utorak, 19. ožujka 2013.


kako sam očekiva da ću bit dugo nezaposlen, kupija sam si kapato.
sina bačić



bivši je doša u grad pa smo izašli i odlučili bit jebeni tako šta ćemo bit wingmani jedno drugom. to se izvede tako da nisi ljubomoran i posesivan, da se makneš ako se pojavi neko perspektivan i da onom drugom daješ komplimente kako je jeben.
i to traje dok se neko ne napije.

**

vozili smo se po jednom od mojih bivših kvartova i počela sam plakat, oni su pričali o ko zna kojoj gluposti, vrtili smo se tuda jer smo čekali da o. donese plejstejšn, i ja sam samo plakala i oni me nisu vidili, i to je bilo dobro, iako na kraju uvik posli ispadne da su te vidili, i falija mi je tata, i odlučila sam si kupit auto i vozit se noću i slušat placebo, i onda jutrom ka istoku, a sumrakom ka zapadu.

**

bila sam u klubu, sve je bilo ok ko i svaki put do tad, samo sam se ovaj put zapitala ono šta dugo nisam: ko su svi ovi ljudi, koji kurac ja radim tu, mogla sam isto tako bit u beogradu ili u denveru, neki u stvari bezazleni likovi ti upadaju, sve neki dječaci kojima su mame isplele kul kape i koji su ćelavi, a nazad imaju repiće za kompenzaciju. stajala sam tu s bivšim, zgodnijim od bilo koga u klubu, neki lik je ima majicu protiv kapitalizma, al je ima repiće koje je stalno namišta, a naprid je bija ćelav, uz to je ima sise i priko košulju "ovo ti je iz njujorkera". ne znam jel me kužite, marina kaže da ja uvik kažem za nekog dečka da se odlično kužimo, da sam to rekla i za one s kojima je sad jasno ko suzica da me ne kuže nikako, nikako, enivej, ja mislim da su svi oni super i mili, al KAKO da ja tu ikad nađem nekog mladića za grlit, volit i obljubljivat, za ginit s njim u pustolovinama i da mi bude partner in crime?


blur1 by Rusulica


bili smo u tom nekom stanu, on je zva ekipu u sebe, to je ekipu čudilo, di su mu žena i dite?, ubabe, i onda je opet bilo ok; u kantunu je stala razbacana hrpa igračaka, i bila je tako random, ta hrpa, i to mi je nekako bilo i glupo i razumljivo i strano i dostižno i neželjeno i željeno... i osjetila sam se dobro. šta nemam u kantunu takvu hrpu ili šta bi je mogla imat ili šta jednostavno u tom trenutku gledam tu hrpu.
posli smo se igrali s tim igračkama.

**

slušala sam neki scream metal na underground koncertu na koji sam išla iako sam to prestala slušat prije 10ak godina, ako bi se moglo reć da sam to ikad slušala, i kako sam masno platila upad da podržim scenu, odlipila sam se od šanka i dovukla pred stejđ pod kojim se grčila, omotavala kabelom od majka i skričala divna, naizgled troubled, nesigurna mlada pjevačica i mislila sam: ona će se udat i uklopit u mejnstrim, a velika rupa na ušnoj resici kroz koju joj moš provuć prst, za koju nisam provjerila ima li je ali to je nevažno jer ona je arhetip, će joj zarast. to me izdeprimiralo. ko i činjenica da će vjerojatno bit deplasirano da ja sa 60 godina idem na takve koncerte. i zapitala sam se: ali DI ću onda ić? vjerojatno odselit negdi di ću često moć ić slušat morrisseya.

**

ako se osjećaš pogubljeno, probaj od grada napravit svoj dnevni boravak. izađi s knjigom, slatkišima i termosicom, ili si kupi kavu, i ustoliči se na klupi. čitaj, piši, rašpaj nokte, dočekuj ljude, pretvori obalu u svoj salon, i zavladat ćeš tim mikroprostorom, a kako je on vanka i ako je na neki način sinegdoha makroprostora, osjetit ćeš (se kao) da pripadaš.

**

kad sam drugu noć zaredom slušala metal (crust punk, stoner, whatever) u onom šarmantnom betonskom podrumu s lošom akustikom, počela me vatat depra. situacija je bila nešto lakša jer sam s dečkom kojem je smetala moja depresija raskinula, al svejedno, osjetila sam se ko u onom vječnom danu, s onim sviscem, s tim da ja nisam imala mogućnost išta ispravit, osim recimo sutra ostat doma. problem je šta ja nemam nikakav plan niti ništa, samo se trudim, trudim se bit na gornjem ekstremu amplitude, trudim se shvatit ljude, trudim se nać one koji znaju volit, trudim se zabavit, nastojim se opit, trudim se bit lipa i pametna i ne bit pizda, trudim se pizde eliminirat, trudim se osjetit druge i nekad im pomoć, stvorit nešto lipo i bit dobra prema mami, trudim se učit, kontrolirat depru, kontrolirat sebe, trudim se da mi bude dobro i da budem dobra, ne jest kasno navečer i napisat nešto lipo, trudim se ne bit ocd, trudim se estetizirat, historizirat i ne plakat iz čistog užitka, trudim se ne ubit, ne pušit i ne postat alkoholičarka, trudim se ne umrit rano ko tata i trudim se da mi je svejedno kad ću umrit, ne samo zato, ali i zato, šta je uvik sve jedan te isti te isti te isti dan.
mogla bi se ubit, al tim je teže šta znam da neću.
odala bi se drogama, a nemam za to para.

al onda je bend odsvira white rabbit i prekinija me u mom defetističkom mazohizmu i sve je bilo malo bolje, plus to me prisjetilo zašto uopće živim, ako za išta živim i ako u mom životu uopće postoji mogućnost da živim za nešto.
i ako je u životu uopće moguće, ako uopće postoji ta opcija da si daš neki smisao.

jedino šta mogu je živit sada, a sada je ovakvo, i to je to. to je to. s borbom za sutra, s nostalgijom za jučer, ok, al danas.

**

i onda mi je neko reka da naravno da sam depresivna, jer zašto bi se inače družija s tobom?


blur2 by Rusulica


danas popodne mi je došlo svejedno jel neko umra ili ne. kad sam nam gledala slike, sama sebi sam se učinila jednako nestvarnom i mrtvom ko i mate.

dali su mi ovo lito i još eventualno jednu zimu u ovom gradu. ja si dajem još sedam dana. obrijala sam si madež, kad sam se ono last minute depilirala u lavandinu, i nisam bila u dermatologa, od čiste lijenosti, i mislim se: možda umrem. možda umrem prije nego se ta sljedeća zima primakne kraju. to bi riješilo toliko toga.

nekad zamišljam da na mene nalijeće kamion i trudim se opustit i bez grča ga pustit da me izbriše.









1 komentar:

  1. Mrzim one situacije kad netko napiše u komentaru "stari moj, totalno te kužim! e, ono, znaš, mi smo ti isti".

    dugo nisam bio u ovom tvom mikroprostoru, a tek te jednom upoznah. još imam tvoju poruku na jednoj stranici. samo ti htjedoh reći da nisi sama. i da me ove depresivne riječi tješe jer sam valjda sebičan i volim znat da se drugi ponekad slično osjećaju kao i ja.
    i mrzim kad pišem ovako jer ispada da si bolesna, zajedno sa mnom. a nisi.
    do sljedećeg puta.

    OdgovoriIzbriši