primjećujem čistu mogućnost: ko šta sad mogu bit s nekim deset godina mlađim, ko je imao pet kad sam ja imala petnaest, tako ću jednom možda bit s nekim ko sad ima pet pa ćemo pričat: ti si tad imao pet! tako ja živim i razmatram mogućnosti.


*


problem sa zagrobnim životom je šta kad neko umre ne mogu zamislit njegov duh bez njegovog lica - ali lice je ostalo tu, na lešu, umrlo.


*


al onda sam pomislila: šta god bilo, uvik imam paralelne svemire i zapitala se mogu li ja mirno nastavit živit sa svojim odabirima baš zato šta znam da u paralelnim svjetovima živim sve druge opcije? i jesam li se zbog toga malo ulijenila? prvo sam se bojala slučaja da te ja nisam ja, da one nisam ja (jer nemam u sebi njihovo iskustvo – makar nekad imam dojam da imam njihove emocije), al i ako jesam, to opet, ko ni zagrobni život, nije opravdanje za to da se pretjerano opustim u ovom svijetu.

iz: quantum suicide


*


moja prošlost sretno zaključena trenucima u kojima su me neki ljudi našli, a ne bi me bili našli otherwise, navodi me na zaključak: isplati se davat se u prazno i ustrajat na tome kad ti se čini da to radiš uzalud, jer sad, osim za sad, živiš i za sutra, a sutra te neko možda nađe i stavi sve u ravnotežni položaj baš zbog ovog danas, baš zbog toga kakva si danas i baš zbog toga šta to ne skrivaš od svijeta.

treba bit strpljiv, sjetit se da stvarima treba neka određena brzina da stignu na odredište, i da nije da nužno postoji masterplan, ali da se ništa ni ne može desit ako ne mrdneš, jer reakcija po definiciji treba prethodnu akciju.

zato kao da si, i kad budeš, nasukana na pustom otoku, na mrtvoj planeti, nemoj zaboravit stalno odašiljat signal u prazno.


*


kad imenuješ zlikovca svi igrači se odma više za njega zainteresiraju jer znaju da se dungeon master više oko njega potrudija i da će bit teži za svladat. lipo mi je šta na skroz neočekivanim mjestima susretnem neki super aspekt davne prije semiotike: kad nešto označiš imenom, to omeđiš i izdvojiš kao dio stvarnosti i na neki način i stvoriš, ko bog. šta na neki način dungeon master i jest. al meni je isto draži d'n'b.


*


išla sam u friđ po neki toč da ga odmrznem i prvo sam vidila mamine naljepnice na plastičnim posudama: "juhu", "juhi", "juho". pitala sam je koji joj je to vrag, jer ja sam tražila june, a ona kaže da je to sve juha, da je tako napisala da bude veselije. ali tu uzbuđenje nije završilo, jer sam između svega toga iskopala ribu koju je mama danas zaleđenu donila sa šolte, trlju, a na njoj je pisalo "trlja". umrla sam, prvo jer je evidentno da je navedena stvar riba pa čak i da je trlja, plus, dok je to u didinom frižideru možda imalo smisla jer on ima dosta ribe tamo, mi imamo samo tu jednu ribu u friđu i znamo da je trlja. znamo i da ćemo je ispeć u roku od max 2 dana, ali na njoj, vidila sam, pored „trlja“ stoji i datum, i to datum 11.14. pa sam zaključila da to nema bit šta drugo nego mjesec isteka valjanosti.


*

postala sam dosta dobra u prebolijevanju ljubavnika, ali nešto mi i dalje predstavlja problem. kako sam sklona konceptima, kategorizaciji i malo opsesivna oko arhiviranja uspomena, sve pisme na koje se u toku godine zakačim stavljam u jedan folder da ih omiljene imam okupljene za slušat i da ih posli imam arhivirane za aktiviranje prustovskih momenata. al neke pisme neminovno su vezane uz neke ljude, a neki od njih su mi nekad bili partneri, iako, nisu baš svi bili partneri jer nisu bili na mojoj strani, sad svejedno, i onda mi slušanje omiljene muzike nehotice pobuđuje uspomene.
srića da je došla nova godina.
otvorila sam folder mix_2014.


