počele su padat ko lude pa je dida prominija plan i krenija u berbu po miseca ranije. mama mu nije tila reć da dolazim i ja jer ka da mu bude iznenađenje, a u stvari jer nije virovala da neću prominit plan, jer sam tu pomalo na didu.
on se lipo iznenadija i odveza mater i mene na podanje di nas je čeka ante koji je taman ispeka girica za marendu. ispa je problem jer sam ja nenajavljena i da kao prvo sad zbog mene nemamo dovoljno pribora – imali smo samo jedan perun na nas četvero – ni čaša, al ovome zadnjem je dida doskočija utočivši sebi vino u teglicu, i ne znajuć da je to među američkim srednjeklasnim kućanicama-blogericama već koju godinu veliki hit. drugi, veći problem je bija da će nam sad bit malo ribe, al naravno da smo je opet jedva pojili.
kad smo se tako lipo odmorili, krenili smo brat. pri tom smo pokrili temu kako se mirjana bila napila i zamalo zapalila muža i kako je dida zva vatrogasce al oni nisu smili počet gasit jer nije bila isključena struja, al on je zna da ima fidova sklopka pa je krenija polivat vodom iz gustirne, pri čemu priznaje da nije on neki preveliki junak nego je krenilo probijat zid i zahvaćat njegovu kuću. zatim smo pokrili teme kako triba zdrobit gomilu i bagerom posut pod masline da drži vlagu, kako nema šanse da bi ja sad prepoznala vicu koji se prepolovija i doša na trećinu svoje kilaže, pravi momak, kako je isus bija prvi marksist s čijim se idealima složila njegova ljubavnica, miražđijka magdalena, koja mu je rodila ćer i zasnovala pleme u kataloniji, kako je to da je šoltanska levantinka došla s levanta možda mit, a možda ne, al kako bi to mogla bit i križana sorta koja se uvatila samo tu, kako se rodica stvarno zaljubila i kako je trešnja stablo, a trišnja plod i kako ove godine nije rodilo i neće bit ulja ribama za plivat, al one koje sam ja ranije marendala bi malo zaplivale u vinu pa, didinim riječima, jebo masline, amo učinit pauzu i štagod popit.
kako se prebacija sat, morala sam per dida's order upalit svitla na autu i onda ih nisam do kraja ugasila i dok smo mi brali ispraznija se akumulator. ante je ima one stezaljke za dat mi struju, on i boško su me gurali da me približe da kabeli dosegnu al je volan bija blokiran i ostala sam dijagonalno na cesti, auti su stajali i priskakali upomoć, nismo znali otvorit haubu, pale su svađe ide li prvo plus il minus i ovaj mali dan je dobija nešto uzbuđenja. uz ono koje nam je, a osobito didi, pružila misterija oko toga di je nesta, točnije, ko nam je ukra sir za marendu iz kašete. ta tema zasjenila je čak i akumulator pa valjda zato nisam najebala.
premorena, natečenih, izgrebanih nogu, nervozna od gladi i nestrpljiva da se okupam prije nego skroz padne mrak, trudila sam se bit entuzijastična oko posjete groblju koja se morala desit upravo tad da ne uvene cviće. sve tako u izmačanoj radnoj robi, jer mi smo iskreni i uostalom nemamo vremena za zajebanciju poput presvlačenja, otišli smo prababama i babi, koja bi, znam to samo tako, popizdila da zna da se na groblju ukazujemo u takvom izdanju.
doznala sam da babini starci prababa i pradida kalebić leže skupa u masovnoj grobnici, al da tamo leži i baba nikolina, didina mama, i to sama, jer umrla je prije ostalih, kad nije još bilo naše grobnice i kasnije kad su je tili primistit nisu više znali raspoznat njezine kosti jer svi su se ostaci izmišali i na njih su došli novi. to me masu rastužilo, to šta ona leži tamo sama, makar znam, ili se bar svim svojim razumom nadam, da ona nije dole, da joj svijest nije dole, di god bila, ako uopće postoji, jer zamisli bit svjestan da se nalaziš među gomilom ostataka ljudi s kojima nisi bila bliska, među makar samo gomilom ostataka, šta ja uznemirujuće često zamišljam, u prvom licu, i da su svi koje voliš dalje, niti na istom groblju nego na novom, s druge strane sela.
