glavno je, da čovjek živi. to je glavno.
rilke








kako se sad družim s ljudima i ženama koji imaju dicu, vidim da su momenti kad smo ko dica bili spavat u babe (šta smo tad doživljavali ko posebnu poslasticu i nagradu) zapravo bili momenti kad su nas se starci trebali riješit da bi se zabavljali bez nas. to me fascinira, taj sveopći dobar provod koji se odvijao na raznim stranama, ja u babe, starci ko zna di, a da ja pri tom nisam bila svjesna da sam im u stvari smetala.


**

vraćala sam se sama (pijana) doma i slušala pismu koju sam s prvim zagrebačkim cimerom slušala, a koju mi je drugi često svira, šta je samo po sebi bilo dovoljno da se osjetim dobro, i prolazila sam kraj mista na kojima sam bila s njim, pisma je prešla u mol, ulice su bile prazne, raskopčala sam kaput, nisam ga vidila šest dana i deset sati. bila sam sretna.


**


pričali smo o seksu, pa o seksu sa životinjama, koji je meni inače ok ako životinja da pristanak, i onda je A. reka da se njemu nekidan nudila neka kujica. terijerka, jorkširska, kaže. N. je reka da ne želi umanjivat njegovu privlačnost, al da se psi često naguze da ih češkamo. A. je doda da mu se sigurno nudila jer ga je i grickala i sve i da je stvarno razmislija o tome da je pojebe jerbo da mu životinje zrače čišćom i nevinijom energijom od ljudi, al da je isto nije jeba. kaže da nije moga sprovest svoj poremećaj.


**


pitanje koje me muči ovaj tjedan je: trebaš li prat zube na svojoj vagini dentati?


**


mislim se, ako umrem, oće li moj ginekolog, ili moj zubar ili frizerka, koji neće znat da sam umrla jer ne živimo u malenom selu niti sam ja nešto strašno poznata, oće li oni mislit loše o meni i o mojim zdravstveno-dotjerivačkim navikama i navadama: oće li kad propustim termin ili jednostavno dugo ne dođem a oni nekad naiđu na moj dosje pomislit da sam se zapustila ili da sam našla nekog boljeg? oni nikad neće znat. to me dijelom nervira, al dijelom mi je ok, jer ću za njih u nedogled ostat živa. nemarna ili nelojalna, al živa.



**

zaspala sam i sanjala kako me muče i kako sam sve slabija, al do zadnjeg trena nisam ništa odala, ništa nije bilo bed, samo me mučilo kakav neprimjetni znak da ostavim svojim suučesnicima, i kako, onako vezana, da im dam do znanja, kad me nakon odlaska mučitelja nađu mrtvu na stolici nasred praznog podruma snimljenog u totalu, da mogu bit mirni i da je naša stvar sigurna.


**


ljudima pokazujem, to jest ne pokazujem njima, sebi pokazujem koliko ih volim time šta kad me nazovu da čekiraju kako sam skrivam od njih da plačem. al oni naravno uvik znaju. skoro svi ljudi uvik znaju kad plačeš.

**

danas sam u radunici vidila kako nagužena starija žena u ortopedskim šlapama i gegama, al ono pravo nagužena, premazuje nekom kolomašću kola na električnim kolicima nekog malenog starca, a on mirno čeka tako parkiran prema zidu, ko u nekoj staračkoj usporenoj formuli 1, da ga ona servisira. pored je, ko da je sve to neko inscenira za neki bizarni fotošuting, stajala kantica s mašću priko koje je bila ovlaš prebačena šporka krpa. u fakin radunici. nisam to slikala makar sam jako tila, bilo me sram da njih ne osramotim, da ne pomisle da rade nešto neprilično ili smiješno, jer bila je to nekako jedna od najlipših stvari koje sam u dugo vrimena vidila. točnije, najstvarnijih i najganutljivijih.


