srijeda, travnja 16

ukratko, nema metafizike. kao i inače, sve je fizika, ovdje doduše kemija.
pavlić



kad joj oduševljeno krenem pričat o nekom novom mladiću i o razmjerima našeg uzajamnog kuženja, marina mi kaže da ja uvik za svakog kažem da se s njim kužim ko s nikim do sad. teško mi je to bilo povirovat jer mi je uvik bilo očito da se s nikim prije nisam kužila koliko s aktualnim mladićem, i pobogu, da sam se s prethodnim ovoliko kužila ništa ne bi ni pošlo po zlu, ne bi jednostavno moglo.

al onda i to propadne, a ja sam pomalo i sama osvijestila da to uvik govorim pa joj sad i prešutim. ali s njim se skroz kužim ko s nikim do sad.


*


bila sam u banci pa su me usput pitali oćul uplatit osiguranje protiv nezgode samo pedeset kuna godinu dana, a doba je nezgoda, pa se mislim, pa što da ne, mama bi rekla da sam sklona nezgodama i što da ne, a možda i slomim nogu ako se ikad opet dovatim stijene ili padnem s bajka.
i ispunimo mi to sve, nisam ni pitala za uvjete i premiju jer neš ti pedeset kuna, daj šta daš, i dade ona meni papire i vidim da sam osigurana u slučaju smrti uslijed nezgodesmrti zbog prometne nezgode, i iznenadne smrti od bolesti.
to me malo šokiralo jer sam misla da sam se osigurala od nezgode, a smrt teško da je baš nezgoda  iako on kad smo u smrtnoj opasnosti kaže "ups"  i jer ne planiram umrit u sljedećih godinu dana uopće pa ni uslijed iti jedne od navedenih okolnosti. uz to sam kao korisnik osiguranja navedena isto ja, znači ako umrem uslijed nekih okolnosti, dobijem pare, ali kako ih mogu dobit ako sam umrla? to je kao ono u unu kad je dome osvojivši partiju bacanjem zadnje karte, koja je slučajno glasila +4, tila da katarina nakon toga peška 4, jer će katarini onda finalni score bit nepovoljniji, i da oni tako uvik igraju, al ja sam rekla da je njenim bacanjem karte gotova partija, gotovo, nema tu niko više ništa peškat, isto tako ne mogu ja tu peškat te pare kad me NEMA.

mala su mi utjeha te imaginarne pare, u stvari nikakva, baš nikakva, a još me i uznemiruju jer mi postojanje tog ugovora, postojanje same te činjenice da sam se osigurala, smrt čini opipljivijom.

uostalom, još prije sam rekla da ne razumim ta životna osiguranja: moš li ti meni onda osigurat da ne umrem u ugovornom razdoblju i ako ne, kako se moš zvat životno osiguranje. zašto se ne zoveš smrtno?


*


pitam se ko je to odlučija koji će parfem stavit u bocu s plinom, ko je ima tu čast i ko je bija tako genijalan da odluči namirisat ga po tartufima? možda je razmišljao: oni koji nemaju osoblje da za njih petlja oko špahera ionako nemaju pojma kako tartufi mirišu pa amo ih malo ka zajebavat pa jednom kad dođu u dodir s njima da kažu: phjuu, ovo smrdi na plin!


*


ko šta sam prije ljude žalila i s njima suosjećala zamišljajući da mi je to npr. majka, primijetla sam da sad to radim zamišljajuć da mi je neko sin. neki lik s koletićem i očalama, ćelav pobogu i zato stvarno prestar da mi bude sin: meni ga je došlo milo i žao ne jer je to nečiji roditelj pa je isto tako mogao bit i moj pa ga po toj osnovi volim i neću zajebavat i sprdat se s njim, i možda je moja mama mogla radit ovde ko čistačica pa ću ostavit čisto iza sebe jer i čistačica je nečija mama, nego jer bi on moga bit moj sin i volila bi ga bez obzira na sve. osim šta on to, dakako, ne bi moga bit. taj shift mi govori o nečemu, ne o tome da bi tila dite nego da se nešto prominilo. možda da sam poremećena.


*


ko je dao ime otoku, otočani ili ljudi s kopna? šta ako imena koja su mu dali nisu bila isto ime i onda su godinama, desetljećima, dok se nisu sreli, koristili svaki svoj naziv? ta me pomisao mučila, jer različito ime znači da je taj otok za jedne bio jedno, a za druge drugo, i iako je malo uznemirujuće uzbuđujuća pomisao da je otok mogao postojat na dva različita načina istovremeno, šta je tu bilo točnije i, jednom kad su ljudi s otoka doplovili na kopno, ili ljudi s kopna na otok, i kad su otpočeli komunikaciju, čiji je naziv za otok prihvaćen od druge strane i čija je definicija otoka time prihvaćena, otočka ili kopnena?

gledali smo dole s biokova, ja sam se sve to pitala na glas, a on me jednopotezno poklopija rekavši da su ljudi s kopna naselili otok. ali ovo o čemu ja govorim je mitska situacija, pobogu!

iz: schrödingerov otok; zavičajna imena: ime


*


više ne zamišljam kako umirem mlada, a prijatelji i voljeni mi se redaju pored samrtne postelje i svi plačemo ganuti i tužni, nego zamišljam da ću bit jako stara i umrit kraj njega. po tome vidim da sam intimno sigurna da je on moj muškarac.


