i ja volim black steel. bilo je perioda u životu kad sam je imala na repeatu. doduše, nije bilo repeat opcije jer je bila na kazeti.
jelena k



- jesam ja prestara?
- nisi. nisi još ni trećinu života proživila
- pa neću valjda živit sto godina?
- živićeš 90. to je dosta.
- jel to dosta?
- je, moja nona ima 81.
- ona se super drži, al ona se sigurno nije ovako uništavala alkoholom.
- da, al je bila u partizanima, to je isto.

Danas u mojoj komunističkoj ekipi vlada ozračje odricanja od sakramenata katoličke crkve kojima su nas protiv naše volje podvrgnuli roditelji i babe. Ipak, ja imam utisak - kojeg svi ismijavaju izrugujući mi se ko bezočno, ko u nevjerici - da ti ljudi imaju više simboličkog kapitala od primjerice mene koja nikad nisam primila nikakve sakramente. Svi ih se odriču i to sve, al ipak ih imaju. ja stalno mislim da bi bila bolja osoba da sam ih nekad primila, onako, jer me baba krišom odvela u crkvu i riješila to, pa da ih se sad mogu do mile volje odricat i odmahivat rukom. Stalno mislim da bi ipak bila nešto čišća. Da bi bila sabranija, mudrija i divnija prema drugima, da bi onda Jagiću bila kuraba, da bi bila lijepa i imala elegantnije geste. I da bi me on volio.


***


ja sam išla vani pit, a ona su se još uvik igrala - dobra večer - svaki put ih pozdravim jer sam u tom segmentu odlučila doprinjet njihovim klasičnom odgoju - dobra večer. platite dodatnu školarinu svakom djetetu 5000kn! - zapitala sam se kako znaju da se bavim školarinom kad ja zapravo živim u drugom gradu i zašto su me odlučili zezat i po čemu pretpostavljaju da imam djecu, a onda sam vidila da igraju monolpoly. koji smo mi uvik zvali monopol.



***


gej vječanja (ja u mislima živim u americi) (hopam iz države u državu a u nekima je to dozvoljeno) (pitam se jel odnos osjećaja amerikanaca prema americi i prema kojojveć američkoj državi iz koje su il u kojoj žive imalo sliči našim osjećajima u jugoslaviji; i ima li to veze s nečim općim poput federativnosti i jesu li relevantna različita društvena uređenja ili nešto poput različite unutarnje protočnosti informacija i jel to možda potpuno idividualno. pričat o emocijama donekle je glupo, doduše, al samo donekle)
dakle gej vjenčanja su skroz poštenija jer tu može zaprosit svak svakoga.
osim ako i tu ne postoji korelat između onoga koji prima u krevetu i onoga koji prima prsten. svi moji gej prijatelji žive u bivšoj jugoslaviji pa nemam koga pitat. možda se, jer su informacije protočne, mogu raspitat na internetu.


***


da se bog obrati nekom svećeniku i naloži mu da nek ne zvoni više (možda jer mu više ne treba ili mu je dosadilo već jer mu nikad i nije trebalo ili je stavio zvona u historijski kontekst i uvidio besmislenost zvonjave u modernim i urbanim sredinama), njemu bi sigurno, možemo se kladit, bilo neugodno obznanit javnosti i još više braći kolegama iz struke, promjenu pristupa slavljenju boga i njen izvor, jer mu niko ne bi vjerovao, jer niko zapravo ne vjeruje u boga i jer tradicija i konvencija nadvisuju fenomene, premda su na istovjetnim fenomenima, u čiju istinitost niko zapravo ne vjeruje, i izgrađene.