**

zašto nam zubi nisu spojeni u jedan red nego su ovako pojedinačni pa ih je teže prat, pogotovo nama koje je brod udrija u glavu pa imamo umjetne krunice (kad sam na toj temi: nije mi jasno zašto mi nije palo na pamet napravit si umisto ovih zasebnih krunica jedan dugi povezani zubić. jedan zidić.)? jel zato šta su tako fleksibilniji za gibat se po svim osima (jer zubi se lagano gibaju i šetaju po ustima, ako niste znali, al sporo, ko stabla) plus teže ih je razdrmat kad imaju odvojena korijenja? ali i taj jedan zub moga bi imat mnoga korijenja i bit fleksibilan ako ga dizajniramo po sistemu vertikalnih zglobova nalik na zakrilca ili točnije nalik na ona harmonika-vrata?


**

opet mi se onako lagano lagano javlja želja da otputujem. putovanje je iščupavanje iz poznatog, a ja sam u zadnje vrime bila ko dijete koje to ne želi i ne može ishendlat, osim ako ga prati svita voljenih osoba, plišanih životinja i kakva-takva rutina. a mene ne prati niko, sad više ni on. javlja mi se želja da otputujem iako sam i dalje prepadnuta, usamljena i pogubljena - možda si opet oću vanjskom pogubljenošću opravdat unutarnju, a činjenicom da sam sama u višemilijnunskom gradu svoju usamljenost. ne znam. iako, meni se čini da se meni u životu sa sa svim tim novim prostorima minja jedino lokacija na kojoj plačem.


**

puvala je bura. parkirali smo uz more i gledali par kako se ide poševit u kućicu. reka je da ide pišat, a onda se vratija u auto po mobitel. da te mogu zvat ako me ko zarobi, reka je.

kako sam očekiva da ću bit dugo nezaposlen, kupija sam si kapato.
sina bačić



bivši je doša u grad pa smo izašli i odlučili bit jebeni tako šta ćemo bit wingmani jedno drugom. to se izvede tako da nisi ljubomoran i posesivan, da se makneš ako se pojavi neko perspektivan i da onom drugom daješ komplimente kako je jeben.
i to traje dok se neko ne napije.

**

vozili smo se po jednom od mojih bivših kvartova i počela sam plakat, oni su pričali o ko zna kojoj gluposti, vrtili smo se tuda jer smo čekali da o. donese plejstejšn, i ja sam samo plakala i oni me nisu vidili, i to je bilo dobro, iako na kraju uvik posli ispadne da su te vidili, i falija mi je tata, i odlučila sam si kupit auto i vozit se noću i slušat placebo, i onda jutrom ka istoku, a sumrakom ka zapadu.

**

bila sam u klubu, sve je bilo ok ko i svaki put do tad, samo sam se ovaj put zapitala ono šta dugo nisam: ko su svi ovi ljudi, koji kurac ja radim tu, mogla sam isto tako bit u beogradu ili u denveru, neki u stvari bezazleni likovi ti upadaju, sve neki dječaci kojima su mame isplele kul kape i koji su ćelavi, a nazad imaju repiće za kompenzaciju. stajala sam tu s bivšim, zgodnijim od bilo koga u klubu, neki lik je ima majicu protiv kapitalizma, al je ima repiće koje je stalno namišta, a naprid je bija ćelav, uz to je ima sise i priko košulju "ovo ti je iz njujorkera". ne znam jel me kužite, marina kaže da ja uvik kažem za nekog dečka da se odlično kužimo, da sam to rekla i za one s kojima je sad jasno ko suzica da me ne kuže nikako, nikako, enivej, ja mislim da su svi oni super i mili, al KAKO da ja tu ikad nađem nekog mladića za grlit, volit i obljubljivat, za ginit s njim u pustolovinama i da mi bude partner in crime?

bili smo u tom nekom stanu, on je zva ekipu u sebe, to je ekipu čudilo, di su mu žena i dite?, ubabe, i onda je opet bilo ok; u kantunu je stala razbacana hrpa igračaka, i bila je tako random, ta hrpa, i to mi je nekako bilo i glupo i razumljivo i strano i dostižno i neželjeno i željeno... i osjetila sam se dobro. šta nemam u kantunu takvu hrpu ili šta bi je mogla imat ili šta jednostavno u tom trenutku gledam tu hrpu.
posli smo se igrali s tim igračkama.