*


odlučila sam glasat za drugi bend bez da poslušam ostale jer imaju debelog basistu a ako postanu popularni veće su šanse da će on nać nekoga. osim toga prašili su rokiju i nisu nastojali bit ni točni ni čisti ni savršeni.


*


promatrala sam nekog splitskog šjora i shvatila da uopće ne znam kako se od dječaka postaje šjor. vjerojatno preko momka i muškarca, al taj skok do šjora skroz mi je nepojmljiv, šjor je tako (zaokružen, stamen i strastveno stoičan) distinktivan, da mi se čini da mora da se, iako nikad nisam vidila malog šjora, da mora da se šjorom rađa, a ne postaje.


*


bilo mi je dosta plakanja, fibre i usamljenosti pa sam se nako u pidžami zaletila do dućana, kupila si skupo pivo i sastojke za pizzu koju sam odlučila ispeć sebi, za promjenu samoj sebi.
raspalila sam plejlistu iz 2001ve i pivala na sav glas.
nisam znala mogu li me susidi čut: do maloprije sam ridala, šta samo po sebi nije bed, al ovako u kombinaciji će ispast da sam makla.

posli sam skužila da sam pidžamu obukla naopako i da sam zaboravila pripolovit recept za tijesto.


*


znala sam da je dide nakratko svratija dok sam spavala, pričekat da ga skupi rodica, a kad sam se probudila nisam ništa posumnjala. navečer je mama došla s posla, pozvala me u svoju sobu i pokazala mi kulu od kutija s posuđem i priborom: dida ju je bija nazva i reka da je tu nešto privremeno uskladištija.

reka joj je da je to sve dobija jeftino. mi smo se pomalo histerično smijale. dida je malo i razmjestija kantunaliće po njezinoj sobi da nađe mista za sve to i uredno je sve složija, šta je dalo naslutit da je prostor klejman na duži period. uskoro smo doznale da je didu putem iz bolnice na ulici zaustavija neki emir milijarder koji mu je jako jeftino ponudija sve to, dva seta gratis. nije tija odat iznos, a mene je jako razveselila slika nepoznatog muškarca, emira milijardera, kako se, pomažući didi da unese te teče u sobu do, prešetava iza mojih vrata dok spavam lešana i gola.

sestra, rodica i ja dobile smo po komplet teča u miraz. ja sam svoj prvo misla prodat jer mi teče ne tribaju al mi keša triba plus to bi lipo zaokružilo apsurdnost cilog pothvata, ali sam ga ipak darovala prijateljima za zajednički život. nože sam misla ostavit sebi, ali su se toliko svidili mislavu da ih je pokuša otkupit od mene pa sam mu ih na kraju dala, jer štaš od njega. on je uslijed potpuno nevezanih okolnosti jednim od tih noževa malo kasnije pokuša provalit u našu poštu da otud izvadi ključ pa se opet mislim: jadni moji susidi. jadna ja, jadni svi mi!


*


reka mi je da mu je u doba kad je masu trenira srce u mirovanju kucalo četrdesetak puta u minuti. srce bi mu popizdilo da se nije prilagodilo, valjda, jer on je satima trča po planini i svašta radija i onda umisto da mu stalno kuca stopedeset, s vrimenom se naviklo na te napore pa je pumpalo jače i manje. rekla sam da mu je onda mirovanje bilo neprirodno, presporo, ko da je neki jogi, jer srce mu se bit će naviklo na stanje kretanja. a on je reka: da, kao da je postalo ovisno o nekom događanju.
a ja cilo vrime lipo govorim da je akceleracija definicija zbivanja.




photo 2
foto sina

ponedjeljak, veljače 10

ja znam da sviram gitaru
samo sa svojim bendom
vlada



to šta lik miša više različitih ritmova ima smisla jer se isto tako sve tebi miša u glavi i pokušavaš nać dominantni beat da se ne izgubiš, da se ne rascijepiš na 40 strana, plus možda uopće ne treba nać dominantni, možda je to zapadnjačka laž, pa ih pokušavaš istovremeno pratit sve, paralelno, i to bude donekle neprirodno, ako prirodno postoji, neintuitivno, ali izvedivo, iako preteško na duge staze i ne pomogne ti da se uzemljiš i onda se opet koncentriraš na jedan i uvatiš za njega pa na tren znaš u kojem obliku postojiš pa ti to malo smiri paniku u glavi i prepustiš se filingu da si u nekom andrgraund klubu u njujorku pa ti na tren bude bolje.


*


srela sam stolinog mlađeg brata i bilo mi je milo dvojako, i zbog njega samog, koji je mio, i jer u njemu uvik vidim stolu i onda sam pomislila: da nije stole ja sad ne bi bila tu di jesam, ni po pitanju ekipe ni inače.
i baš zato šta su na prvu tako slični, on je sličniji svakom drugom na svitu nego svom bratu, jer ako su tako slični, potrebno mi je stavit cili svit između njih da bi stolu zadržala kao posebnu ličnost.

kao sa sestrama blagaić, činjenica je da onima koji ih ne znaju, sestre i braća masu liče, a onima koji ih znaju, ne liče skoro nimalo.