***


kad me uslužni djelatnik tretira s poštovanjem, to mi je u biti grozno jer mislim da me tretira samo i isključivo zato šta imam novac a on nema.
kad me uslužni djelatnik tretira s poštovanjem, a kad nije riječ o djelatniku koji je ujedno i poduzetnik - jer znam da me tad tretira samo i isključivo zato šta imam novac koji on želi - to je pomalo i strahopoštovanje zbog moje tobožnje pripadnosti višoj klasi od strahopoštivatelja koji si svoju klasnu poziciju nije osvijestio na pravi način pa vjeruje da sam jer sam u poziciji da me on uslužuje bolja od njega, a to skoro pa nikad nije slučaj (skoro, jer možda je on ipak pizda koja se bezočno seksala s curom koja je u njega bila iskreno zaljubljena a on je to znao), a pogotovo ne s uslužnim djelatnicima.

ovo je naravno ne samo klimavo već potpuno pogrešno, on može imat više para od mene, i možda sam ja ranije tog dana radila neki usrani slabije plaćeni posao i to sve. ali ipak, ipak ostaje činjenica da te u uslužnim djelatnostima, naprimjer u uslužnoj djelatnosti krstarenja, neko uslužuje dok ti ladiš jaja, nevezano uz to šta će on za to uredno, iako vjerojatnije neuredno, dobit plaću.

zašto bi me smetale uslužne djelanosti? svako ima pravo bit dobro uslužen. stvar je u tome šta mislim, pomalo kršćanski, da bi svi trebali služit jedni druge i bez plaće, i šta mislim, pomalo komunistički, da mi ta sva uslužnost ne bi smetala da uslužni djelatnik ne radi na krstarici koju naokolo gonja neki kapitalist il korporacijetina koji si u džep stavlja većinu novca kojim si ja platim krstarenje, nego da naprimjer radi na maloj barci pa me preveze priko do otočića i malo naokolo i nazad ili ako se baš i on i ja zaželimo duge plovidbe da nam država dade brod na slobodno služenje pa da se svi naokolo vozamo po morima, on nas služi, ja šišam ekipu i svi smo radosni a kad nam neko plati da ga povezemo - kad nam neki od ex kapitalista koje smo prebacili na neki maleni arhipelagić da si ih maknemo s očiju plati da ga prevezemo do susjednog otočića - od te love kupimo benzina i vina i onda se ševimo, ali samo s onima koji su u nas zaljubljeni.

sano, obuci se, zima mi je.
baba seja


jednom je ona nekad davno bila djevojčica.
jednom je bila mekana.
jednom je bila stoik.

dovela sam momka a ona je rekla da spava na drugom katu jer nije važno da on i ja nismo u istoj sobi nego da susidi vide da nismo.

vadili smo bukve iz mriže na teraci kad ih je bilo puno s turistima.
poveli su me u polje pa smo nas dvi sadile kupus pa sam mijesila blato ko kruv i nisam se naginjala u gustirnu.

skuvala je falšu juvu koja nije bila lipa ali didi je ali je meni skuvala falši toč od zeca s mlincima kad sam bila vegetarijanka i skuvala je salatu od krumpira i toč od poma i riblju juvu. skuvala je lešo kupus i brujet s grožđem i ispekla kruv ispod peke. isfrigala je pecipal.

bila je na teraci.

isplela mi je ljubičasti džemper kad sam bila siromašna ali ga je mama oprala pa se razvuka ali sam ga prije nosila u školu kad sam bila dežurna učenica pa sam u njemu išla čitat obavijest u razred di je on sjedio. uzela je puno robe u susida od karitasa pa je rasplitala džempere a mi smo skinile robu s tavana i probavale. isplela je čarape. iskukičala je tapetić.

zajebavala je mačku pa se ona vrtila u krug za repom.
napravila mi je sok od voća i povrća ali je stavila pome.
nosila sam njen kaput iz norveške pa sam imala upalu mjehura pa mi je posudila svoju robu. posudila mi je svoju pidžamu.

išle smo brat kozi bušak uz cestu. povele smo kozu u šetnju. kunci su pobigli. tuke su pobigle. kokoše su bile u selu. pasa je dovela mama i odvela. bacila je sić u more da zagrabi vode i izvukla hobotnicu. nahranila je roka.