**

slušala sam neki scream metal na underground koncertu na koji sam išla iako sam to prestala slušat prije 10ak godina, ako bi se moglo reć da sam to ikad slušala, i kako sam masno platila upad da podržim scenu, odlipila sam se od šanka i dovukla pred stejđ pod kojim se grčila, omotavala kabelom od majka i skričala divna, naizgled troubled, nesigurna mlada pjevačica i mislila sam: ona će se udat i uklopit u mejnstrim, a velika rupa na ušnoj resici kroz koju joj moš provuć prst, za koju nisam provjerila ima li je ali to je nevažno jer ona je arhetip, će joj zarast. to me izdeprimiralo. ko i činjenica da će vjerojatno bit deplasirano da ja sa 60 godina idem na takve koncerte. i zapitala sam se: ali DI ću onda ić? vjerojatno odselit negdi di ću često moć ić slušat morrisseya.

**

ako se osjećaš pogubljeno, probaj od grada napravit svoj dnevni boravak. izađi s knjigom, slatkišima i termosicom, ili si kupi kavu, i ustoliči se na klupi. čitaj, piši, rašpaj nokte, dočekuj ljude, pretvori obalu u svoj salon, i zavladat ćeš tim mikroprostorom, a kako je on vanka i ako je na neki način sinegdoha makroprostora, osjetit ćeš (se kao) da pripadaš.

**

kad sam drugu noć zaredom slušala metal (crust punk, stoner, whatever) u onom šarmantnom betonskom podrumu s lošom akustikom, počela me vatat depra. situacija je bila nešto lakša jer sam s dečkom kojem je smetala moja depresija raskinula, al svejedno, osjetila sam se ko u onom vječnom danu, s onim sviscem, s tim da ja nisam imala mogućnost išta ispravit, osim recimo sutra ostat doma. problem je šta ja nemam nikakav plan niti ništa, samo se trudim, trudim se bit na gornjem ekstremu amplitude, trudim se shvatit ljude, trudim se nać one koji znaju volit, trudim se zabavit, nastojim se opit, trudim se bit lipa i pametna i ne bit pizda, trudim se pizde eliminirat, trudim se osjetit druge i nekad im pomoć, stvorit nešto lipo i bit dobra prema mami, trudim se učit, kontrolirat depru, kontrolirat sebe, trudim se da mi bude dobro i da budem dobra, ne jest kasno navečer i napisat nešto lipo, trudim se ne bit ocd, trudim se estetizirat, historizirat i ne plakat iz čistog užitka, trudim se ne ubit, ne pušit i ne postat alkoholičarka, trudim se ne umrit rano ko tata i trudim se da mi je svejedno kad ću umrit, ne samo zato, ali i zato, šta je uvik sve jedan te isti te isti te isti dan.
mogla bi se ubit, al tim je teže šta znam da neću.
odala bi se drogama, a nemam za to para.

al onda je bend odsvira white rabbit i prekinija me u mom defetističkom mazohizmu i sve je bilo malo bolje, plus to me prisjetilo zašto uopće živim, ako za išta živim i ako u mom životu uopće postoji mogućnost da živim za nešto.
i ako je u životu uopće moguće, ako uopće postoji ta opcija da si daš neki smisao.

jedino šta mogu je živit sada, a sada je ovakvo, i to je to. to je to. s borbom za sutra, s nostalgijom za jučer, ok, al danas.

**

i onda mi je neko reka da naravno da sam depresivna, jer zašto bi se inače družija s tobom?

danas popodne mi je došlo svejedno jel neko umra ili ne. kad sam nam gledala slike, sama sebi sam se učinila jednako nestvarnom i mrtvom ko i mate.

dali su mi ovo lito i još eventualno jednu zimu u ovom gradu. ja si dajem još sedam dana. obrijala sam si madež, kad sam se ono last minute depilirala u lavandinu, i nisam bila u dermatologa, od čiste lijenosti, i mislim se: možda umrem. možda umrem prije nego se ta sljedeća zima primakne kraju. to bi riješilo toliko toga.

nekad zamišljam da na mene nalijeće kamion i trudim se opustit i bez grča ga pustit da me izbriše.

