ponedjeljak, lipnja 15

svaki čovjek je zapravo filter za stvarnost.
frančeski



iako još uvik imam mamu, večeras sam se prvi put isplakala jer sam se zato šta je otiša tata osjetila ko siroče.
strahujem od toga da će dida skoro umrit, tolko se gnjavim time jer mi je on jedini koji još ima veze s onim životom, koji će s njim otić. svi mi koji ćemo ostat više nećemo bit dovoljni da zadržimo onu stvarnost koja ionako sad postoji samo u tragovima, stvarnost u kojoj sam dite, u kojoj ima nade, u kojoj se svi volimo i zaštićeni smo i čarolija je stalno svuda oko nas dok s bora svjetlucaju lamete a iz špahera cjepanice, stvarnost u kojoj još ima šanse, za koju znam da je nema, ali nekako je još uvik moguća, u kojoj starci nakon večere igraju na karte dok mi trčkaramo oko terace sretni šta su svi koje volimo blizu i šta su zabavljeni pa nas puštaju da zvrndamo, zadivljeni time kako brzo broje punte u briškuli i opijeni laganom friškoćom kasnoljetne rane noći.
kad dida umre, ostaće mama, kad umre ona, ostaćemo mi rodice, al jednoga dana ću ostat sama, marina mi je rekla da je trik da stvoriš svoju obitelj, ali to se kod mene nikako ne dešava jer nemam novaca i jedva se brinem za samu sebe i jer uostalom niko osim onog fabricija ne želi rađat dicu, nego stojim tako sama po strani i gledam druge kako se rastvaraju u tom nizu zauzimajući mjesto, dok ja kao konstipirana ostajem na jednom kraju, zbetonirana.
ali ja sam ionako odmalena, od stvarno malena u bajkama svaki put tila bit vila, a nikad princeza, i nije da se zavaravam da sam vila, ali mi je zato normalno da u svom životu nisam u glavnoj ulozi.
a kad ostanem sama, nadam se da će glupi filing i dalje postojat jer nije u didi ni u nikom drugom nego samo u meni.


*


danas sam doznala da postoji hijerarhija anđela.
sve one katoličke bebe koje su umrle i postale anđeli, postaju li one tim viši anđel šta su višoj klasi pripadale na zemlji, ili obratno, kako bi bilo pravednije? i, ne bi li bar nebesko društvo trebalo bit besklasno?


*


kad prekineš s nekim koga još uvijek voliš ali ne možeš dalje i nemaš to potrebu nikom reć pa čak ni dok se tematizira upravo vaša veza, a tebe oslovljava kao dio para, mislim da to nije samo zato šta ti se tad ne da objašnjavat nanovo i nanovo svakome da ste prekinili i zašto ste, nego i zato šta dok je jedan dio tebe, uistinu, odlučio prekinit - makar se, uistinu, djelić tebe zbog toga slamao - jedan sloj, onaj slike o sebi (a i društvenog statusa), još uvijek ne zna kako da se obnovi i nanovo izmisli.
a kad si ostavljena, onda je sve drukčije, svima kažeš jer ponosa nema i jer ti treba da oni priznaju tvoju raspadnutost - tako će ti bit lakše ponovo se drukčija sastavit.
a kad si ostavila čista srca onda je najbolje uživat u svom statusu i ne govorit puno o tome.


*


nikad nisam volila zdjele za voće, sam taj koncept zdjele, al ponajviše iz estetskog stajališta: zašto na primjer ne bi poredali voćke jednu do druge u vrstu nego ih treba onako natrpat skupa?


*


uvik sam volila filmove u kojima, ako već mora doć do geološke katastrofe velikih razmjera, do nje dolazi polako, da se likovima da dovoljno vremena da u paralelnoj radnji svojim ritmom obave sve šta tribaju, da bi se na kraju nekako metafizički uzdigli iznad parametara katastrofe. takve filmove volim.


*


sama ta ideja da ljudi imaju imena i to takav tip koji se ponavlja je luda. zašto nas ne imenuju ko zvijezde?