nadivala je iglu i zakačila puntapet. uprla je upirač. imala je nervozu u nogu. molintebogon zalijen vrtal gren u grote. popila je čaj s vinom i cedevitom. jela je kolač. nije bacila hranu iz frižidera. nije bacila mačku u more.

rekla mi je pazi da ne kasniš ali nije rekla do kad moram doć doma pa sam ostala dugo s momcima pa se ljutila da sam kasnila. rekla mi je obuci se zima mi je. rekla mi je jel baš moraš vozit auto jel baš moraš vozit biciklu jel baš moraš ić plivat jel baš moraš ić jedrit jel baš moraš ić u disko.

očistile smo apartman.

vodila me u selo svom bratu pa smo pili čokoladni liker a oni su pričali o nekome koji je radio u kotlovnici pa su ga na ekvatoru polili vodom pa je posli po ljeti nosio pletene kape.
vezala mi je maramu da mi ne napuše glavu.
iskukičala si je crnu kapu i rekla mi stani tu tako u red kraj mame saćetise ljudi žalovat.

gledala je seriju.

išli smo na velikim valovima i brod je lupao provom i ona je bila u brodu.
prvo se polila morem iz sića pa je onda plivala livo desno livo desno.
dide se naljutija na mene pa nije napisa moje ime kad je nalija cement pa je baba popodne sišla na mulić i napisala sana.

jednom je imala tri brata pa je ona bila seka. bila je tereza. bila je baba seja. bila je mama a nekad i baba a nekad i ja tebi neću sto puta govorit, jedi šta oćeš, to je tvoje zdravlje.

ja sam jako tila ić a i sestra je tila ić di i ja pa nam nije zabranila nego se popela s nama i gori su bila sva dica iz boka na stini i bila je baba pa je uzela štap pa je uzela vodstvo pa je izvela nas cilu četu malih odande kroz makiju a meni je to bija najprvi put da sam bila s njima.

nije išla u more. nije išla u polje. nije išla u vrtal. išla je pišat. išla je helikopterom. nije mogla govorit. pitala je je li javija na šoltu. pokazala je didi figu.





baba, probudi se, ne umire mi se.

Kako sam stalno doma, dio vremena provodim na verandi gledajući van. Danas sam se upitao šta to točno gledam i shvatio da gledam dan – meni je dan ono šta je vani.
stola

gle, više nas nema na stolici. ovo je užasno uznemirujuće.
sana




Nakon šta su njega pretražili, prije silaska u metro-podzemlje rekla sam Mislavu zastanimo malo i pogledajmo oko sebe jer spustila se noć i grad je bio star i nov i velik pod svjetlima, a on je rekao da, lijep je to grad, šteta što nismo imali vremena otići na kurve, a lijepo sam mu rekla da ću ga sačekati.

U lutanjima smo zalutali u jednu od onih ulica, u njih svaki put zalutaš i samo se nađeš usred toga svega, živa crvenasta slika neke kurve napadne te iz izlogića s jako čistim staklom i to je uznemirujućije nego kad se one nuđaju na cesti jer su u izlogu, ko šta roba na prodaju inače je, a tjeskoba je dodatno pojačana time šta je ovo zemlja di su i regularni, fini građani isto stalno u izlozima, s tim da oni ne nuđaju upotrebu svog tijela na krevetu zgodno smještenom u samom izlogu koji se od ostatka građanstva u za to primjerenom trenutku odvoji (teškom, crvenom) zavjesom, već nude sliku ugodnog, ispravnog - i ponešto hladno frigidnog jer te primaće sobe po kojima su izvaljeni na svojim kaučima moraju bit čiste i uredne, kao šta i čarape na njihovim nogama podastrijete svima na uvid dok dignutih nogu gledaju TV moraju bit po mjeri i bez rupa i nekako znaš da ne smrde iako strahuješ da ipak jesu ali ti to kroz njihov prozor ipak ne možeš osjetit - i građanskog života kojem, kao u neku ruku ni kurvama, nemaš pristupa - prvima jer nemaš novaca ni stana i dolaziš s balkana kojem ćeš se vratit i na kojem ćeš i ostat i koji te dovoljno obilježio da nikad ne uspiješ, a ako si tankoćutna poput mene istinski i ne poželiš takav život (upravo zato šta ga neprestano poželjavaš), a drugima jer nemaš novaca za platit ih i jer kad bi imao, to šta one nude ti zbog svog stanja ne bi mogao ni kupit, kao da mi neko prodaje dodir u šestoj dimenziji koju ne mogu pojmit i u kojoj stoga ništa ne mogu ni osjetit, zanemarimo li potpuno to da dodir možda nije moguće prodati nego samo dati, zbog čega pri takvoj transakciji dolazi do škrguta u sistemu.