*


koliko je nekom stalo do tebe vidiš i po tome koliko dugo drži pritisnuto zvono na portafonu.


*


mirela je rekla da je popodne malo spavala, malo, od 3 do 7, a imala je planove za sebe. upitala sam je koje planove, misleći da je planirala pisat dnevnik, izdepilirat se, pročitat poglavlje self helpa ili radit trbušnjake. odgovorila mi je da je planirala jest voće i povrće.


*


gledale smo izlog u kojem su bile neke slušalice koje je dizajnira, ili šta već, david guetta i mama je komentirala da su te sigurno dobre kad ih je on dizajnira, a mene je oborilo šta ona zna za njega jer ja sam to doznala tek prije neka 4 dana. Rekla je: kako da ne, i krenila mi nabrajat di je sve, i kad, po splitu nastupija. navodno im svake godine dolazi na aerodrom privatnim avionom i nema se baš običaj najavit na vrime, ali oni već računaju da će doć i ostave mu mista.
ja sam rekla: ali dvi noći usred sezone i to još u subotu, sigurno ste poslali avion da noći u dubrovnik?, ali mama je rekla da koji dubrovnik, da znam li ja ko je david guetta?!
a znam sad.

pitala sam je smim li ovo objavit, da neki klijent koji zatraži parkirno misto za svoj prajvt đet ne popizdi i ne kaže: znam da imate mista, znam da ga čuvate za guettu, al ona čisto sumnja da me čitaju bogati rusi.


*


fascinira me amortizacijska sposobnost mog tijela. kad vozim bajk po grbavom terenu i pišem poruku na mobitelu, mogu postić da se sva treskam al da mi on mirno stoji u ruci; kad skačem u močvari s grezom čašom od po litre prepunom piva, mogu postić da se sva treskam, ali da se pivo ne prolije. fascinantno je to.


*


na tren je izaša, a ja sam tužnjikava jer znam da će jedamput zauvik otić iz ove sobe i mog života i nikad nikad više neće spavat tu. makar proživili cili život skupa, opet, u perspektivi mogućih reinkarnacija i zagrobnih života, i kad gledam unazad do svog rođenja (a možda opskurantistički i prije) vidim da niko niko nije bio nit će bit uz mene cilo vrime. zato se osjećam još usamljenije, ali vidim i da tome nema pomoći pa ću se valjda morat pomirit s tim.


*


neobjašnjive stvari i fenomene možda trebamo tumačit kao u igricama - neko ih je udizajnirao da otežaju ili pomognu junaku, a on to polako dokučuje, dokučuje šortkatove i trikove, metodom pokušaja i pogrešaka, a ne odjednom i ne razumom. isto tako ja ne mogu odjednom skužit koji kurac, nego trebam bit strpljiva i uporna. ali pomalo mi je već pun.


*


kad ti neko iz vlastite koristi proturječi i uvjerava te da se nešto drukčije zbilo, drukčije nego šta se ti sjećaš da se dogodilo, nekad mu uspije uvjerit te jer te uvjeri da si luda i da krivo pamtiš. šta je, znamo, put u šizofreniju. ali umisto da odeš tamo, pogledaj i vidi da je tvoja pozicija u stvari znak da si u matrixu. fala bogu na tom filmu, usporedbe su nakon njega puno jednostavnije.


*


gledala sam u filmu kako će zvijer proždrijet nevinu djevu, ona se opirala, to me asociralo na silovanje i zapitala sam se šta bi od to dvoje bilo gore, šta bi od to dvoje bilo gadljivije, po čemu bi filing bio različit da ti neko ide učinit jedno ili drugo?
nisam se odlučila oko odgovora, ali sam vidila: u proždiranju agresor guta žrtvu, u silovanju prodire u nju. koji aspekt razlike između ta dva čina omogućuje da u oba slučaja - makar su, amo uvjetno reć frojdijanski gledano, oprečni - profitira, najčešće muški, agresor? nisam se mogla domislit i pomislila sam da je možda stvar u njegovoj jačoj snazi, ali sam onda to odbacila jer je prejednostavno i prelako promjenjivo i onda mi je preostala samo činjenica:
da bog zbilja voli svoje žensko dijete, kad ga je stvarao ugradio bi mu zube u vaginu.


*


meni je najveći strah bio da nama upravlja neka instanca, a da mi toga nismo svjesni.
na dan poput današnjeg, to bi mi bila najveća utjeha.