*


jednu zoru pred spavanje ležeći pored njega po prvi put mi se jasno otvorilo, jer do tad nisam shvaćala zašto se u filmovima, a onda valjda i u životu, ljudi toliko boje braka, zanemariću skroz da se on može raskinit jer očito i ovi zanemaruju, bolje bi im bilo da se boje zajedničkih kredita, ko šta kaže goran, ali to se valjda još nije uvuklo u mejnstrim pop, a možda nikad i neće jer je ovaj u službi kapitalističke ekonomije. ležala sam i prvi put na brak nisam gledala iz zauvijek ugla, nego sam ga pogledala iz ugla: imaš samo jedan život. imaš samo to i onda ništa više, a odlučiš se to vrime provest s tom osobom, odlučiš da ti je ona sve, odlučiš da sve šta ikad na planu romantične ljubavi imaš dat možeš dat samo njemu i viruješ da on to može primit, odlučiš da sve šta će ti ikad trebat od ljubavnika i najbližeg povjerenika, od partnera u zločinu, utjelovljuje on. to je dosta velika odluka. dosta velika oklada.


*


nije mi jasno zašto se kanali ne probiju pa da se mora sama izniveliraju nego bi tad bjesnile oluje i nevrijeme i plimni valovi pa moraju gradit one bazene - liftove za brodove.


*


na prokreaciju sam gledala kao na nešto na šta kasnim jer kad rodim moji prike će već maltene bit free al sad se mislim, roditelji su usamljeni kad odu dica, i lipše je da sad živim život pa rodim kasnije, nije sad nešto prenužno doživit svoje unuke, iako će vjerojatno bit tužno.
čudno mi je šta su neke žene, koje su mi u nategnutom scenariju mogle bit kćeri, već majke i čudno mi je gledat prijateljice koje su majke, mislila sam da spram njih kao majki imam drukčiji filing jer ih znam, da su mi zato one drukčije majke od naših majki, ali shvatila sam da je to ustvari zato šta su one potpuno nova generacija majki koja koristi sleng i ide na fejs i jer nam je ista muzika kul i izlazile smo na ista mista i išle u istu srednju i šaputale i skupa gledale svijet i one su u biti kao ja, samo su majke i sad moram revidirat cijeli taj pojam, koji je do sad značio moju mamu i prošireno mame mojih prijatelja i svakako, svakako nekog starijeg, a sad znači nešto drugo, u neku ruku potpuno neovisno o meni.


*


kad neko, najčešće neka institucija, kaže: ljubazno molimo, uvik mi se to učini prijetvorno i dodvorivački i lažno, ne samo zbog toga nego i jer nemoš ti reć jesi me ljubazno zamolija da pripremim sitan novac, samo si me zamolija, a na meni je da odredim jel to bilo ljubazno. valjda su im namjere dobre, valjda to oće reć, al to se treba ostvarit paralelno s prijenosom informacije i usputno i ne može funkcionirat kao performativ. glupo sve to.


*


nakon cilog života, primistila sam razdjeljak na drugu stranu, paše mi uz ovaj filing da sam se vratila od iza ogledala. uvik kad mi je ostajalo nešto za napravit, nešto za dočekat, postojala je mogućnost da će tad bit bolje, a sad već nekako znam da može bit samo teže i tužnije i usamljenije jer sve šta sad očekujem je da ljudi koje volim nastave umirat, lipe stvari koje su se imale desit su se desile, one koje nisu se nikad neće ni desit, ja pomirena s tim živim dalje, ne nerviram se više puno i radujem se sitnim radostima i svakom momentu s onima koje volim ko da je zadnji, opsesivno, s besmisleno preuranjenom nostalgijom i boli.


*


ono kad na fejsu ljudi stave slike svojih curica pa dole ekipa krene ala male zavodnice slamaće srca čuvajte se momci. pa u kurac više, jel žensko može na ovom svitu imat drugog posla osim da zavede?