živim u sličnim uvjerenjima, nađi me pod okriljem noći.
majac







ona ga je mislila doć iznenadit, ali je onda odustala jer je on bija malo bolestan, a ona si zbog svog posla ne smi dopustit da se razboli. i ja to totalno kužim, stvarno, i poštujem, ali ja to jednostavno nikad ne bi mogla, ne ljubit svog ljubavnika jer je prehlađen ili zarazan. ako ga volim, onda sam ga uzela cilog i oću ga uzet cilog, oću i njegovu bolest, nije mi ga dosta i oću da se udeblja da ga ima više za volit, oću da nekad bude kreten jer onda ću imat još jedan dio njega za zavolit, oću da bude sve šta može bit iz sebičnih, skroz sebičnih razloga.

zato jednostavno nikad neću imat profesiju zbog koje ću se morat pazit, zato sam to jednostavno tako odlučila. al onda mi je stola reka, ne znam kako mi to nije bilo jasno samoj, da ja totalno moram imat neko takvo zanimanje, da zatim trebam pustit da me moj bolesni ljubavnik zarazi i onda otić naprimjer igrat predstavu sva jadna i bolesna i cilom kazalištu će to bit totalno sranje, a u publici će bit i ljubavnik, kojem će to bit divno i romantično. malo je pretjera s tom cilom pričom, doduše, ja ne bi izvodila te kerefeke nego bi sve otkazala, stisla se uz ljubavnika i dijelila s njim krevet, viruse, čašu čaja, pogled na svijet i spirulinu.

--

riješile bi se lustera u kužini i mama ga oće ostavit kraj kontejnera "da nekoga usreći" i odbija moju ideju da ga prenamijenimo u zdjelu za voće argumentom da ima rupu u sebi, iako bi luster upravo zbog te rupe moga sasvim lipo nasjest na kredencu i iako je jedno tisuću puta lipši taj luster od staklenog okna od mašine za prat robu kojeg su ona i tata prije dvadesetak godina odbili bacit, prenamijenivši ga u jebenu ZDJELU ZA VOĆE.

--

imali smo prijevoz za doma, svi su išli, čak i grade, al meni se išlo dalje al nije bilo ničeg, al onda me nazva milina da amo u plejs, pitala sam jel ide još ko, reka je da je sam, rekla sam mu okej al neću ti pušit kurac, on mi je odvratija puši kurac. u plejsu mi je svira postrok i sude mi i shvatila sam da me bas dira najviše od svega, ali da je bez melodije sve zakurac. bila sam izgleda dosta pijana kad sam mislila da je nužno pribilježit ovaj uvid da bi ga kasnije mogla podijelit sa svijetom.

--

jea mi se tost pa sam prošla priko dućana. tu su me pozdravljali s dobro jutro dobar dan. to mi je bilo strava, ja nikad nisam na stvarnim mjestima u tu uru, nikad ne vodim normalni život koji u tu uru uključuje naprimjer odlaske u dućan. zabavljalo me kako ih sve varam, makar njih nije moga bolit kurac više nego šta je, i nadala se da neće primijetit da nemam sunčane, makar, sunce je još bilo jako nisko.

--

kasnila sam kod filipa na kuvanje žica i brzo sam pripalila duvan na špaheru, upalila plejer i na izlasku zgrabila dvi kesetine sprženih cdova koji se samo vuku naokolo otkad mi je sva muzika na kompu, a koje sam pripremila za bacit jer nam stan već dva miseca izgleda ko gradilište i jer mi je dopizdilo primištat nepotrebne stvari sliva nadesno i nazad. nešto se poklopilo, al nisam točno znala šta, taj something that i used to know (jer svirala je ona gotyeova uspješnica) nije bila muzika jer i dalje volim indie post rock electro pop, a onda sam shvatila: to mi se negodujući obraćao sam medij s kojim sam raskrstila: cd.
isto sam bila malo tužna.