*


kad god mi zafali brzine a u tom trenutku sam statična bez nekog uzbudljivijeg gibanja u perspektivi, sjetim se da sam na rubu galaksije ko ja se vrti strahovito brzo i to mi bude divno i odma je osjetim, brzinu.

ja: jel vi isto mislite da su sad kasne devedesete? 
mislav: ja mislim. ja DEFINITIVNO mislim. 




maastricht, prosinac 2011.


blagdani su blizu. naizgled je lakše bit depresivan na blagdan jer su okolnosti jasne, svagdan je problematičniji jer ako nema vidljivih razloga kao naprimjer da svi osim tebe naizgled imaju radost i bor a ti si i dalje tupa i jadna, onda znači da ne valja nešto od kemije unutar tebe ili od osnovnih postavki tvog života.

s druge strane, meni između blagdana i svagdana nema razlike pa je svaki dan svagdan u kojem mi ne valja kemija i osnovne postavke, a kad se poklopi da je drugima istovremeno blagdan onda se osjećam dvostruko zakinuto, za kuglice, za mlince, za papir za umatanje, za iglice, za isusa, za shopping, za obitelj, za to šta nisam uspila sredit da mi to ne bude važno, za boga, za bijelu svjetlost, za radost i višeglasje, za besplatna peciva, hladan grad i vruće ulje, za svjetla po ulicama od mog poreza koja ne svijetle meni, za misu od mog novca koja ne misi meni, za tv doček iz mog poreza koji ne emitiraju za mene.

odlučila sam ne bit više pičkica, kupila bor, okitila ga i obznanila da od sad slavim poganske blagdane i da počinjem sa solsticijem. nisam još sigurna kako se on slavi, tu ću se morat većinski oslonit na google, al sigurna sam da je to pravi dan za proslavit jer kako je najkraći, od njega gore ne može i onda sve može ić samo na bolje, uz to, meni je tako primjereno slavit dna, i šta je najlipše, točno na solsticij će proć točno pola dana kako je on na brodu i broj prijeđenih bit će veći od preostalih i rast će u našu korist slično kao šta će rast dan.

i kad se on vrati dan će bit skroz jednako dug kao kad je otišao.


*


ne znam dolazi li mi nostalgija za osamdesetima i romantični pogled na komunističke rituale zbog djetinjstva samog koje uvik bude magično, čak i kad je traumatično (iako pretpostavljam ne i kad ti zakolju obitelj pred tobom, udaju te s 9 i slično, tako da se ograđujem). ja sam uvik, zbog čudnog rada nostalgije, romantizirala političko uređenje koje je tad vladalo, i koliko god to bilo blesavo, ono je ipak bilo isprepleteno s ritualima djetinjstva i i dalje mislim da je romantičnije bilo pivat o crvenim makovima nego zazivat boga da ti čuva državu, jer te pisme su dobro zvučale, i svitlo je bilo toplo i meko se lomilo, domovi su bili sigurniji, izvanjski svijet velik i neistražen, sav svijet se tad usložnjavao prema sve manjem, mikropogled i opsesija detaljem su prevladavali, nismo imali cjelovite slike o sebi, pustolovine smo producirali bez problema, zahtjevi koje smo pounutrili bili su izvedivi i dobrodošli, a oni veći, neizvediviji, koji te na kraju unište ko originalni subjekt, njih nam još nisu bili počeli usađivat.


*


čitala sam o pronađenim blizankama, jedna od njih rekla je da je oduvijek znala da dio nje nedostaje,
a ja se pitam: kome ne nedostaje? i mislim se, možda sam ja stvarno svoju blizanku proždrla u maternici, i sad u nekom dijelu mene stoji njenih zaostalih nekoliko stanica, možda djelić tkiva ili organa, a onda je tu negdi skriven i dio njene duše i zato se valjda nikad ne bi trebala osjećat usamljeno.


*


kad razmišljam o otkrićima i izumima koji će našim potomcima, ako ih bude - potomaka - olakšat život i poboljšat njegovu kvalitetu, budem malo ljubomorna šta ih još nema, šta ih ja nemam sad, jer osjećam da ih zaslužujem, makar ne znam šta su, makar su mi ta sva pomagala i tehnologija donekle apstraktni, ko šta mislim da je moja čukunbaba zasluživala vodovod i mašinu za prat robu koje nije imala.

mislim se, mogla bi lakše otrpit ovo stanje ako se koncentriram na njegove romantične aspekte: ko šta nam je živa vatra u peći ili kaminu romantičnija od pećice na struju, makar znam da je naknadno romantiziramo i da je tad bila pain in the ass - iako, možda mi je primjer kriv jer vatra stvarno ima neku intrizičnu romantiku - tako iz perspektive neke budućnosti nastojim izromantizirat ova vrata koja škripe, suđe koje perem na ruke, uvik hladnu sobu, podgrijavanje hrane u tećici, brisanje prašine, bol, tablete, daljine i pamučnu robu kroz koju uvik propuhuje.