*


s ljudima s kojima sam (bila) bliska najzanimljivije i najlipše i najmilije mi je kad ih  gledam u javnim situacijama znat ko su zapravo i koji postotak njih je maska, i na koji način je stavljaju.
i naravno volit ih.


*


doselila sam do odvjetničkog ureda. odvjetnica ispraća stranku, čujem ih kroza zid, "ajde, ajde, ima puno gorih situacija".


četvrtak, svibnja 14

ne znam šta ću ti reć. šta god rečem, sve je već rečeno.
mama


uvik mi je bilo dosadno šetat, ali sam u zadnje vrime malo revidirala. t.i mi je reka da bi bilo korisno moć se zabuljit, a moja varijanta toga je da kad šetam gledam u stabla i estetski uživam u tome kako mi se minja perspektiva plus stabla su lipa i monumentalna i skroz fascinantna jer su živa al opet skroz statična, nekako su statična čak i kad puše vitar, jer nije ka da se sama miču, tad su ko pokretne skulpture i dozivaju me granjem i nastoje bit prijeteća al su mi samo smiješna i to dobro djeluje na mene.

kad šetaš u gužvi najčešće te nerviraju spora starčad i nepredvidiva djeca, al ako razmisliš kako svi imaju jednako pravo bit tu ko i ti, onda postaneš solidaran pa usporiš na nula na sat jer neka cura uči hodat bebu makar je to nasrid rive na fakin svetoga duju. i, kad se malo istreniraš i savršeno prilagodiš brzinu kao kad u vožnji auta ne moraš nimalo kočit nit ubrzavat prije pretjecanja i prestrojavanja, počneš se kretat u totalnoj harmoniji sa svim oko tebe, sa svim živim i neživim, i ako malo apstrahiraš i svo svoje bivanje svedeš samo na to kretanje (i eventualno slušanje muzike na sluje, al to se uvik može shvatit ko saundtrek) totalno si sinkan sa svime i samo kliziš kroz život pa makar i samo dok traje šetnja.


*


sjela sam radit u zdravog soka dijelom jer nisam imala energije za doć do doma, dijelom jer mi je dosadilo bit stalno unutra sad kad sam eto u velikom gradu, a moram bit stalno unutra kad imam tolko posla da si mogu priuštit ovaj život, i tamo sam upala u neku rupu u kojoj je pospano popodne naizgled trajalo zauvik, kad je ušao krhki čovjek. kad je na njega došao red, krhko je upitao jesul internet i sok različita usluga. kad je dobio potvrdan odgovor, ljubazno je pozdravio i izašao, a ja sam zamalo zaplakala, od ljubavi spram ljudi općenito.

onda je ušao neki jako smrdljivi čovjek napunit mobitel, gazda je bio dobrohotan, a ja sam bila samo pola metra od štekera i nisam više mogla radit, nisam više mogla mislit na ništa osim na to kako izbjeć taj smrad. ovaj je petljao s kabelom i kad sam mislila da ga je konačno uključio i da će otić, mobitel mu je pao na pod i razletio se na par strana pa sam se premjestila za susjedni stol al to nije baš pomoglo, jer u zdravog soka su samo tri stola, pa sam samo tako malo sjedila i osjećala klasnu krivnju pa se onda pokupila doma, uvjetno rečeno, jer ovih dana nije lako nać stol na kojem možeš radit, makar i ne želiš radit, ali moraš, jer si prihvatila svaku gažu jer ti treba para, ne želiš radit ali čim negdi sjedneš kreneš, jer moraš, ali to onda postane jedino šta u bilo kojem trenutku želiš, da ti distrakcije poput jedenja, pranja, logistike oko useljenja u novi stan, započinjanja još jednog posla i nove ljubavne veze, koja je najlipša distrakcija od svih, dopuste da malo radiš.