Untitled by Rusulica

petak, siječnja 24

funkcija, to ti je ko da imaš dovoljno vina da stane u jednu čašu, to se zove bijekcija, to je, ono, idealan slučaj.  svaki element tj kapljica vina preslika se u tu čašu. to je pravilo koje se javlja u fizici jer fizika traži idealne slučajeve, fizika je šupčina.
marko grgić



uvik sam volila mulić, možda jer je bio tu prvi, možda jer je u njemu bilo urezano moje ime, dok ga more nije izlokalo, jer smo s njega skakali na brojeve, visili s daske koju je dida čak i tapecira, tata je oko njega lovija hobotnice, more je čudno i duboko zvečalo u njegovoj šupljikavoj utrobi, s njega smo ulazili na brod i na njemu se sunčali kad bi sve bilo prepuno turista. na mulić pripadam, a mulić pomalo nije nigdi pa se na njemu može dobro pobić od svega, on spaja more i kopno i premošćuje granicu, al ne spada ni vamo ni tamo. neću nastojat povuć kvalitetnu metaforu, jer ona se tu provlači u naznakama: takav je i je moj život.


*


moja se bit može izrazit kao akceleracija. ljetos mi je toni reka da ona nije samo promjena brzine nabrže ili nasporije, ko šta sam blesavo mislila, nego bilo koja promjena vektora brzine. tako kad zemlja kruži oko sunca, to nije zbog gravitacije, zbog gravitacije je došla tu di je, da, ali da ne odleti nekud drži je akceleracija, jer su centrifuga i centripeta (kojoj nadimak od milja ne stoji tako dobro) imaginarne i uostalom bile one stvarne il ne, poništavaju se, i onda je vektor brzine, jer je vektor pravocrtan, rascjepkan u puno malih vektorića, da bi tvorija krug to jest elipsu, a svaki taj rascjep, svaka ta promjenica iz jednog vektorića u drugi je akceleracija. akceleracija je i ono zbog čega ti se crijeva zalipe za kičmu kad avijon uzlijeće, jer se promijeni vektor brzine tvoje utrobe, ili ono šta omogući da doživiš dojam nulte gravitacije kad te matej zanjiše u tonijevoj mriži pa tvoja akceleracija poništi zemljinu i na tren se prestaneš kretat. ali ne onako kao u sporim kišnim nedjeljnim provincijskim popodnevima, nego uzbudljivo i puno potencije. akceleracija je promjena vektora, a to je više manje i definicija zbivanja, a ja najviše volim zbivanje.


*

kad sam bila mala zanimljivo mi je bilo to šta strogost tuđih roditelja i baba mene nije doticala. čak i kad sam bila na njihovom, a ne na terenu svojih roditelja i baba, smila sam radit nešto šta oni nisu, i samo jedan bombon pojeden u trenutku u kojem to drugi nije smio osvijestio mi je činjenicu da svijet nije jednak za svakoga. on, taj bombon, a ne činjenica da ja jedina nisam imala štikle za svoju barbie koju smo mi zvali barbica, konkretno elvira, bila je hand me down od neke male talijanske turistkinje. ne činjenica da je neko nešto imao, a ja nisam, nego činjenica da su za nekoga važila potpuno drukčija pravila nego za mene, izvukla me iz 2d svijeta i ubacila u 3d.


*


zašto mi tombola donosi užitak? makar je ne dobila, kad prozovu broj koji imam i ja ga zaokržim, osjećam osjećaj postignuća, skače mi adrenalin, pogotovo kad ih se zareda par zaredom, i iako je to igra koja u potpunosti ovisi o sreći, imam dojam da nešto radim dobro, jer ako i ne ide, opet malo krene, uvik izvuče bar par mojih brojeva, i onda imam dojam ko da pripadam tu i da sve protječe u najboljem redu, da radim nešto za sebe jer ako ne igraš nemoš dobit, ali dovoljno je i samo igrat, stvarno, al ponajviše ipak zato šta ti igra, na koju je u tom trenutku sveden život, pruža nadu da ćeš se iz nje izvuć ko pobjednica.

na tomboli sam se napila pa su me nagovorili poć gledat nimfomanku. mirela je dobila cinkvinu pa mi je platila upad. bila sam dosta uživljena i nadali su se da ću prestat komentirat kad film krene. na trailerima sam uživljeno navijala: i don't want to survive, i want to live - Hell YEAH!


*


kad vidim malene dječake nekad pomislim: ja bi jednom, za 15 godina, mogla bit s njima. ne jer me privlače nit išta pa da čekam da postanu legalni, nego primjećujem čistu mogućnost: ko šta sad mogu bit s nekim deset godina mlađim, ko je imao pet kad sam ja imala petnaest, tako ću jednom možda bit s nekim ko sad ima pet pa ćemo pričat: ti si tad imao pet! tako ja živim i razmatram mogućnosti.


*


problem sa zagrobnim životom je šta kad neko umre ne mogu zamislit njegov duh bez njegovog lica - ali lice je ostalo tu, na lešu, umrlo.


*


al onda sam pomislila: šta god bilo, uvik imam paralelne svemire i zapitala se mogu li ja mirno nastavit živit sa svojim odabirima baš zato šta znam da u paralelnim svjetovima živim sve druge opcije? i jesam li se zbog toga malo ulijenila? prvo sam se bojala slučaja da te ja nisam ja, da one nisam ja (jer nemam u sebi njihovo iskustvo – makar nekad imam dojam da imam njihove emocije), al i ako jesam, to opet, ko ni zagrobni život, nije opravdanje za to da se pretjerano opustim u ovom svijetu.