*


imam teoriju da bebe, kad ne plaču radi hrane, kakice, zime i slično, plaču ne da iskomuniciraju potrebu za toplinom, ljubavi i emocijama, nego da bi izbjegle da budu napuštene; možda je taj njihov refleks da plaču kad su same tu samo da ih, jer je ljudska mladunčad totalno nemoćna, ne bi u nekoj seobi slučajno ostavili za sobom.
zato ih možda ne treba nužno stalno držat nit dramatizirat, mislim da im je možda dovoljno reć: tu sam, sve je okej, pa da one opet mirno zaspu.
možda ih mi, grleći ih i nosajući ih toliko, navikavamo na emociju ko na drogu, i onda im kasnije nema povratka.


*


skinila sam s neta seriju iz osamdesetih. neko je epizode snimao s tevea na kazetu i tu i tamo se potkrade početak ili kraj neke reklame. to je prvi put da sam zažalila šta se neko, ko šta smo se i mi nekad, trudija pauzirat snimanje za vrime reklama jer, gledajući te djeliće reklama, zamišljam kako bi bilo odrastat u americi. ne zamišljam svoj život kao taj s reklama nego zamišljam kako je bilo odrastat gledajući upravo te reklame i kakva mora da je bila američka stvarnost osamdesetih ako su reklame bile takve, da referiraju na tu stvarnost i targetiraju tu stvarnost. doživljaj je tim vjerniji jer osamdesete, u tom procesu kompliciranog dekodiranja unazad s puno stupnjeva "zamislimo da" - jer ko šta za neku stvarnost možeš napravit nebrojeno reklama, iz reklame možeš povratno zamislit nebrojeno stvarnosti - jer osamdesete jesu bile moje i jer mi služe kao most između mog balkanskog socijalističkog i američkog kapitalističkog srednjeklasnog djetinjstva za koje sam se otkad sam saznala za ameriku pitala kakvo li je.


*


mislila sam se kako sam sad u tridesetima, a još uvik nisam uspila pustit kosu, ali kako u biti imam još masu vrimena za proživit ako ću živit devedesetak godina. mazila sam mačku, nina je pustila anthonyja i cocorosie. mislila sam se kako bi se mogla pobrinit za tu mačku da ostane bez ikog svog. kako mi je postala draga i kako bi se mogla brinit za nju pa makar ona ništa ne osjećala za mene. kako je, ako uzmemo pričat u tim kategorijama u kojima neko može bit nečiji, time jer sam se malo navikla na nju, postala malim dijelom moja, jer nešto dijelimo, makar taj trenutak hladne i nezainteresirane bliskosti.

i onda sam pomislila kako bi onda valjda mogla imat i dijete, samo bi njemu, njoj, morala objasnit, morala opravdat činjenicu šta postoji. rekla bi joj zato dobar ti je život. zna bit jako težak i nije pošten, ali super je šta si tu, traje dosta dugo i svašta stigneš, super da si uopće živa i da možeš guštat u njemu, u masu toga u njemu. i osim šta bi se brinila o njoj, volila je i svugdi je vodala, morala bi se stalno trudit bit joj potpora u razvijanju pozitivnog stava prema činjenici šta je živa.


*


ono kako mi volimo reć da je dominantna kultura zapadnjačka, e pa ne samo to nego je i sjeverna i pitam se osjećaju li se ovi s južne polutke, pogotovo australci koji imaju pristup masovnim globalnim medijima, loše, i ko da svit nije iskrojen za njih, jer ako je sad jesen, onda je jesen, oglašava se jesen, žalimo se na jesen, slavimo jesen, radimo projekte vezane uz jesen, sadimo i beremo jesenje biljke i slično.


*


kad umrem pa me zapale smrdit ću, al ne ko borovina. znači li to da me ne treba palit,
da treba palit samo ono šta miriše?



mosor, prosinac 2013.

kako predeš staklo?
siniša miličić



kad, ponekad, kažeš: ovaj život je prilično nevjerojatan i sjajan, misliš na sve ono šta ti se događa i šta se naokolo odvija, ali za život je potrebno biti živ, a i to je, rekla bi, prilično nevjerojatno, i super je ta dvoznačnost života i nevjerojatnost koincidencije: biti živ i živjeti!



mala sana


nekad su mi zabavne najjednostavnije stvari, tipa kako mi se dok hodam mijenja perspektiva i ko da vrijeme stoji, a ja u glavi vrtim film napravljen od poredanih snimki snimljenih istovremeno hrpom kamera na nekoj polukružnoj liniji oko stvari koje su tako zaustavljene u vremenu i čiji se odnos s drugim predmetima kako idem mijenja. kao da me neko stavio u maketu ili usred animiranog 3-d prikaza nekog prostora ili kao da lebdim po potrošenom svijetu.
pokušala sam im to dočarat, ali zvučalo je bezvezno i samorazumljivo, ko i sad, šta znači da vjerojatno nikome nisam uspila dočarat šta sam tila. možda neko kome je mozak slično premrežen slučajno zna o čemu govorim.
zajebano je šta trebaš bit jako vješta da bi pokušala postić da te drugi razumiju i šta nema garancije da oće, a šta ja pritom to smatram za neku svoju dužnost, ono šta vidim svima reć, podastrijet im svoju perspektivu, jer je meni važna, ali i jer je drukčija od njihove, jer je jednostavno drukčija, a korisno je, lijepo, poticajno i uzbudljivo stavljat se u razne perspektive.