*


kad zamišljam tatu, na površini mi je žao šta ne zna kako je sad, šta ne zna za sve stvari koje su se dogodile posli, šta mu je uskraćeno sve to, šta su svi koji umru ranije od drugih zakinuti za sve ono posli, ali sad mi se čini da je u miru. da je sve prestalo i da njemu, ako je slučajno i svjestan kao duh il štaveć, konačno vlada mir, stvari iz prošlosti više manje probaviš i nema novih da te stišću i da zbog njih plačeš, a nema više ni novih navala svega, samo mir, stvarno, samo počivanje u fakin miru.


*


ko je taj koji sjedi i svaki dan odredi tečaj valute? prema čemu on na dnevnoj bazi određuje taj tečaj, jel pregleda kretanja na burzi pa pretpostavi, jel pogleda koliko je toga od jučer zemlja izvezla il proizvela, ili onako, po osjećaju, odoka? zamišljam to radno mjesto i potpuno mi je nevjerojatno.


*


ležala sam opet sama i odjednom sam se počela bojat da ću prestat disat i time si osvijestila disanje koje je time postalo otežano pa sam se morala aktivno trudit da dišem i da ne padnem u kompletnu paniku. meni je život nekad kompliciran na toliko dodatnih razina.


*


svatila sam da mi fali da mi neko plješće. da mi dugo niko nije pljeska i da mi fali taj tuđi osjećaj, taj tuđi osjećaj koji sam ja pobudila i taj nečiji poriv da mi zaplješće. al onda sam bila na promociji škarine knjige di su mu sigurno pljeskali jer on nije lijen ko ja i napisao je već drugu knjigu i sve i žao mi je šta mu ja nisam pljeskala al sam u biti zakasnila i tamo sam srela par ljudi koji mi čitaju blog, jer di ću ih inače srest, jedan od njih se zvao matej i tražio je društvo za u mekdonadsa prije plesa al niko nije tija jer nisu znali da je problem sistemski pa sam ja išla jer ipak mi je to fan koji mi je tamo kupija pitu od jabuke i koji me uz još par ljudi prepozna s naslovnice zadnjeg nomada pa sam se onda osjećala prepoznato, makar je to sve skupa smiješno, i osjećala sam se dobro, ne ko da mi plješću, ali osjećala sam se dosta lipo, makar je to bija škarin dan. plus mi je dečko koji će mi uskoro postat dečko slao poruku dok sam bila u mekdonaldsa s matejem: di si više?


*


kad je riječ o tom porezu na dodanu vrijednost, ko je na sve te stvari doda tu dodatnu vrijednost koja se onda oporezuje? vrijednost se izračuna u procesu razmjene, šta sa sobom nosi rizike i šta je po meni nepošteno al taj rizik preuzimaju kapitalisti pa onda neka, iako ga oni uračunaju unaprid pa u biti spuše radnici, al kako se dodana vrijednost može dodavat proizvoljno? a ako se ne odrađuje proizvoljno, kako li je molim te za svaku pojedinu stvar precizno izračunaju?
i kako ona uopće može postojat? postoji vrijednost i to je to. oće li se država dosjetit udrit dodatnu dodatnu vrijednost, kao šta ljudi u americi dižu drugu hipoteku na kuću? (drugu hipoteku koja mi uopće nije jasna, jer šta je jamstvo toj hipoteci ako je prvoj jamstvo nekretnina? druga dimenzija te nekretnine?)