--

sidila sam na rivi i odrađivala sumrak vrteći pisme i tražeći neku koja će me više spustit i pitajući se koliko sam blizu granice trovanja i kolapsa, kad mi je upa neki stariji lik pomalo ko đanki al masu blag i dobronamjeran i jako pitomo me pita vatre. slagala sam mu da nemam jer mi se nije dalo davat mu moje depeche mode gildove šibice i petljat s tim minutu. tila sam da uopće nemam posla s njim. a da je bija mlađi, vjerojatno bi mu dala. i na tu misao sam popizdila na sebe odma tamo, na klupi i više mi nije trebala pisma da me rasplače.
to je bilo prije par sati ali ja sam još tužna zbog njega, jako mi je krivo i ne znam oću si to ikad oprostit, a samo mi otežava to šta sam nekako uvjerena da bi mi on odma oprostija. da mi je sve već unaprid oprostija, onako ko šta to radi isus.

--

čekajući promrzli da prestane kiša jednog četvrtka u četri ujutro ušli smo u jadnu birtiju punu ptspovaca drmnit još po jednu rakiju ja i onaj krasan muškarac kojem sam opet zaboravila ime, a koji je nakon šta mi je platija rakiju vanka na vitru kombinirao teorijsku fiziku i naputke za bivanje i od kojeg sam se osjećala ko da ima smisla živit (ko da ima utjehe živit) jer ima takvih ljudi s kojima se na taj način nađeš - makar je on pokušavao naglasit da ništa nema smisla i da se možemo opustit - i shvatila sam: zen je kad propustiš reful vitra da ti prođe kroz prazninu u atomima.

to je najgore šta ti oduzmu prekidom - to da im možeš nešto DAT.
miro

čuvaj se! pij limuna i meda i odustani od onih koji ti ne mogu dat ljubavi.
stola

sestra je išla u zagreb, mama u kinoteku, miri se ugasija mobitel usred razgovora i iako znam da je petak navečer i da me samo par sati dijeli od ugrijane, zadimljene, glasne i pretrpane birtije više ili manje pune većih ili manjih prijatelja s kojima ću kovat planove o stolinom dolasku i sutrašnjem piciginu, od nedavanja brojeva pretendentima koji me ne zanimaju, od viđanja raznoraznih prijatelja koji su za vikend došli u split - svi su ovaj vikend u splitu - od simpatija, od pjesme, od vina i svega šta ide uz to, u ovoj malenom vremenskom džepiću u kojem sam zastala poklopila me neka ogromna tuga.


--


volim zajedništvo s nepoznatim ljudima, na densfloru, na prosvjedu, u muci, u buci, u nevolji, spoznaji i liposti. tako mi uvik dođe milo kad mi ljudi zaustave lift kad uđem u zgradu, iako živim na prvom katu i uvik idem pješke. u stvari, da živim više i da se redovito i oduvik vozim liftom, to mi ne bi ni bilo osobito milo nego samorazumljivo.

ali ni ta milota nije mi došla mi sama po sebi, trebala sam teško radit da bi došla do nje: upisala sam faks u zagrebu i odselila tamo, prominila dom i par kuća i zgrada dok konačno nisam uselila na visoki kat zgrade s liftom (svo to vrijeme trebalo je ić na faks, davat ispite, nalazit prijatelje, učit kuhat, nalazit si ljubavnike, cimere i poslove, učit naskakivat bajkom na pločnik, ne ubit se kad te prijatelji ostave i ostale teške stvari). tek tad sam se mogla stavit u poziciju nekoga ko se vozi liftom na dnevnoj bazi, možda jer sam u toj poziciji i bila.

onda sam se mogla vratit u split i tek sad sam, razumijevajući sad prirodu čina zadržavanja lifta zbog nekog, osjetila pravu milotu. tek sad sam, jer sam bila i s druge strane, razumila da im moram, da me ne bi čekali, reć fala vam ja ću skalama.

masu toga sam morala proć da bi mogla osjetit zajedništvo, toplinu i ljepotu tog naizgled običnog ljudskog i ženskog čina. morala sam se stavit u njihovu kožu i onda opet iz nje izać. to je uostalom i poanta i (radi materijalnih uvjeta) treba u svim situacijama pokušat uć u njih bez da im stvarno uđeš.