**


nekad mislim da pripadam posebnoj vrsti ljudi i s ljudima s kojima se kužim gledam na druge malo podozrivo, makar svi imaju ljude s kojima se kuže i masu više onih s kojima se ne kuže pa s ovima prvima podozrivo gledaju na druge, iako ne znam zašto bi ja fašistički u svojoj spoznaji i opredjeljenjima bila posebnija, a nekad, jer nekad se osjećam pogubljeno i u tim nekim stvarima u kojima su oni, češće one, tako dobre ne znam šta treba radit, a u nekim stvarima vezanim uz normalno funkcioniranje osjetim se ko neadekvatno maleno smeće, nekad im se prepustim ko toploj babi da me zakrile, ljuljaju i pobrinu se za mene u okvirima ovoga svijeta u kojem se tako dobro snalaze.

iz: pograničja nekorektnosti


**


prema dogovoru, silnice izviru iz pozitivnog električnog naboja, a poniru u negativnom. prema dogovoru.


**


robu sam uvik doživljavala pomalo ko oprave superjunaka ili likova u crtićima. kao, imaš jednu prominu (autfit) il bar jednu svoju boju ili u najgorem slučaju jako usko definiran stil, ko spajsice, i to je tvoja odjeća, koja je zbog toga potpuno stopljena s tvojim karakterom. to je još jedan moj problem s robom.


**


kad ljudi, najčešće žene, prodaju ruže od stola do stola, a ja sjedim s mladićem, osjećam se napadnuto jer mi nikad ne kupi. ja ne želim da mi kupi tako na silu, niti mi je važno da mi kupi inače, važno mi je da mi pokazuje pažnju, šta i radi, ali pred tom ženom tad, makar je njoj samo do prodaje, pred njom, jer su velike šanse da su njoj shvaćanja mainstream, on ispada neromantičan i nepažljiv, šta mene povratno čini luzericom. volila bi zato otić s njim na ladanje pa da mu kad prođemo kraj grma divlje ruže kažem: tako bih rado jednu ovu rúžu, umjesto da, preduhitrivši ga da ne bi morala ostat ponižena kad on to uradi, u njegovo ime niječno odvraćam gospođi s ružama.


**


trebalo mi je još vune pa sam, tražeći radno vrijeme robne kuće nama, doznala da je prodaju. ne vunu, robnu kuću. odavno znam da su u stečaju, tad mi je bilo žao, ali sad kao da me neko pogodio šakom u trbuh.
kasnije sam im još malo surfala sajtom i jako me rastužilo to šta su se tako potrudili uredit web, koji, primijetila sam, nije grez, samo je pristojan i nezanimljiv, kao i sama robna kuća, šta su se potrudili oglasit proizvode i akcije, pogotovo jer je to tako uzaludno, jer više skoro niko ne kupuje tamo, većini nije atraktivno kupit nešto u robnoj kući, odjeća im je ružna (a meni suze opet naviru samo jer sam ovo napisala), i ništa tamo ne odaje ekskluzivan dojam koji je možda nekoć odavalo ili koji nekoć nije ni bio relevantan jer su se stvari kupovale više iz potrebe a manje iz razonode. robne kuće su mi drage jer su one prodavaonice mog djetinjstva, i jer na jednom mistu ima svega i jer sam s mamom šetala katovima od igračaka za koje sam imala dojam da ih nikad ne kupimo, preko restlova i tapeta, di je uvik posebno mirisalo, do novih cipelica, a onda posli na obiteljskog slaju i sad kad umiru, neovisno o vlasničkoj strukturi, vezano uz koju je većina njih možda već odavno umrla, to mi malo para srce i da, zaplakala sam zbog name. to jest zbog sebe.