Uopće ne znam šta bi s ovom zemljom, tu su osnovne postavke seoskog zirkanja, tinejđerskog voajerizma kroz nišan puške koju je tata posudio od nekog susjeda i dokoličarskog ili čeznutljivog gledanja onoga vani i iščekivanja života da dođe k tebi potpuno izokrenute. Tu se svi u prozorima daju na van, šta bi meni, staroj voajerki koja sam na prozorima uvijek samo uzdisala a po ulicama tražila domove koji su topliji i radosniji od mog u teoriji trebalo pasat, ali nije gušt gledat nekom u sobu, jednu za drugom, ulicu za ulicom, gdje uz to nikad ne znaš kad će na tebe umjesto obiteljske sjedjeljke u primaćoj sobi naskočit polugola djevojka koja povlači zavjesu.
Gušt je u nju ćirit i osjećat se kao da ti se posrećilo jer je neko u prizemlju zaboravio navući zavjese, a pada noć.

sad smo veliki
andrea.


Koliko ja god puta bila na jarunu, opetovano ga ne znam nać. Sišla sam iz tramvaja na rendom stanici i odlučila se za pristup slijeđenja rendom kežual odjevenog mladića jer je postojala šansa da me odvede do jezera. Baš kad sam se počela pribojavat da ću ga izgubit iz vida jer je bio dosta brži i nisam mogla držat ritam, mladić je ušao u neku zgradu a ja sam nastavila nagađajući.

Mladići me uvijek iznevjere.

***


Jesam li svaki put kad se odjevena kao žena u potpeticama vraćam doma sama pijana nepoznatim kvartom, jesam li svjesna opcije silovanja i jel je uzimam kao prihvatljivu opciju jer jebiga, pristala sam na to da se ne podam zaštitniku a po prirodi i politici sam slabija i možeš imat moje tijelo ali dušu ne? I moj duh je vaš, skroz vaš, na njega se može utjecat i može ga se i ubit i satrat, ali duša je moja, sve dok ne umre(m) i dok se ne utopi u bijeloj svjetlosti. Ali kad mi neko kaže dušo moja ili me pomiluje po glavi, ne znam na šta misli, ali mislim da misli da samo oće reć da mu se moja duša sviđa.

Otkad mi je Goran rekao da mu smeta uz riječ cura koristit posvojnu zamjenicu, pogotovo u slučaju njegove cure, ali i u slučaju svih tuđih cura jer njega problem zanima i općenito, osjetljiva sam na tu posvojnost, a osjetljivost sam onda proširila i na neka druga polja, kao recimo na polje svojnosti tijela. Tijelo je navodno moje al kad skužiš da ćeš umrit vidiš da nije i ostaje neka šansa da je tvoja duša, iako je to samo nagađanje, al u svakom slučaju, ako neko siluje to tijelo, to je u kurcu, al ionako znam da nije moje (uvik sam bila sebična i ako je posuđeno nije moje – svjesna sam da ovo nije u skladu sa željenim političkim postavkama) (al nije posuđeno. možda je potrošno kao tikvice) i uvik se, kad se vraćam sama doma ohrabrujem dušom i izvlačim na nju koju mi zasad niko ne može oduzet. Jer sam ja ona.