*


moja prošlost sretno zaključena trenucima u kojima su me neki ljudi našli, a ne bi me bili našli otherwise, navodi me na zaključak: isplati se davat se u prazno i ustrajat na tome kad ti se čini da to radiš uzalud, jer sad, osim za sad, živiš i za sutra, a sutra te neko možda nađe i stavi sve u ravnotežni položaj baš zbog ovog danas, baš zbog toga kakva si danas i baš zbog toga šta to ne skrivaš od svijeta.

treba bit strpljiv, sjetit se da stvarima treba neka određena brzina da stignu na odredište, i da nije da nužno postoji masterplan, ali da se ništa ni ne može desit ako ne mrdneš, jer reakcija po definiciji treba prethodnu akciju.

zato kao da si, i kad budeš, nasukana na pustom otoku, na mrtvoj planeti, nemoj zaboravit stalno odašiljat signal u prazno.


*


kad imenuješ zlikovca svi igrači se odma više za njega zainteresiraju jer znaju da se dungeon master više oko njega potrudija i da će bit teži za svladat. lipo mi je šta na skroz neočekivanim mjestima susretnem neki super aspekt davne prije semiotike: kad nešto označiš imenom, to omeđiš i izdvojiš kao dio stvarnosti i na neki način i stvoriš, ko bog. šta na neki način dungeon master i jest. al meni je isto draži d'n'b.


*


išla sam u friđ po neki toč da ga odmrznem i prvo sam vidila mamine naljepnice na plastičnim posudama: "juhu", "juhi", "juho". pitala sam je koji joj je to vrag, jer ja sam tražila june, a ona kaže da je to sve juha, da je tako napisala da bude veselije. ali tu uzbuđenje nije završilo, jer sam između svega toga iskopala ribu koju je mama danas zaleđenu donila sa šolte, trlju, a na njoj je pisalo "trlja". umrla sam, prvo jer je evidentno da je navedena stvar riba pa čak i da je trlja, plus, dok je to u didinom frižideru možda imalo smisla jer on ima dosta ribe tamo, mi imamo samo tu jednu ribu u friđu i znamo da je trlja. znamo i da ćemo je ispeć u roku od max 2 dana, ali na njoj, vidila sam, pored „trlja“ stoji i datum, i to datum 11.14. pa sam zaključila da to nema bit šta drugo nego mjesec isteka valjanosti.


*

postala sam dosta dobra u prebolijevanju ljubavnika, ali nešto mi i dalje predstavlja problem. kako sam sklona konceptima, kategorizaciji i malo opsesivna oko arhiviranja uspomena, sve pisme na koje se u toku godine zakačim stavljam u jedan folder da ih omiljene imam okupljene za slušat i da ih posli imam arhivirane za aktiviranje prustovskih momenata. al neke pisme neminovno su vezane uz neke ljude, a neki od njih su mi nekad bili partneri, iako, nisu baš svi bili partneri jer nisu bili na mojoj strani, sad svejedno, i onda mi slušanje omiljene muzike nehotice pobuđuje uspomene.
srića da je došla nova godina.
otvorila sam na folder mix_2014.


*


kad god mi zafali brzine a u tom trenutku sam statična bez nekog uzbudljivijeg gibanja u perspektivi, sjetim se da sam na rubu galaksije ko ja se vrti strahovito brzo i to mi bude divno i odma je osjetim, brzinu.



DSC02120 by Rusulica

petak, prosinca 20

ja: jel vi isto mislite da su sad kasne devedesete? 
mislav: ja mislim. ja DEFINITIVNO mislim. 



P1080257 by Rusulica
maastricht, prosinac 2011.


blagdani su blizu. naizgled je lakše bit depresivan na blagdan jer su okolnosti jasne, svagdan je problematičniji jer ako nema vidljivih razloga kao naprimjer da svi osim tebe naizgled imaju radost i bor a ti si i dalje tupa i jadna, onda znači da ne valja nešto od kemije unutar tebe ili od osnovnih postavki tvog života.

s druge strane, meni između blagdana i svagdana nema razlike pa je svaki dan svagdan u kojem mi ne valja kemija i osnovne postavke, a kad se poklopi da je drugima istovremeno blagdan onda se osjećam dvostruko zakinuto, za kuglice, za mlince, za papir za umatanje, za iglice, za isusa, za shopping, za obitelj, za to šta nisam uspila sredit da mi to ne bude važno, za boga, za bijelu svjetlost, za radost i višeglasje, za besplatna peciva, hladan grad i vruće ulje, za svjetla po ulicama od mog poreza koja ne svijetle meni, za misu od mog novca koja ne misi meni, za tv doček iz mog poreza koji ne emitiraju za mene.

odlučila sam ne bit više pičkica, kupila bor, okitila ga i obznanila da od sad slavim poganske blagdane i da počinjem sa solsticijem. nisam još sigurna kako se on slavi, tu ću se morat većinski oslonit na google, al sigurna sam da je to pravi dan za proslavit jer kako je najkraći, od njega gore ne može i onda sve može ić samo na bolje, uz to, meni je tako primjereno slavit dna, i šta je najlipše, točno na solsticij će proć točno pola dana kako je on na brodu i broj prijeđenih bit će veći od preostalih i rast će u našu korist slično kao šta će rast dan.

i kad se on vrati dan će bit skroz jednako dug kao kad je otišao.