**


ako si dovoljno pametna da vidiš odnose i razotkrivaš ih, da im vidiš uvjetovanost, da ih vidiš nametnute, da ih vidiš kao odraze i promicatelje ideologije, da ih vidiš arbitrarne – onda kad dođe tvoje vrijeme da preuzmeš neku ulogu i zauzmeš mjesto to ne možeš napravit, ne iskreno, ili ne uopće, jer je potpuno nemoguće. ili bi bila pizda ili morala zaboravit sve šta znaš, plus ako nisi dobra glumica šanse su da to jednostavno neš moć odglumit – jer iskreno to odživit nemoš.
sad, rješenja su dva moguća, il da do daljnjega ostaneš na margini, piješ, promatraš i eventualno pišeš, a svakako patiš i budeš donekle usamljena,
ili da zauzmeš blago sarkastičan al isto dobrohotan stav spram stvarnosti pa uloge preuzimaš bivajuć istovremeno iznad, a time i van, njih.

iz: branding identiteta; kako ne upasti u diskurs


**


nekidan se nisam mogla sjetit ni ko nam je predsjednik, to jest nisam uopće znala je li to još uvijek onaj kulturni ivo.
dan je počeo kad sam sponzorima rekla da šumeći aspirin pijemo kad nemamo spida, a završio nakon šta sam se rasplakala kad mi je eva prepričala sadržaj nekog filma. nekad u međuvremenu smo odabrali miss i mistera fotogeničnosti na pasošima, pri čemu je vozač osvojio nagradu za najkarakterniju sliku.
konobari su već iznili vodu, kruv i tartar i samo smo još čekali lignje koje nikako da dođu. bila sam gladna i namazala sam tartar na kruh. neki strani gosti konferencije slijedili su moj primjer i ja volim virovat da je to zato šta su mislili da se u hrvatskoj to tako radi.
dide je nazva mamu, a ona mi je uvalila svoj mobitel. on je odma krenija na stvar: nije još obavijestija dicu, ali on kreće u radove. zaključija je da ne želi potomstvu ostavljat pare pa će s njima radije pretvorit gustirnu u apartman, šta mu je odavno velika želja.


**


i sad ne samo da sam u potpunosti svjesna trenutka, onako kako smo svjesni kad znamo da ćemo uskoro umrit, nego znam da svjedočim trenutku u vremenu, povijesnom, kulturnom, neponovljivom, jedinstvenom, i da u sebi imam sve ključeve za razumijevanje kodova tog trenutka, i još mi je jača svijest da se ovo više nikad neće ponovit. a kao nekom ko je opsjednut bilježenjem svega, ta nemogućnost da ovo zabilježim, jer će to čitat neki drugi ljudi iz drugih sredina i konteksta, me poklopila i nisam znala šta da radim i onda sam se po prvi put kako treba prepustila trenutku.

u maslinama

počele su padat ko lude pa je dida prominija plan i krenija u berbu po miseca ranije. mama mu nije tila reć da dolazim i ja jer ka da mu bude iznenađenje, a u stvari jer nije virovala da neću prominit plan, jer sam tu pomalo na didu.

on se lipo iznenadija i odveza mater i mene na podanje di nas je čeka ante koji je taman ispeka girica za marendu. ispa je problem jer sam ja nenajavljena i da kao prvo sad zbog mene nemamo dovoljno pribora – imali smo samo jedan perun na nas četvero – ni čaša, al ovome zadnjem je dida doskočija utočivši sebi vino u teglicu, i ne znajuć da je to među američkim srednjeklasnim kućanicama-blogericama već koju godinu veliki hit. drugi, veći problem je bija da će nam sad bit malo ribe, al naravno da smo je opet jedva pojili.

kad smo se tako lipo odmorili, krenili smo brat. pri tom smo pokrili temu kako se mirjana bila napila i zamalo zapalila muža i kako je dida zva vatrogasce al oni nisu smili počet gasit jer nije bila isključena struja, al on je zna da ima fidova sklopka pa je krenija polivat vodom iz gustirne, pri čemu priznaje da nije on neki preveliki junak nego je krenilo probijat zid i zahvaćat njegovu kuću. zatim smo pokrili teme kako triba zdrobit gomilu i bagerom posut pod masline da drži vlagu, kako nema šanse da bi ja sad prepoznala vicu koji se prepolovija i doša na trećinu svoje kilaže, pravi momak, kako je isus bija prvi marksist s čijim se idealima složila njegova ljubavnica, miražđijka magdalena, koja mu je rodila ćer i zasnovala pleme u kataloniji, kako je to da je šoltanska levantinka došla s levanta možda mit, a možda ne, al kako bi to mogla bit i križana sorta koja se uvatila samo tu, kako se rodica stvarno zaljubila i kako je trešnja stablo, a trišnja plod i kako ove godine nije rodilo i neće bit ulja ribama za plivat, al one koje sam ja ranije marendala bi malo zaplivale u vinu pa, didinim riječima, jebo masline, amo učinit pauzu i štagod popit.