Mislim da se nekad ljubavnik naljuti kad mu u krevetu okrenem leđa. To je ipak malo ublaženo time šta ih i on ponekad okrene meni. Začudo, kad si ih okrenemo uzajamno to ne poništi krivnju. Ali i da bi se okrenuo od nekog potreban je taj neko. Meni samo treba malo zraka i autonomije, al dok mi neko pritom čuva leđa. Dok mi on.


***


Šta se tiče braka, uzmimo metaforu da se svi vozimo u avionu u kojem se odjednom, zbog oštećenja na oplati kroz koje se zbog razlike atmosfera naglo isisa zrak, stvori poveća rupa i da neko – zamislimo malo – ne bude baš odmah isisan nego se još malo drži al pojas mu visi o niti a prsti koji se grče na naslonu susjednog sjedala već popuštaju pa shvati da općenito vapljenje za pomoći nije učinkovito jer su svi u šoku i niko se ne osjeća baš pozvan s takvom rupom u trupu ustajat sa sjedala i glumit junaka te da je nužno nekoga zazvat po imenu i da ako ispadaš imaš vremena zavapit samo jednom pa nećeš odabrat onog kojeg zbilja hoćeš nego onog za koga znaš da će te sigurno zgrabit i koji te neće možda odjebat.

No, jebo brak, ja neću vikat ničije ime kad budem ispadala iz aviona a ako me neko uhvati lijepo ću reć hvala, a ako me uhvati neki koji treba onda ću mu ostat u naručju i tako stat zauvik isto tako i s mladićem izvan aviona al neću ga više ić zazivat i hvatat, nego čekam da mi dođe i uzme me.

Uostalom, ja se ni ne mogu uhvatit za njega – ovo će sad bit jako nekorektno ali šta mogu, ja sam samo iskrena i otvoreno priznajem da gledam puno romantičnih komedija: kad padam naprimjer u bunar ili u depru, meni treba da me neko ulovi i zgrabi, dok muškarcu treba nešto šta će zgrabit da ne propadne. U tome je razlika mene i muškarca. Zajedničko nam je i meni i njemu to da to nešto mora bit nešto i da može bit bilo koje, ali moje mora bit živo, najbolje ljudsko, biće i uz to aktivni subjekt, dok se on može uhvatiti za grančicu. Kako na svijetu i po stijenkama bunara ima više grančica nego aktivnih subjekata, život pun propadanja tako je jako puno lakši muškarcu nego meni.






Rekao mi je da se odijevam ko dečko, rekla sam da se odijevam onako kako bi volila se moj dečko odijeva, rekao je da sad za to nema potrebe. Za par dana sam prekinila to s njim, odjenula se ko cura i izašla van. Cijeli život u sebe sam prelijevala imaginarni objekt želje.


Jednom mi je zaspao među nogama glave naslonjene na moj trbuh. Prvi put kad sam sanjala da letim, letila sam prema Sydneyu. Jednom je bio iscrpljen i rekao mi je ovo je silovanje. Rekao je da sam prva koja je rekla da mu je penis interaktivan. Aterirala sam na more, i nisam bila u avionu nego u stolici s vašarskog vrtuljka. Meni čaroliju najčešće nisu dobavljale zvijezde nego svjetlosne točkice koje su se provlačile kroz rupe od tuče na plastičnim roletama punim kiše. Živcira me nonšalancija muškog tijela u iskazu, a kod seksa po namještaju je po mom mišljenju preveliki naglasak na dekoru. Na kraju sam prehodala desetak kilometara uzduž i poprijeko jezera.



sana: ja sam tu. u tuzi kiše po poljanama tiho hodam.
mislav: daj muči malo.