*


ne znam dolazi li mi nostalgija za osamdesetima i romantični pogled na komunističke rituale zbog djetinjstva samog koje uvik bude magično, čak i kad je traumatično (iako pretpostavljam ne i kad ti zakolju obitelj pred tobom, udaju te s 9 i slično, tako da se ograđujem). ja sam uvik, zbog čudnog rada nostalgije, romantizirala političko uređenje koje je tad vladalo, i koliko god to bilo blesavo, ono je ipak bilo isprepleteno s ritualima djetinjstva i i dalje mislim da je romantičnije bilo pivat o crvenim makovima nego zazivat boga da ti čuva državu, jer te pisme su dobro zvučale, i svitlo je bilo toplo i meko se lomilo, domovi su bili sigurniji, izvanjski svijet velik i neistražen, sav svijet se tad usložnjavao prema sve manjem, mikropogled i opsesija detaljem su prevladavali, nismo imali cjelovite slike o sebi, pustolovine smo producirali bez problema, zahtjevi koje smo pounutrili bili su izvedivi i dobrodošli, a oni veći, neizvediviji, koji te na kraju unište ko originalni subjekt, njih nam još nisu bili počeli usađivat.


*


čitala sam o pronađenim blizankama, jedna od njih rekla je da je oduvijek znala da dio nje nedostaje,
a ja se pitam: kome ne nedostaje? i mislim se, možda sam ja stvarno svoju blizanku proždrla u maternici, i sad u nekom dijelu mene stoji njenih zaostalih nekoliko stanica, možda djelić tkiva ili organa, a onda je tu negdi skriven i dio njene duše i zato se valjda nikad ne bi trebala osjećat usamljeno.


*


kad razmišljam o otkrićima i izumima koji će našim potomcima, ako ih bude - potomaka - olakšat život i poboljšat njegovu kvalitetu, budem malo ljubomorna šta ih još nema, šta ih ja nemam sad, jer osjećam da ih zaslužujem, makar ne znam šta su, makar su mi ta sva pomagala i tehnologija donekle apstraktni, ko šta mislim da je moja čukunbaba zasluživala vodovod i mašinu za prat robu koje nije imala.

mislim se, mogla bi lakše otrpit ovo stanje ako se koncentriram na njegove romantične aspekte: ko šta nam je živa vatra u peći ili kaminu romantičnija od pećice na struju, makar znam da je naknadno romantiziramo i da je tad bila pain in the ass - iako, možda mi je primjer kriv jer vatra stvarno ima neku intrizičnu romantiku - tako iz perspektive neke budućnosti nastojim izromantizirat ova vrata koja škripe, suđe koje perem na ruke, uvik hladnu sobu, podgrijavanje hrane u tećici, brisanje prašine, bol, tablete, daljine i pamučnu robu kroz koju uvik propuhuje.


*


imam teoriju da bebe, kad ne plaču radi hrane, kakice, zime i slično, plaču ne da iskomuniciraju potrebu za toplinom, ljubavi i emocijama, nego da bi izbjegle da budu napuštene; možda je taj njihov refleks da plaču kad su same tu samo da ih, jer je ljudska mladunčad totalno nemoćna, ne bi u nekoj seobi slučajno ostavili za sobom.
zato ih možda ne treba nužno stalno držat nit dramatizirat, mislim da im je možda dovoljno reć: tu sam, sve je okej, pa da one opet mirno zaspu.
možda ih mi, grleći ih i nosajući ih toliko, navikavamo na emociju ko na drogu, i onda im kasnije nema povratka.


*


skinila sam s neta seriju iz osamdesetih. neko je epizode snimao s tevea na kazetu i tu i tamo se potkrade početak ili kraj neke reklame. to je prvi put da sam zažalila šta se neko, ko šta smo se i mi nekad, trudija pauzirat snimanje za vrime reklama jer, gledajući te djeliće reklama, zamišljam kako bi bilo odrastat u americi. ne zamišljam svoj život kao taj s reklama nego zamišljam kako je bilo odrastat gledajući upravo te reklame i kakva mora da je bila američka stvarnost osamdesetih ako su reklame bile takve, da referiraju na tu stvarnost i targetiraju tu stvarnost. doživljaj je tim vjerniji jer osamdesete, u tom procesu kompliciranog dekodiranja unazad s puno stupnjeva "zamislimo da" - jer ko šta za neku stvarnost možeš napravit nebrojeno reklama, iz reklame možeš povratno zamislit nebrojeno stvarnosti - jer osamdesete jesu bile moje i jer mi služe kao most između mog balkanskog socijalističkog i američkog kapitalističkog srednjeklasnog djetinjstva za koje sam se otkad sam saznala za ameriku pitala kakvo li je.


