ovu se zimu može samo prespavat, ništa drugo. svaki dan ustajem na vrime da pogledam kako sunce zalazi. taman na vrime. onda se ostatak dana borim s mrakom u sebi.
u ovim noćima bez dana jednako me muči treba li zapravo prat zube prije ili poslije doručka i činjenica da se bojim reinkarnacije jer ne želim živit u nekoj drugoj ženi koja nije moja mama, slično kao šta mi je odmah nakon neželjenog prekida ljubavne veze pomisao na svaku novu bliskost s nekim drugim nepodnošljiva. možda zato roditelji u pravilu umru prvi, da ti se duh malo odvikne od njih prije eventualnog rađanja u nekom drugom. a možda kad umrem trebam proć razdoblje mirovanja, ko neke biljke zimi pod snijegom. a možda me može rodit opet moja reinkarnirana mama. a s prijevremenim i neredovitim smrtima sve se tako poremeti.
***
sve te ljepotice kraj svojih zvijeri, sve su one pizde. da ja volim nekoga tako kako one (navodno) vole svoje zvijeri, pobigla bi negdi s njima ako ih hrvatsko društvo ne bi moglo prihvatit. ili bi se borila za nas dok ne umremo rame uz rame. a one stalno seru o nemogućnosti da budu skupa, šta je dobro samo za perpetuiranje narativa i rasplakivanje žena odraslih uz puno krive literature.
gore sam navodno uzagradila jer one njih možda stvarno i vole al su takve pičke i kukavice da samo kenjaju kako ne mogu ništa poduzet.
***
ono kad kažemo da se najjače čuje tišina ili da nikad nismo tako sami kao u društvu.
e pa to su već usrani stalni epiteti, al sam slijedom zadnjeg došla do istinitog zaključka da nikad nisam manje usamljena nego kad sam sama.
lažem malo da bi zvučalo jednostavno i time plauzibilnije, izvorna verzija glasi: nikad nisam manje usamljeno nego kad sam usamljena s nekim, a onda ostanem sama.
***
nešto sam tužna rekla, a on me išao utješit pričom o paralelnim životima. rastužila sam se još više jer su neke sane u paralelnim životima zakonom velikih brojeva nesretne.
al ako nas ima više mene, svaka u svojoj liniji mojih života, i ako neke usput umiru, možda, možda jedna ja uvik ostajem živa, makar u drugim linijama umirem. i kad umirem, umirem lagano, brzo, tako da preostale linije to ni ne osjete, i u nekoj opciji uvik ostajem živa.
iz: quantum suicide
***
razmišljam o tome da počnem molit boga da dođe ex machina. al mislim da se pritom nameće - zanemarila sam problematiku vjerovanja u njegovu vjerodostojnost, za koju se meni, unatoč čudima i nadnaravnostima, nužnost usložnjavanja verifikativnih instanci nameće kao jedino, a nepotpuno, rješenje - problem poslušnosti takvom bogu.
čak ni religiozni ljudi ne bi, da ga vide i nekako se uvjere da je to on, naposljetku baš šljivili boga. išli bi ga gledat i pitat ga svakakve stvari voli li me koji faks da upišem oćul se udat dal da odem dal da se upustim jel me vara šta je isplativije koja je moja svrha, šta da radim. upitno je bil ga poslušali, ali mislim da ga svakako ne bi poslušali ako se njegov naputak tiče poblematike u koju subjekti ne žele uplitanja.
kao i kod poslušnosti na ljudskoj razini, podvrgnut ćemo se samo volji onoga čija se volja podudara s našom ili od strane koga nam prijete ostvarive sankcije. tako bi taj bog, bar u tom ex machina nastupu, morao bit strog i osvetoljubiv, pomalo sadističan, a pravo rješenje bi bilo da se njegova moć ne provodi kroz naredbe nego kroz otjelotvorene performative nalik na čarobnjačke pretvorbe.
***
kad putujem pa na trenutak odlutam sama sa sobom, svaki put me uzbudi opcija da se izgubim i nestanem zauvik, tad je to jako jednostavno, nestat u trenu, ne samo tehnički nego i intimno, u potpuno i skroz drukčiji život.
***
kao uronjenoj u to polje, a koliko se da iščitat iz onih krnjih članaka o propalim prosidbama na stadionu, čini mi se da su one djevojke odbile upravo zbog načina prosidbe i pitam se kako su ti pretendenti mogli djelovat toliko nepromišljeno.
i sad je svima žao bidnih mladića jer su javno poniženi odbijanjem, ali meni su jako jako poniženi - i iz istog razloga mi ih nije žao - samim time šta su spremni život provest s nekom koju ne poznaju ni toliko da bi znali koja bi je vrsta prosidbe pridobila.
***
stojim u kuhinji nad pjatom vrele juhe koju sam odmrznila i plačem. mama mi je ostavila pun frižider zamrznute juhe i ostala na otoku obrat još neke masline. sama sam u njenom stanu u kojem su mi kuhinjski elementi previsoki, kao i u mom jer je iznajmljen, i osjećam da nigdi nema mjesta ni osobe ni doma.
iscrpljena sam i znam da će ona jedamput umrit i da ću jednom kad ona više ni ne bude živa odmrznit njenu zadnju juhu i kako nakon toga stvarno više neće nimalo postojat.
pomalo kao ni sad.
***
oneraspoložilo me šta sam se vidila u ogledalu kad sam bila pišat. kad sam se vratila gore tila sam da me ne vide jer će sve dok me ne vide mislit da sam i dalje lijepa i mlada. vidili su da se sa mnom nešto događa i bilo im je smiješno, al nisam se ljutila nego sam pobigla vanka pušit. oni su nastavili, gledala sam ih kroz prozor bez tona i ispitivala se šta mislim jel im bolje bez mene. zamislila sam da sam umrla i da ih mrtva gledam nijeme kroz prozor i zamislila kako mi to ne bi bilo loše, kad umrem stalno ih tako gledat za stolom, bez zvuka, ne bi mi bilo ni zima ni onako pretjerano tužno, ništa. smrt više ne estetiziram otkad su me oni izgadili, al dok sam estetizirala svoje posmrće malo sam zaplakala al sam otrla suze da se dodatno ne zabavljaju na moj račun. pitala sam se i bil više volila da im esencijalno falim ili ne i pokušavala se prisilit da osjetim ovo drugo jer je lipše po moju površno shvaćenu sliku o sebi. onda više nisam mogla izdržat pa sam ušla.