Tijelo je ranjivo, duša je usamljena, duh je jak. Vukobratoviću, eto ti distinkcije.

a ja... pa, volim što sam imao sreću tebe upoznat.
aljoša antunac


sinoć sam srela momka sestre bivšeg momka. njemu i njegovom prijatelju bilo je zabavno zvat me sena. mene je to živciralo jer nije bilo baš ništa duhovito a oni su bili strašno kul i ponosni ko da su smislili ne znam šta. niko me tako nije zvao od šestog osnovne kad su me cure s francuskog zvale po rijeci, al to je izgleda predobro da bi ikad prestalo bit smiješno.


kad sam bila mala imala sam indijansko ime. mamina i tatina klapa zvala me lajavo sunce. nadimak je smislija emil i dosta je jasno šta je time tija reć i prilično mi je dobro pasao. sjećam se sebe male kratkokose kako klapa sidi na kavi na rivi a ja malo pametujem malo trčim naokolo oko kafića po betonu i suncu. mama me ponekad tako nazove, ili čak neko od njih kad nabasam na njih u getu kako piju kavu, pa me to malo siti male sane, a kad se sebe takve sitim bude mi milo i dosta se volim.


uvik sam mrzila kad bi me krivo zvali sanja, a igor je strašno volio provocirat, recimo uvik bi pokazao na nekog crnca ako bi bio koji u blizini, pa me namjerno zvao sanja i ne znam kako al sam mu to dozvolila - ili se vjerojatnije naučila ne nervirat oko toga. još uvik me ponekad nazove sanja a meni bude mrvu milo jer ko da sam pod tim imenom proživila nešto dodatno čega se baš i ne sićam, al ko da jesam.


nenad me zvao sejn i to mi je odma bilo lipo jer je ime lipo i rokenrol i jer kako god da ga je izgovarao izgovarao ga je meko i jer sam u to vrime bila tolko sretna s njima svima da sam mislila da ne mogu bit sretnija, sve dok se nisam nakon onog nesretnog incidenta poželila bacit pod vlak. više se ne želim bacit i njih ne vidim skoro nikad, samo ponekad nenada, a on je ionako jedini od njih koji me zove sejn.


mislav s francuskog me zvao insejna, al to je bilo ok jer smo mi njega zvali sfinkter.


stipe je jedno vrijeme odrastao u bavarskoj pa mu je njemački upisan intimno u njega pa bi me nekad kad bi me volio zvao zahni. to sam ja na njemačkom ko šta je on štipe. još uvik me često voli i tako zove, a i marko isto, pa sam dosta njihova i sretna.


stola mi je uletio dok sam ja navodno bila s dječacima, iako sam ja s dječacima skroz slučajno samo pila, i rekao da je on fan rusulice. tako sam se nehotice sama nazvala, ali on me često tako znao nazvat kad bi se osjećao nježno ili kad bi mi pomalo tija reć da ne serem. zna i danas jer se i dalje zna osjetit nježno i jer ja sve više serem.


mislav mi nekad kad je nježan kaže milica, ivandić me zove perićka jer me voli, mama me nazove dušo kad sam bolesna, dide me kad se zaboravi nazove zlato jer se tako zove mama.


aljoša me zvao sunny i bilo je lipo jer je bilo sunčano i usred njegovog suludog diskursa. da mi se prestao javljat ne znam bi li mi ikad zapravo falilo, ali sad je umro i nikad me više tako neće zvat i zato će mi falit.

nisam mu to rekla, ali i ja volim šta sam imala sreću njega upoznat. volila bi reć da je on to znao al ne mogu. nadam se da se ne boji i da može malo poćirit nas debile doli da se zadnji put uvjeri da smo debili i da mu ne bude krivo šta je otiša.
i nadam se da mu tamo na svim kolodvorima glasovi umisto najava vlakova i avijona čitaju pjesme.