kako se prebacija sat, morala sam per dida's order upalit svitla na autu i onda ih nisam do kraja ugasila i dok smo mi brali ispraznija se akumulator. ante je ima one stezaljke za dat mi struju, on i boško su me gurali da me približe da kabeli dosegnu al je volan bija blokiran i ostala sam dijagonalno na cesti, auti su stajali i priskakali upomoć, nismo znali otvorit haubu, pale su svađe ide li prvo plus il minus i ovaj mali dan je dobija nešto uzbuđenja. uz ono koje nam je, a osobito didi, pružila misterija oko toga di je nesta, točnije, ko nam je ukra sir za marendu iz kašete. ta tema zasjenila je čak i akumulator pa valjda zato nisam najebala.





premorena, natečenih, izgrebanih nogu, nervozna od gladi i nestrpljiva da se okupam prije nego skroz padne mrak, trudila sam se bit entuzijastična oko posjete groblju koja se morala desit upravo tad da ne uvene cviće. sve tako u izmačanoj radnoj robi, jer mi smo iskreni i uostalom nemamo vremena za zajebanciju poput presvlačenja, otišli smo prababama i babi, koja bi, znam to samo tako, popizdila da zna da se na groblju ukazujemo u takvom izdanju.

doznala sam da babini starci prababa i pradida kalebić leže skupa u masovnoj grobnici, al da tamo leži i baba nikolina, didina mama, i to sama, jer umrla je prije ostalih, kad nije još bilo naše grobnice i kasnije kad su je tili primistit nisu više znali raspoznat njezine kosti jer svi su se ostaci izmišali i na njih su došli novi. to me masu rastužilo, to šta ona leži tamo sama, makar znam, ili se bar svim svojim razumom nadam, da ona nije dole, da joj svijest nije dole, di god bila, ako uopće postoji, jer zamisli bit svjestan da se nalaziš među gomilom ostataka ljudi s kojima nisi bila bliska, među makar samo gomilom ostataka, šta ja uznemirujuće često zamišljam, u prvom licu, i da su svi koje voliš dalje, niti na istom groblju nego na novom, s druge strane sela.
sve je to jako nerazumno, al da nije bilo nje ne bi bilo ni mene i drago mi je šta je bila jaka i izdržala bar toliko da se uspije prokreirat, a znam da je bila jaka čisto jer je bila žena na selu početkom prošlog stoljeća i jer joj se to vidi na faci, uz to šta je bila masu lipa, i eto, da, znam da sam kao argument protiv prokreacije, točnije, argument za poništavanje argumenta o puštanju svojih gena u budućnost kao prilog prokreaciji, spomenila to da se ja svojih predaka dalje od baba i dida nit sićam nit ih volim nit išta osjećam za njih i čemu onda rađat ako već treće kolino neće imat pojma ko sam ja, al isto u zadnje vrime zamišljam neku čukunčukunčukunbababu i ponosna sam na nju, i znam da je bila dobra i draga i da joj je bilo masu teško i onda sam joj zahvalna i ponosna na nju, i ta zamišljena pretkinja mi je, kad sam ugledala crno-bijelu keramičku sliku (pra)babe nikoline na spomen-ploči, dobila lice.

onda smo otišli do babe na novo groblje (na kojem se ona ista prababa simbolično javlja na nadgrobnoj ploči). tu je bilo masu umjetnog cvića kojega sam ja počela kritizirat i gadit, a dida branit: ustraja je na tome da je grezo kad je grob bez ičega pa bolje onda umjetno ako ne može pravo, ali tamo stalno, stalno ima lipog pravog cvića i uostalom, rekla sam mu da je meni lipši prazan grob nego da je umjetno i da ću ja sve to pobacat – jer sitila sam se s nemalim zadovoljstvom da ću sve prisutne nadživit i onda na miru uklonit svo to umjetno cviće, nek vidim ijedan, škarama ću ga isickat, al je dide reka da će on sebi metnit umjetno i napisat na grob neka bude proklet ko ovo umjetno cviće digne.

ovaj split... nema nikakvu strukturu, teče ko.. niti ko rijeka, nego potočić. brlp brlp brlp.
stola

radio pula, trešti jutarnji program dok ja kao čitam, radio tržnica, kontakt program, zovu babe čestitaju susjedi rođenje unuka, zove neki s nekog sajma da prodaje svinje, a onda ide muzički intermeco, i kaj: motorcycle emptyness. 
fil. iz b.

alo vas dvi, javija nam se na cesti neki barbica, dobar tek. a šta je, biće me niste pripoznale s kapom. – kako ne, roko, odvratila je mama. bija je to roko s pazara u kojeg mama uvik kupuje pršut i ugovara brakove za sestru i mene s njegova dva sina.