--


close readala sam krevet i na kušinu našla jednu njegovu dlaku koja je možda bila i moja ili nečija treća ako se neko opako poigravao s mojim krevetom unatoč tome šta zna šta ja mislim o tome. dlaku sam stavila ispod kušina, kao improviziranu vradžbinu, ne bi li mi sutrašnji dan donio njega.

tek posli sam se osvrnila na sva ta zbivanja i sjetila se da mi je jutro njega zaista i donilo, al nekako nasilu, ko u umjetno izazvanoj čaroliji, ko da ga je začarala i dovukla neka izvanjska instanca, ko da ni sam nije zna šta tu radi i nije bilo rastapanja ko u pravim čarolijama koje se dese jer ih je neka viša sila, recimo ona wishsetterska pop kultura, naložila. pop kultura ne mari za moje želje i rijetko u moje simpatije usadi želju spram nekoga poput mene i zato ne vjerujem više u nju. a, za razliku od manje ili više razrađenih himbi, igara i mreža kojima oplićeš i u koje vataš odabranike - nešto šta ja nikad nisam znala izvest namjerno - vradžbine su zakurac. i ne treba se zaljubit kad god možeš.


--


unatoč svoj predostrožnosti, sestra je bušilicom rasturila žicu koja vodi do rasvjete u dnevnom. popizdile smo jer je mama dolazila za 20 minuta i do tad je trebalo sanirat stvar. moj je prijedlog bija da razmontiramo lampu, da ona sve zagleta, da se onda kad dođe mama pravimo da tu svitlo nikad nije ni bilo, a ako ona nešto upita da se pravimo lude. da se pravimo da je ona luda. na kraju su mama i sestra popravile struju, ali šteta, priča je ovako dosadna, a ja ni ne volim nešto tu overhead rasvjetu.


--


ljudi su u zadnje vrime jako dobri prema meni pa sam sad pomislila da možda znaju da ću brzo umrit, da ja to ne znam al da oni znaju pa su zato dobri i ne ljute se puno na mene i usrećuju me zovu i puštaju mi i grle me i vole. pa sam se rasplakala, ne jer ne želim umrit nego mi je došlo milo kako imam dobre ljude oko sebe.


--


zlatko me nazva popodne i pozdravija s dobro jutro, opravdavši poziv time šta zna da mene ne triba zvat prije 2. potajno sam se naljutila iako je to bilo jako pažljivo od njega, iako je to donedavno bilo istina i iako bi sasvim sigurno bila nadrkana da slučajno jesam spavala, a da me on nazva ranije.
kad sam poklopila, pripalila sam duvan i onda se pogledala očima dečka s kojim sam se mimoišla na cesti i koji je smješak na licu imao možda jer je mislio o nečem lijepom, a ne jer se smijao meni, ali ja sam se vidila smiješnom onako nadrkana i s hipsterskim slušama koje sam dobila od bivšeg momka i koje sam tila jer mi se svidilo kako ih ima miro kojeg sam tog jutra zajebala za selidbu ko šta je mene prije sedam godina zajeba mislav na kojeg sam se onda ljutila ko šta se sad ljutim na samu sebe. jer sam fail, fail, fail, fail, totalni sam fail.


--


tražim najbolju verziju neke pjesme da je okačim na fesjbuk u uzaludnom, u svakom smislu uzaludnom, pokušaju dočaravanja razmjera moje patnje mojim fejsbuk prijateljima i u opisu jedne amaterski snimljene lajv verzije stvari neki fan meniksa napisa je "for those who couldn't make it". i to me strašno rasplakalo. on sasvim sigurno nije moj fejsbuk prijatelj, ali ja ga volim i znam da i on voli mene i mogu izdržat još malo znajući da on postoji i da ga možda nađem.