*


bilo je skoro jedan u noći kad sam konačno ušla u tramvaj, bio je pun sleepersa i smrad me zapahnuo već s vrata, ali ovaj put se nisam imala snage osjetit krivom zbog te opservacije samoj sebi, ulazeći sam si rekla da znam da sam sretna šta imam stan i šta je mama tu da mi uvali para i šta su prijatelji tu pa mi skidaju wc daske, donose skale, vozaju me, pakiraju ručkove u taperver i peru mi robu, iako sam ja iz svog stana upravo došla, stana koji je još nenastanjiv jer je šporka rupa, jedina rupa koju sam si mogla platit – pred čistačicom sam nešto ranije opet poslušno osjećala klasnu krivnju makar me oderala, ja sam otišla do sestre za to vrijeme prevodit, ali ona i cimerica su surfale po okcupidu, a šabić je puštao fink i muse i ja sam pila vino i odlučila otić na sve koncerte jer jebeš sve, radi zbivanja sam se i makla iz provincije pa ako ćemo već poumirat siromašni, može to bit i malo ranije pa da umremo sretni – vozeći se doma potpuno satrana, misleći kako se još valja oprat pa se bojler valjda nije ugasio jer se ja to bojim palit, pa ujutro na posao, iako sam bila svjesna da ovi ljudi smrde jer se nemaju di oprat, a ja evidentno imam pa makar i u hladnoj vodi, u to doba noći kad si obično krećem kuhat ručak, ali mi se danas činilo mrtvački kasnim, pomislila sam: zagreb belongs to us.

a onda su nakon par stanica ušli ljudi, oživili i namirisali vagon, tramvaj je zašao u moj dio grada i opet sam se osjetila živom. iscrpljenom, prekarnom, siromašnom, bolnom, neispavanom, tjeskobnom, ali živom.


*


svaku večer prije spavanja mama pere suđe. ona voli da je sve uredno, i pod najčešće opere svaki dan, ali sa suđem nema kompromisa. objasnila mi je da ne želi ako slučajno preko noći umre da joj, kad je nađu, nađu sudoper pun šporkog suđa – malo ekstremniji ekvivalent onoga kad uvik nosiš čiste i fine mudante ako slučajno završiš na hitnoj. dok sam bila kraj nje, umirivala sam je: može ga koji put i ostavit i obećala da ću ga ja oprat prije nego pozovem hitnu.
sad kad sam opet odselila, valjda ga opet vrijedno pere prije nego ide spavat. na momente mi se to učini kao najbitnija promjena u svemu ovome.




stabla

četvrtak, prosinca 11

u županji je stanje izvanredno, treba 30 cm rijeka da poraste pa da se izlije i svi su uznemireni osim mene, meni je pun kurac redovnog stanja.
gomila


prvo je bilo da će se samo registrirat u matičara, požurit će radi papira, a svadba će bit dogodine da finci i amerikanci stignu uzet godišnje i karte, a mladenci i ja kao wedding coordinator rezervirat salu, dogovorit se oko suvih smokava, napravit hendmejd ukrase i dizajnirat šesne programe koji će uključivat detaljne dijagrame o tome kako se ko upozna i slično. onda je to registriranje malo nadraslo pro forma i pro iuris okvire, a ja ionako nisam mogla zamislit da se ona vjenča a da ja ne budem tamo da joj plačem pa sam otišla u zagreb.

najdraži su mi oni šta se ne iznenade kad me vide na ulici, šta me uopće nešto posebno ne pozdrave nit pitaju o splitu. za njih znam da ni ne znaju da mi je glavni residence dole, da ni ne znaju da me nije bilo više od godinu dana. onda mislim da je to zato šta mi ova sredina leži tj. šta i u ovoj sredini uspijevam izgledat suvereno, i smijuljim se u sebi jer sam ih prevarila, i osjetim ko da tu pripadam, ko da pripadam svugdi, ko da se tribam iskorijenit iz primisli o tome da se unatoč svojim generalnim sklonostima igdi idem korijenit.

često kažem: idem na aerobik, pa dosta ekipe oduševljeno komentira kako sam ja to tek par dana u gradu, a već sam si našla tjelovježbu. ali kad ćeš negdi ostat misec ili dva i kad ni ne znaš kolko ćeš negdi ostat, stvari trebaš radit odma. jedan od brojnih malih problema je šta naprimjer nemoš uć u projekte tipa bend ili predstava ili studij ili radni odnos, ako nisu jako kratki ili ako ne možeš ili ne želiš boravak prilagođavat njihovim ritmovima. ali ipak, zajebano je to i na puno većoj razini, i ja se nastojim s tim izmirit s praktične i s intimne strane.