**


danas ovčice mirišu na šećer u prahu koji mu stavljam u paradižot. nebo je veliko, zalaz je kičast, lik piša u grgoljeću bonacu, maleni pas po škrapi lovi ticu veću od sebe dok mu se ljudi smiju, miris morem polivene hladne napuhane gume dolazi niotkud i šamara mi prustovske osjetilne dlačice, trajekt sa šolte je spor, mudante koje vise o brokvi predvečerno vlažne, šahisti brojni, turisti ne, mir koji donosi zima sve nadolazećiji, kao i nemir koji donosi večer.


**


povela sam dicu od prijateljice u šetnjicu po mistu. s prijom elom nisam imala problema, ona me pitala kolko imam godina i kad sam rekla trisdvi rekla je da izgledam puno mlađe, otprilike ko da imam petnajst, al odavno nisam bila s tako malim ditetom ko šta je njen brat pa nisam znala kako ga zabavit. sitila sam se da ga je tata zabavljao pokazujući mu brodove i auta pa sam i ja krenila taktikom vidi motor vidi bebu i funkcioniralo je dok nisam došla do vidi maloga dječaka kako piški u more: to ga je inspiriralo pa je reka pi i onda sam ga morala skinit i improvizirat, jednom rukom sam ga obgrlila i nagnila s obale, a drugom mu uvatila maloga pišu. to za mene, ženu bez svog diteta i bez piše nije postupak koji dolazi sam po sebi, ali srećom sam jednom studirala predškolski odgoj pa iako iz toga nisam izvukla diplomu, izvukla sam iskustvo držanja maloga piše i još i danas sam očarana povjerenjem s kojim mi je mali x u vrtiću dao da ga skinem i uhvatim mu pišu da se popiški. samo je stajao tamo u veceu u koji sam ga ugurala nadajući se da će sam znat šta da radi, ali on jedva da je znao govorit, a kamoli puno toga više, i tako je stajao i čekao i ganule su me ta njegova uvjerenost ja znam šta treba radit, da će se svijet pobrinit za njega i njegove potrebe, i spremnost da se skroz prepusti u ruke tog svijeta.


**


pogledamo li skale ili sliku skala ispred mog nebodera, primijetićemo da tih skala ima pet. al ako idemo sić il se popet uz njih, a ne varat, učinićemo šest koraka. muči me, koliko tu zapravo ima skala? jel odgovor na to podložan objektivnoj spoznaji ili ne?


**


raspravljali smo o tome zašto se argumentacija iz kvantne fizike ne može primijenit na nas i ja sam rekla da ipak postoji mogućnost da prođem kroza zid, možda i da ostanem u njemu; kasnije sam razmišljala kako bi bilo lipše ostat u stablu nego u zidu, ili se stopit s ljubavnikom, ali mi je ta pomisao bila neprivlačna, nije mi se svidila ideja da budem tako zacementirana, više mi paše da se moje čestice kreću i vriju slobodno u meni, a ne da se miješaju s tuđima (ko elektroni).

uostalom, ne mogu ostat zacementirana, ne mogu uopće stat na mistu, ni bilo koji glagol, pa tako ni bivat, jer svi se glagoli odvijaju u vremenu i tako ležim ja u jaccuziju nakon šta sam se skoncentrirala na to da sam načinjena od čestica pa uspila bez problema uzvozit uzbu do hotela i nakon šta sam se odjednom pronašla mirnom i opuštenom – niti to, nego nepostojećom, postojeći samo u kretanju tj., šta je važno, svakoj njegovoj pojedinoj točki – da ne kažem trenutku – posebno i u svima istovremeno; i nakon šta sam shvatila da ritam proizvodi zen, jer ovaj put sam zaboravila brojat koliko sam dužina preplivala, i samo sam plivala, nakon svega toga shvatila sam da ne postojim, bar ne na način na koji sam do sad mislila da postojim, i nije bilo nikakvog grča niti brige, postojao je samo skup mojih čestica od kojih je svaka u vezi i dosluhu sa svemirom svuda okolo, a to šta sam napravljena od njih me totalno tješilo i, s druge strane, totalno odvajalo od ovog tijela, jer nisu te čestice moje, i to tijelo nužno ne postoji kao zasebno nego je dio sveopće materije, dio kojeg smo mi naučili gledat izdvojenog, a goran mi je ko šta sam već spomenila nekidan sugerira da su duša i tijelo jedno pa onda ni moja duša ne postoji nego je dio sveopćeg misaono-osjećajnog zibanja svemira. samo, nisam se pomirila s tim šta su neki ljudi, većina ljudi, oko mene gadni i ja ne mogu prihvatit misao da sam s njima jedna duša i djelić istog kazana u kojem je uzbućkana materija.

možda oni i nisu skupa sa mnom, možda tu naizgled supostojimo, ali u stvari prebivamo u različitim razinama svemira i dijelovi smo različitih slojeva stvarnosti – mi svi s iste grane i svi koji se volimo smo zajedno, znam. ali šta je onda s tim velikim praskom, ako je on točan onda su sve moje čestice (nije bilo mene, al je bilo materije od koje sam sad izgrađena, bilo je bar čestica od kojih je sad izgrađena moja materija) bile zbijene s česticama gadnih ljudi na jako malo mista.
ali, malo sam zastranila. moje čestice nisu moje, niti su njihove njihove, sve čestice su dobre tj, nikakve su, samo jesu ili čak nisu, i isto tako nisu one krive šta tvore tijela prljavih debila. s dušom pak ne znam šta ću, možda je prljavi debili ni nemaju.