sve je to jako nerazumno, al da nije bilo nje ne bi bilo ni mene i drago mi je šta je bila jaka i izdržala bar toliko da se uspije prokreirat, a znam da je bila jaka čisto jer je bila žena na selu početkom prošlog stoljeća i jer joj se to vidi na faci, uz to šta je bila masu lipa, i eto, da, znam da sam kao argument protiv prokreacije, točnije, argument za poništavanje argumenta o puštanju svojih gena u budućnost kao prilog prokreaciji, spomenila to da se ja svojih predaka dalje od baba i dida nit sićam nit ih volim nit išta osjećam za njih i čemu onda rađat ako već treće kolino neće imat pojma ko sam ja, al isto u zadnje vrime zamišljam neku čukunčukunčukunbababu i ponosna sam na nju, i znam da je bila dobra i draga i da joj je bilo masu teško i onda sam joj zahvalna i ponosna na nju, i ta zamišljena pretkinja mi je, kad sam ugledala crno-bijelu keramičku sliku (pra)babe nikoline na spomen-ploči, dobila lice.
onda smo otišli do babe na novo groblje (na kojem se ona ista prababa simbolično javlja na nadgrobnoj ploči). tu je bilo masu umjetnog cvića kojega sam ja počela kritizirat i gadit, a dida branit: ustraja je na tome da je grezo kad je grob bez ičega pa bolje onda umjetno ako ne može pravo, ali tamo stalno, stalno ima lipog pravog cvića i uostalom, rekla sam mu da je meni lipši prazan grob nego da je umjetno i da ću ja sve to pobacat – jer sitila sam se s nemalim zadovoljstvom da ću sve prisutne nadživit i onda na miru uklonit svo to umjetno cviće, nek vidim ijedan, škarama ću ga isickat, al je dide reka da će on sebi metnit umjetno i napisat na grob neka bude proklet ko ovo umjetno cviće digne.
on se lipo iznenadija i odveza mater i mene na podanje di nas je čeka ante koji je taman ispeka girica za marendu. ispa je problem jer sam ja nenajavljena i da kao prvo sad zbog mene nemamo dovoljno pribora – imali smo samo jedan perun na nas četvero – ni čaša, al ovome zadnjem je dida doskočija utočivši sebi vino u teglicu, i ne znajuć da je to među američkim srednjeklasnim kućanicama-blogericama već koju godinu veliki hit. drugi, veći problem je bija da će nam sad bit malo ribe, al naravno da smo je opet jedva pojili.
kad smo se tako lipo odmorili, krenili smo brat. pri tom smo pokrili temu kako se mirjana bila napila i zamalo zapalila muža i kako je dida zva vatrogasce al oni nisu smili počet gasit jer nije bila isključena struja, al on je zna da ima fidova sklopka pa je krenija polivat vodom iz gustirne, pri čemu priznaje da nije on neki preveliki junak nego je krenilo probijat zid i zahvaćat njegovu kuću. zatim smo pokrili teme kako triba zdrobit gomilu i bagerom posut pod masline da drži vlagu, kako nema šanse da bi ja sad prepoznala vicu koji se prepolovija i doša na trećinu svoje kilaže, pravi momak, kako je isus bija prvi marksist s čijim se idealima složila njegova ljubavnica, miražđijka magdalena, koja mu je rodila ćer i zasnovala pleme u kataloniji, kako je to da je šoltanska levantinka došla s levanta možda mit, a možda ne, al kako bi to mogla bit i križana sorta koja se uvatila samo tu, kako se rodica stvarno zaljubila i kako je trešnja stablo, a trišnja plod i kako ove godine nije rodilo i neće bit ulja ribama za plivat, al one koje sam ja ranije marendala bi malo zaplivale u vinu pa, didinim riječima, jebo masline, amo učinit pauzu i štagod popit.