neke stvari su općeprihvaćene i samorazumljive i jako puno, zabrinjavajuće puno ljudi ih ne propitkuje. naprimjer da se živi u jednom gradu, šta nam i sama država nameće uslugama uvjetovanim stalnim boravištem, poput liječničke skrbi koja se van boravišta provajda samo u hitnim slučajevima. još jedna od stvari koju jedan dio moje ekipe ipak masovno propituje, a drugi u širokom luku izbjegava i mislit o njoj, je ta da ima da nađeš smisao u prokreaciji - ako je smisao uopće nešto šta te muči, a mene sigurno da, velik broj njih možda i ne, ali onda je nalog jednostavno nalog, bez smisla. više ljudi mi je reklo da sad kad imaju dijete osjećaju da su nešto napravili, pa da i sutra umru, nešto su ostavili. onda se ja pitam šta sam ja ostavila, jer moja je ostavština vrlo apstraktna i teško ju je obuhvatit. al znam da je značajna i da je točno onakva kakvu bi želila ostavit i to je ok, iako nisam iskoristila puno od svojih potencijala. iako, naravno, i sam koncept ostavštine treba preispitat.

stvar s djecom je, ako ih shvatiš ko jedini i overwhelmajući životni projekt, a u neku ruku moraš da bi ispali šta je moguće više ok, je da je to pass it on princip, u kojem sve svoje nade, a u neku ruku i obveze spram samoga sebe polažeš u sljedećega, umisto da se sam uhvatiš u koštac sa stvarima. ali zar se život i ne ostvaruje u davanju drugome, pa kome god to bilo? ali, pitanje je na koji način djetetom afirmiraš sebe, a na koji (svim) ostalim stvarima. i je li jedan ispravniji od drugog?

dijete na stranu, malo sam ponosna na sebe šta se izazivam, ovaj put konkretno izmještanjem. ono mi koristi, tu se podražavam ko dinamička kategorija, dnevno dobijam masu novih perspektiva i nije mi udobno, a i bez da nam jelena kranjec kaže znamo da je udobno najgore - ono je lipo, al nije prezdravo, ko ni previše šećera, ili previše slušanja najdraže pisme s albuma.

ne kužim dakle di živim i ne znam koji mi je sljedeći korak, osim da budem tamo di je on, kad on bude negdi di se može bit,  a do tad da fristajlam, ili možda točnije: freefallam.
i onda sam došla s neke improvizirane večeri, koja se trebala sastojat od aerobika al se sastojala od dvije večere kod dva prijatelja (orgazam-kajgana i gulaš s prilogom od prosa) nakon koje smo se pridružili trećem u birtiji i neuspješno se pokušali preselit u sljedeću kad je prva zatvorila.
došla sam amo reć doma, otuširala se i ugnjezdila pod jorgan koji mi je poslala mama jer je strahovito zahladnilo i vjetar zlokobno zavija oko zgrade, a propuh i mrzlina oko mene, pod jorgan koji sam izbjegavala donit jer je konačno, jer je konačnije od privremenog boravka ako preselim i poplun koji zauzima cijelu jednu torbu, jer onda tu nisam privremeno, i onda još više ne znam di živim, ali ako sam tu makar još dva tjedna, shvatila sam da je vrijedno truda i nerazumljivih osjećaja ako se bar jedan dan u ta dva tjedna naspavam..

zaključila sam da je dobro to šta se ne mogu definirat, da je u redu ako ne znam di idem, u redu je ako ne slijedim fiksne ili naznačive trase, i da sve to znamo odavno, ali da ko to stvarno živi?
i primijetila da je to jako naporno živit.