*


mislila sam se kako sam sad u tridesetima, a još uvik nisam uspila pustit kosu, ali kako u biti imam još masu vrimena za proživit ako ću živit devedesetak godina. mazila sam mačku, nina je pustila anthonyja i cocorosie. mislila sam se kako bi se mogla pobrinit za tu mačku da ostane bez ikog svog. kako mi je postala draga i kako bi se mogla brinit za nju pa makar ona ništa ne osjećala za mene. kako je, ako uzmemo pričat u tim kategorijama u kojima neko može bit nečiji, time jer sam se malo navikla na nju, postala malim dijelom moja, jer nešto dijelimo, makar taj trenutak hladne i nezainteresirane bliskosti.

i onda sam pomislila kako bi onda valjda mogla imat i dijete, samo bi njemu, njoj, morala objasnit, morala opravdat činjenicu šta postoji. rekla bi joj zato dobar ti je život. zna bit jako težak i nije pošten, ali super je šta si tu, traje dosta dugo i svašta stigneš, super da si uopće živa i da možeš guštat u njemu, u masu toga u njemu. i osim šta bi se brinila o njoj, volila je i svugdi je vodala, morala bi se stalno trudit bit joj potpora u razvijanju pozitivnog stava prema činjenici šta je živa.


*


ono kako mi volimo reć da je dominantna kultura zapadnjačka, e pa ne samo to nego je i sjeverna i pitam se osjećaju li se ovi s južne polutke, pogotovo australci koji imaju pristup masovnim globalnim medijima, loše, i ko da svit nije iskrojen za njih, jer ako je sad jesen, onda je jesen, oglašava se jesen, žalimo se na jesen, slavimo jesen, radimo projekte vezane uz jesen, sadimo i beremo jesenje biljke i slično.


*


kad umrem pa me zapale smrdit ću, al ne ko borovina. znači li to da me ne treba palit,
da treba palit samo ono šta miriše?


DSC01210 by Rusulica
mosor, prosinac 2013.

ponedjeljak, studenoga 25

kako predeš staklo?
siniša miličić



kad, ponekad, kažeš: ovaj život je prilično nevjerojatan i sjajan, misliš na sve ono šta ti se događa i šta se naokolo odvija, ali za život je potrebno biti živ, a i to je, rekla bi, prilično nevjerojatno, i super je ta dvoznačnost života i nevjerojatnost koincidencije: biti živ i živjeti!


P1120319 by Rusulica
mala sana


nekad su mi zabavne najjednostavnije stvari, tipa kako mi se dok hodam mijenja perspektiva i ko da vrijeme stoji, a ja u glavi vrtim film napravljen od poredanih snimki snimljenih istovremeno hrpom kamera na nekoj polukružnoj liniji oko stvari koje su tako zaustavljene u vremenu i čiji se odnos s drugim predmetima kako idem mijenja. kao da me neko stavio u maketu ili usred animiranog 3-d prikaza nekog prostora ili kao da lebdim po potrošenom svijetu.
pokušala sam im to dočarat, ali zvučalo je bezvezno i samorazumljivo, ko i sad, šta znači da vjerojatno nikome nisam uspila dočarat šta sam tila. možda neko kome je mozak slično premrežen slučajno zna o čemu govorim.
zajebano je šta trebaš bit jako vješta da bi pokušala postić da te drugi razumiju i šta nema garancije da oće, a šta ja pritom to smatram za neku svoju dužnost, ono šta vidim svima reć, podastrijet im svoju perspektivu, jer je meni važna, ali i jer je drukčija od njihove, jer je jednostavno drukčija, a korisno je, lijepo, poticajno i uzbudljivo stavljat se u razne perspektive.


**


nekad mislim da pripadam posebnoj vrsti ljudi i s ljudima s kojima se kužim gledam na druge malo podozrivo, makar svi imaju ljude s kojima se kuže i masu više onih s kojima se ne kuže pa s ovima prvima podozrivo gledaju na druge i iako ne znam zašto bi ja fašistički u svojoj spoznaji i opredjeljenjima bila posebnija, nekad, jer nekad se osjećam pogubljeno i u tim nekim stvarima u kojima su oni, češće one, tako dobre ne znam šta treba radit, a u nekim stvarima vezanim uz normalno funkcioniranje osjetim se ko neadekvatno maleno smeće, nekad im se prepustim ko toploj babi da me zakrile, ljuljaju i pobrinu se za mene u okvirima ovoga svijeta u kojem se tako dobro snalaze.

iz: pograničja nekorektnosti


**


Prema dogovoru, silnice izviru iz pozitivnog električnog naboja, a poniru u negativnom. Prema dogovoru.


**


robu sam uvik doživljavala pomalo ko oprave superjunaka ili likova u crtićima. kao, imaš jednu prominu (autfit) il bar jednu svoju boju ili u najgorem slučaju jako usko definiran stil, ko spajsice, i to je tvoja odjeća, koja je zbog toga potpuno stopljena s tvojim karakterom. to je još jedan moj problem s robom.