kako se prebacija sat, morala sam per dida's order upalit svitla na autu i onda ih nisam do kraja ugasila i dok smo mi brali ispraznija se akumulator. ante je ima one stezaljke za dat mi struju, on i boško su me gurali da me približe da kabeli dosegnu al je volan bija blokiran i ostala sam dijagonalno na cesti, auti su stajali i priskakali upomoć, nismo znali otvorit haubu, pale su svađe ide li prvo plus il minus i ovaj mali dan je dobija nešto uzbuđenja. uz ono koje nam je, a osobito didi, pružila misterija oko toga di je nesta, točnije, ko nam je ukra sir za marendu iz kašete. ta tema zasjenila je čak i akumulator pa valjda zato nisam najebala.
premorena, natečenih, izgrebanih nogu, nervozna od gladi i nestrpljiva da se okupam prije nego skroz padne mrak, trudila sam se bit entuzijastična oko posjete groblju koja se morala desit upravo tad da ne uvene cviće. sve tako u izmačanoj radnoj robi, jer mi smo iskreni i uostalom nemamo vremena za zajebanciju poput presvlačenja, otišli smo prababama i babi, koja bi, znam to samo tako, popizdila da zna da se na groblju ukazujemo u takvom izdanju.
doznala sam da babini starci prababa i pradida kalebić leže skupa u masovnoj grobnici, al da tamo leži i baba nikolina, didina mama, i to sama, jer umrla je prije ostalih, kad nije još bilo naše grobnice i kasnije kad su je tili primistit nisu više znali raspoznat njezine kosti jer svi su se ostaci izmišali i na njih su došli novi. to me masu rastužilo, to šta ona leži tamo sama, makar znam, ili se bar svim svojim razumom nadam, da ona nije dole, da joj svijest nije dole, di god bila, ako uopće postoji, jer zamisli bit svjestan da se nalaziš među gomilom ostataka ljudi s kojima nisi bila bliska, među makar samo gomilom ostataka, šta ja uznemirujuće često zamišljam, u prvom licu, i da su svi koje voliš dalje, niti na istom groblju nego na novom, s druge strane sela.
sve je to jako nerazumno, al da nije bilo nje ne bi bilo ni mene i drago mi je šta je bila jaka i izdržala bar toliko da se uspije prokreirat, a znam da je bila jaka čisto jer je bila žena na selu početkom prošlog stoljeća i jer joj se to vidi na faci, uz to šta je bila masu lipa, i eto, da, znam da sam kao argument protiv prokreacije, točnije, argument za poništavanje argumenta o puštanju svojih gena u budućnost kao prilog prokreaciji, spomenila to da se ja svojih predaka dalje od baba i dida nit sićam nit ih volim nit išta osjećam za njih i čemu onda rađat ako već treće kolino neće imat pojma ko sam ja, al isto u zadnje vrime zamišljam neku čukunčukunčukunbababu i ponosna sam na nju, i znam da je bila dobra i draga i da joj je bilo masu teško i onda sam joj zahvalna i ponosna na nju, i ta zamišljena pretkinja mi je, kad sam ugledala crno-bijelu keramičku sliku (pra)babe nikoline na spomen-ploči, dobila lice.
onda smo otišli do babe na novo groblje (na kojem se ona ista prababa simbolično javlja na nadgrobnoj ploči). tu je bilo masu umjetnog cvića kojega sam ja počela kritizirat i gadit, a dida branit: ustraja je na tome da je grezo kad je grob bez ičega pa bolje onda umjetno ako ne može pravo, ali tamo stalno, stalno ima lipog pravog cvića i uostalom, rekla sam mu da je meni lipši prazan grob nego da je umjetno i da ću ja sve to pobacat – jer sitila sam se s nemalim zadovoljstvom da ću sve prisutne nadživit i onda na miru uklonit svo to umjetno cviće, nek vidim ijedan, škarama ću ga isickat, al je dide reka da će on sebi metnit umjetno i napisat na grob neka bude proklet ko ovo umjetno cviće digne.
Nema komentara:
Objavi komentar