petak, studenoga 14

volim biti spontana i živjeti za trenutak u trenutku.
nandi uzelac

čuješ, ako ti ne ostaneš s identiteskim problemom, ti ćeš ga izmislit. 
mama


sestru je ukočilo pa me sila na svoju biciklu da joj je odvezem doma, a ja sam njoj u ruksak uvalila stvari koje sam uzela u mislava di sam ih uskladištila prije puta, zvali su me na intervju, a slučajno sam kod njega imala neki sako, bila košulja je pak kod gorana i vesne, šporka, al opraću je sutra popodne kad se opet od bergmanovih relociram tamo, na tramvajskoj stanici stajao je oglas za šojku rugalicu prvi dio i umirilo me šta je plakat bio isti ko u londonu, samo šta je tamo bilo mockingjaw part one, ona eskort djeva čudnih obrva koju smo aca i ja povezli do milijarderovog stana kad je on iša popravljat grijanje i ukrast šampanjca rekla mi je da ličim na tu glumicu iz hunger gamesa uz sućutan, ženski stisak moje nadlaktice i riječi: take care, posli je barmen koji nam je radija aviation jeleni reka da mu ličim na bjork pa mi je bilo malo draže, vozila sam se i mislila kako sam zaboravila koliko obično klizim sa sestrinog sica i kako sam se na bajku zadnji put vozila u parizu i kako je to bilo jebeno i kako je lipo bilo vozit se s fabriziom na istom bajku, ja pijana na sicu, on pijan na pedalama, jer nije bilo za iznajmit dva kad smo se vraćali doma nakon parka u koji smo provalili nakon soareje.

sestra je nepomično ležala, a ana i ja nismo mogle nać ključ od mog bajka, vjerojatno jer ga geček još nije vratija, al ja sam od mislava slučajno ponila neki ključ koji sam donila iz splita jer je to moga bit rezervni ključ od mog bajka, i bio je, pa sam otišla vidit taj stan koji smo marina i ja ujutro našle na netu, zaključila sam da bi se opet malo tu mogla preselit jer nakon šta sam se vratila s puta ne mogu zamislit da se vraćam u split, a i računala sam da ću ako prvo nađem stan prizivnom magijom dozvat da mi se jave s festivala, tako sam i priji koja je konačno zatrudnila rekla da skloni uloške iz wca da ne prizovu mengu, to je skroz glupo al mi etnolozi nekad volimo tako, al ako i ne dobijem posao nije toliki bed makar bi ga strašno volila radit, jer aca me zvao da dođem u london radit bauštelu za njega, pogotovo ako uspijem nagovorit osamu da ga unajmi za renovaciju hotela, iako vesna kaže da je london najgori grad za bit siromašna, a jelena kaže da je embodiment of alienation, a to nije ono šta mi trenutno triba, mislim da mi triba mali šesni stan, a slike tog stana su bile divne, malo potkrovlje sa šankićem i biljem, pokazala sam ih bar desetorici ljudi tijekom dana i već je praktički bio moj jer sam uspila namolit da ga šta prije dođem vidit i dok sam dole zvonila mislila sam se: vidiš, ne znam koji je to kat, susida mi je otvorila i rekla da se popnem na treći, ostala je budna da mi ga pokaže i radosno me uvela onako u spavaćici napomenuvši kako ima dva sina koji često tulumare pa možemo svi zajedno, a ja sam unišla i to je bio neki sasvim drugi stan, a ja onako u antiklimaksu sva mokra od kiše nisam tila priznat toj ženi koliki sam idiot i kako je da bi stan bio potkrovlje očito nužno da bude u potkrovlju a ne na trećem i glumila sam da mi se stan sviđa skupa s idejom o tulumarenju s njenim sinovima pa onda opet izašla na kišu i nazvala ispravan oglas.

navečer sam pojila marinine kanelone i umisto da prevodim otišla na net opet razmotrit onaj stan s osamljenim kaučem i kalijevom peći u kojem bi mogla napisat u registraturi i naišla na neki odma u kvartu s apsurdnim fotkama usamljene wc školjke u dugom tjeskobnom hodniku i s golemim papučama pored jogija uguranog u nešto šta bi moglo bit sauna al mi je onda došlo žao, možda jer sam u ogledalu vidila odraz čovika, jer tu neko živi, te goleme papuče su njegove, a on je stvaran, možda je luđak, a možda ima neke emocije, sasvim sigurno prema mami, vjerojatno neriješen edipov kompleks i onda više nisam mogla ismijavat taj stan i ništa mi se više nije činilo radosno, čak ni priče o drugaricama koje su se sretno skućile i našle poslove i otišle za ljubavlju i nije mi se učinila radosna ni moja priča, učinilo mi se da je ni nemam.



