petak, 8. ožujka 2013.

živim u sličnim uvjerenjima, nađi me pod okriljem noći.
majac




berlin3 075 by Rusulica


ona ga je mislila doć iznenadit, ali je onda odustala jer je on bija malo bolestan, a ona si zbog svog posla ne smi dopustit da se razboli. i ja to totalno kužim, stvarno, i poštujem, ali ja to jednostavno nikad ne bi mogla, ne ljubit svog ljubavnika jer je prehlađen ili zarazan. ako ga volim, onda sam ga uzela cilog i oću ga uzet cilog, oću i njegovu bolest, nije mi ga dosta i oću da se udeblja da ga ima više za volit, oću da nekad bude kreten jer onda ću imat još jedan dio njega za zavolit, oću da bude sve šta može bit iz sebičnih, skroz sebičnih razloga.

zato jednostavno nikad neću imat profesiju zbog koje ću se morat pazit, zato sam to jednostavno tako odlučila. al onda mi je stola reka, ne znam kako mi to nije bilo jasno samoj, da ja totalno moram imat neko takvo zanimanje, da zatim trebam pustit da me moj bolesni ljubavnik zarazi i onda otić naprimjer igrat predstavu sva jadna i bolesna i cilom kazalištu će to bit totalno sranje, a u publici će bit i ljubavnik, kojem će to bit divno i romantično. malo je pretjera s tom cilom pričom, doduše, ja ne bi izvodila te kerefeke nego bi sve otkazala, stisla se uz ljubavnika i dijelila s njim krevet, viruse, čašu čaja, pogled na svijet i spirulinu.

--

riješile bi se lustera u kužini i mama ga oće ostavit kraj kontejnera "da nekoga usreći" i odbija moju ideju da ga prenamijenimo u zdjelu za voće argumentom da ima rupu u sebi, iako bi luster upravo zbog te rupe moga sasvim lipo nasjest na kredencu i iako je jedno tisuću puta lipši taj luster od staklenog okna od mašine za prat robu kojeg su ona i tata prije dvadesetak godina odbili bacit, prenamijenivši ga u jebenu ZDJELU ZA VOĆE.

--

imali smo prijevoz za doma, svi su išli, čak i grade, al meni se išlo dalje al nije bilo ničeg, al onda me nazva milina da amo u plejs, pitala sam jel ide još ko, reka je da je sam, rekla sam mu okej al neću ti pušit kurac, on mi je odvratija puši kurac. u plejsu mi je svira postrok i sude mi i shvatila sam da me bas dira najviše od svega, ali da je bez melodije sve zakurac. bila sam izgleda dosta pijana kad sam mislila da je nužno pribilježit ovaj uvid da bi ga kasnije mogla podijelit sa svijetom.

--

jea mi se tost pa sam prošla priko dućana. tu su me pozdravljali s dobro jutro dobar dan. to mi je bilo strava, ja nikad nisam na stvarnim mjestima u tu uru, nikad ne vodim normalni život koji u tu uru uključuje naprimjer odlaske u dućan. zabavljalo me kako ih sve varam, makar njih nije moga bolit kurac više nego šta je, i nadala se da neće primijetit da nemam sunčane, makar, sunce je još bilo jako nisko.

--

kasnila sam kod filipa na kuvanje žica i brzo sam pripalila duvan na špaheru, upalila plejer i na izlasku zgrabila dvi kesetine sprženih cdova koji se samo vuku naokolo otkad mi je sva muzika na kompu, a koje sam pripremila za bacit jer nam stan već dva miseca izgleda ko gradilište i jer mi je dopizdilo primištat nepotrebne stvari sliva nadesno i nazad. nešto se poklopilo, al nisam točno znala šta, taj something that i used to know (jer svirala je ona gotyeova uspješnica) nije bila muzika jer i dalje volim indie post rock electro pop, a onda sam shvatila: to mi se negodujući obraćao sam medij s kojim sam raskrstila: cd.
isto sam bila malo tužna.

--

sidila sam na rivi i odrađivala sumrak vrteći pisme i tražeći neku koja će me više spustit i pitajući se koliko sam blizu granice trovanja i kolapsa, kad mi je upa neki stariji lik pomalo ko đanki al masu blag i dobronamjeran i jako pitomo me pita vatre. slagala sam mu da nemam jer mi se nije dalo davat mu moje depeche mode gildove šibice i petljat s tim minutu. tila sam da uopće nemam posla s njim. a da je bija mlađi, vjerojatno bi mu dala. i na tu misao sam popizdila na sebe odma tamo, na klupi i više mi nije trebala pisma da me rasplače.
to je bilo prije par sati ali ja sam još tužna zbog njega, jako mi je krivo i ne znam oću si to ikad oprostit, a samo mi otežava to šta sam nekako uvjerena da bi mi on odma oprostija. da mi je sve već unaprid oprostija, onako ko šta to radi isus.

--

čekajući promrzli da prestane kiša jednog četvrtka u četri ujutro ušli smo u jadnu birtiju punu ptspovaca drmnit još po jednu rakiju ja i onaj krasan muškarac kojem sam opet zaboravila ime, a koji je nakon šta mi je platija rakiju vanka na vitru kombinirao teorijsku fiziku i naputke za bivanje i od kojeg sam se osjećala ko da ima smisla živit (ko da ima utjehe živit) jer ima takvih ljudi s kojima se na taj način nađeš - makar je on pokušavao naglasit da ništa nema smisla i da se možemo opustit - i shvatila sam: zen je kad propustiš reful vitra da ti prođe kroz prazninu u atomima.



berlin 2006 by Rusulica


Nema komentara:

Objavi komentar