**

u splitu trenutno vlada ozračje da pola grada koje nije upalo na game of thrones zavidi drugoj polovici koja statira. u splitu smo, naime, svi veliki fanovi. ja sam se tila skinit gola kad sam čula da traže gole djeve, iako bi im smetala moja kratka kosa, al sestra je rekla da oni sigurno lakše nađu periku nego dugokosu curu koja se voljna skinit al izgleda da nije bila u pravu.
to nam je dominantna tema – sidiš na pivi ili šetaš gradom ili radiš na festivalu i vidiš da se neko obrija i onda ti njegov prijatelj kaže dada, on je rob, a vojin hraste je upa u vojnike. pola ljudi koje znamo su upali u seriju, a mi, mi imamo asimetričnu kosu ili smo previsoke ili smo prije početka snimanja trebali već bit na brodu ili smo jednostavno bile preline otić do tttsa ako smo se već prijavile onlajn i makar nam ljubavnici govorili da nam onda očito nije bilo dovoljno napeto, mi totalno patimo, totalno nam je krivo i totalno ćemo umirat kad budemo gledali četvrtu sezonu. a ja tješim jednu od nesuđenih statistica: mi smo ionako stvorene za glavne glumice.

**


kupala sam se tamo di se uglavnom kupaju starci i tu je bio neki mladić koji je izgledao produhovljeno, ili bar mirno i sabrano na neki meditativni način, i odma sam, naravno, pomislila da umire i da se s tim pomirija pa se uglavnom bavi uživanjem u trenutku i s oprostom upućenim svojoj sudbini gleda u more, a onda sam se sitila da svi umiremo pa smo mi se svi mi ostali učinili deplasirani.


**


ležale smo na suncu i pričale o drogama, ona je taman rekla kako misli da se dop ne može s ničim usporedit, makar ga stvarno ne bi probala, i onda sam se ja sitila kako meni po mom mišljenju i mišljenju mnogih ne triba droga, ja tamo dođem sama, možda ne skroz, ali velikim dijelom, meni uzbuđenja sama potaknu kemiju u mozgu, moj mozak generira dop i onda sam skužila zašto sam nervozna kad nema zbivanja: ja sam ovisnica. jednostavno sam đanki, po rođenju, i niko mi neće nabavljat šutove osim mene same, nažalost, i to je ono šta trebam radit iz dana u dan, svu energiju utrošit u to da si pribavim adrenalina, brzine, ljubavi, spoznaje i pobjede nad samom sobom. samo šta je ta pobjeda naprimjer pobjeda nad vlastitim tijelom koje se popelo uvis 2000 metara ili je tih 2000 metara preplivalo, a ne pobjeda nad samom potrebom da učinim nešto za mene tako ekstremno ili bar teško. oću reć, ako i tisuću puta pobijedim sebe, nikad neću pobijedit sebe i te prve pobjede će mi samo otežat ovu drugu, pobjedu koja mi zapravo treba da bi se skinila sa zbivanja, jer će tu moju ovisnost samo podražavat.


**


sitila sam se da sam odrasla i da mogu činit šta oću pa sam si za doručak isfrigala krumpire i ispekla 2 bržolice. oprala sam gomilu suđa i da se pri tom bar malo zabavim složila pijate i tave u spiralu prema fibonacciju. kasnije je on navratio i dok mi je objašnjavao razliku između četverotaktnih i dvotaktnih motora bila sam jako zadovoljna svojom usporedbom: miks zraka i goriva u potonjima miješa se, a dijelom i umiče, s ispušnim plinovima ko pročišćena s nepročišćenom krvi kod hladnokrvnih životinja.

išli smo leć i on je komenitrao da mi je opet tu ekstra kušin za grljenje i da šta će mi taj kušin ako imam njega u krevetu pored sebe, na šta sam mu ja rekla da je tu iz čisto anatomskih razloga – volim ga zagrlit da mi rame ne pada na dole ili da mi zdjelica bude optimalno razdvojena kao kod imobilizacije nakon motorističkih nesreća – i da između mene i jastuka nema ničega. nije se nasmijao, nego je ozbiljno kimnuo i pokazao mi glavom da ugasim svjetlo.