**


kad ljudi, najčešće žene, prodaju ruže od stola do stola, a ja sjedim s mladićem, osjećam se napadnuto jer mi nikad ne kupi. ja ne želim da mi kupi tako na silu, niti mi je važno da mi kupi inače, važno mi je da mi pokazuje pažnju, šta i radi, ali pred tom ženom tad, makar je njoj samo do prodaje, pred njom, jer su velike šanse da su njoj shvaćanja mainstream, on ispada neromantičan i nepažljiv, šta mene povratno čini luzericom. volila bi zato otić s njim na ladanje pa da mu kad prođemo kraj grma divlje ruže kažem: tako bih rado jednu ovu rúžu, umjesto da, preduhitrivši ga da ne bi morala ostat ponižena kad on to uradi, u njegovo ime niječno odvraćam gospođi s ružama.


**


trebalo mi je još vune pa sam, tražeći radno vrijeme robne kuće nama, doznala da je prodaju. ne vunu, robnu kuću. odavno znam da su u stečaju, tad mi je bilo žao, ali sad kao da me neko pogodio šakom u trbuh.
kasnije sam im još malo surfala sajtom i jako me rastužilo to šta su se tako potrudili uredit web, koji, primijetila sam, nije grez, samo je pristojan i nezanimljiv, kao i sama robna kuća, šta su se potrudili oglasit proizvode i akcije, pogotovo jer je to tako uzaludno, jer više skoro niko ne kupuje tamo, većini nije atraktivno kupit nešto u robnoj kući, odjeća im je ružna (a meni suze opet naviru samo jer sam ovo napisala), i ništa tamo ne odaje ekskluzivan dojam koji je možda nekoć odavalo ili koji nekoć nije ni bio relevantan jer su se stvari kupovale više iz potrebe a manje iz razonode. robne kuće su mi drage jer su one prodavaonice mog djetinjstva, i jer na jednom mistu ima svega i jer sam s mamom šetala katovima od igračaka za koje sam imala dojam da ih nikad ne kupimo, preko restlova i tapeta, di je uvik posebno mirisalo, do novih cipelica, a onda posli na obiteljsku slaju i sad kad umiru, neovisno o vlasničkoj strukturi, vezano uz koju je većina njih možda već odavno umrla, to mi malo para srce i da, zaplakala sam zbog name. to jest zbog sebe.


**


ako si dovoljno pametna da vidiš odnose i razotkrivaš ih, da im vidiš uvjetovanost, da ih vidiš nametnute, da ih vidiš kao odraze i promicatelje ideologije, da ih vidiš arbitrarne – onda kad dođe tvoje vrijeme da preuzmeš neku ulogu i zauzmeš mjesto to ne možeš napravit, ne iskreno, ili ne uopće, jer je potpuno nemoguće. ili bi bila pizda ili morala zaboravit sve šta znaš, plus ako nisi dobra glumica šanse su da to jednostavno neš moć odglumit – jer iskreno to odživit nemoš.
sad, rješenja su dva moguća, il da do daljnjega ostaneš na margini, piješ, promatraš i eventualno pišeš, a svakako patiš i budeš donekle usamljena,
ili da zauzmeš blago sarkastičan al isto dobrohotan stav spram stvarnosti pa uloge preuzimaš bivajuć istovremeno iznad, a time i van, njih.

iz: branding identiteta; kako ne upasti u diskurs


**


nekidan se nisam mogla sjetit ni ko nam je predsjednik, to jest nisam uopće znala je li to još uvijek onaj kulturni ivo.
dan je počeo kad sam sponzorima rekla da šumeći aspirin pijemo kad nemamo spida, a završio nakon šta sam se rasplakala kad mi je eva prepričala sadržaj nekog filma. nekad u međuvremenu smo odabrali miss i mistera fotogeničnosti na pasošima, pri čemu je vozač osvojio nagradu za najkarakterniju sliku.
konobari su već iznili vodu, kruv i tartar i samo smo još čekali lignje koje nikako da dođu. bila sam gladna i namazala sam tartar na kruh. neki strani gosti konferencije slijedili su moj primjer i ja volim virovat da je to zato šta su mislili da se u hrvatskoj to tako radi.
dide je nazva mamu, a ona mi je uvalila svoj mobitel. on je odma krenija na stvar: nije još obavijestija dicu, ali on kreće u radove. zaključija je da ne želi potomstvu ostavljat pare pa će s njima radije pretvorit gustirnu u apartman, šta mu je odavno velika želja.


**


i sad ne samo da sam u potpunosti svjesna trenutka, onako kako smo svjesni kad znamo da ćemo uskoro umrit, nego znam da svjedočim trenutku u vremenu, povijesnom, kulturnom, neponovljivom, jedinstvenom, i da u sebi imam sve ključeve za razumijevanje kodova tog trenutka, i još mi je jača svijest da se ovo više nikad neće ponovit. a kao nekom ko je opsjednut bilježenjem svega, ta nemogućnost da ovo zabilježim, jer će to čitat neki drugi ljudi iz drugih sredina i konteksta, me poklopila i nisam znala šta da radim i onda sam se po prvi put kako treba prepustila trenutku.



P1120320 by Rusulica