A photo posted by Sana (@sanapb) on
la double exposition du regard

nedjelja, listopada 12

jel vas nekad uvati onaj osjećaj da je sve moguće, da je život živ? 
e, i za kolko vas to prođe? 
jure

ave maria gratia plena morituri te salutant.
mama


drago mi je šta imam slobodnu volju ali često se desi da ne znam šta bi s njom. ipak, nekad donesem odluku da negdi odem: na primjer na koncert, na put ili na otok i to se uvik pokaže kao najbolja primjena slobodne volje. t. me par puta podsjetija da micanjem ne mogu pobić od sebe al to sam znala, a ja sam se pitala da li izmještanjem želim dat kontekst i opravdanje unutarnjoj pogubljenosti ili se samo izmjestit dovoljno da si pomaknem perspektivu i uslijed toga možda uspijem sagledat svijet na način koji bi bija malo podnošljiviji, al svejedno, najveći mir osjetim kad se pomaknem.

danas sam ronila gola među nepomičnim jatima riba, ribe su uvik strašno mirne kad more na površini divlja, kao da se moraju pritajit, a baš tad bi mogle bit slobodnije od ljudi nego šta su za bonace. stvar se često svede na pitanje za šta neko živi, ja živim za takve trenutke, trenutke mira i uzbuđenja uslijed zbivanja, i nije mi samo lakše nego i lipše otkad to znam i sve sam pomirenija s činjenicom da živim kao šta se neki pomire sa smrću – valjda kad skuže koliko je neizbježna, šta sam ja sad valjda skužila i o životu – a šta se tiče mene i smrti, sad mi se čini da sam s njom uvik bila pomirena, makar znam da nisam.

više je se ne bojim kao nečeg šta će možda bolit il bit neprijatno, čak niti iz sentimentalnih razloga vezanih uz napuštanje voljenih i uz to šta će oni još svašta proživljavat bez mene, niti jer toliko toga još želim obavit, sad mi je svejedno, neka dođe, možda bi mi bilo malo žao jer sad znatno bolje znam kako živit, al svejedno, nek dođe, nekad kad sam jako umorna pomislim, pa šta, nek dođe odma, kad trebam rezat nokte ili jest ili se odjenut, tad pomislim, nek slobodno dođe, dosadilo je više ovo iznova i iznova, neprestano održavanje ovog tijela koje me sve više izdaje. nekad kad ležim u krevetu pred spavanje ili sjedim mirno sama pomislim: možda sad dođe, možda u sljedećem trenutku asteroid spiči u mene ili se sruši strop, i stalno nastojim da mi to bude okej, ali nalazim da se ne moram puno trudit, samo, samo me vata tuga kad vidim da je umro neko stariji pa to svi oplakuju na internetu jer je nekako dirnuo njihove živote i onda mi bude krivo da ja umrem, ne jer nisam tolko stara, ne jer sam naspram njih još mlada za umrit, a ovi su bar proživili dosta toga, nego jer su oni eto dirnuli nečije živote i bili su poznati pa računaš da su i sami kroz sve to valjda doživili nešto veliko i lipo, a meni se tad učini da nisam doživila ništa ni lipo ni veliko i postanem pretužna, makar znam da je sve to mučka propaganda.

razmišljala sam o tome kad neko nestane, zašto ga ljudi traže? zbog konvencije, ili jer ga žele u svom životu ili možda samo da se uvjere da je dobro i da onda budu mirni? ali, ako je svaki život sam za sebe i po sebi, ima li onda veze di je ko?
ili: kad bismo znali da nema zločina, kad zločin i nevolja pa čak ni smrt ne bi bili mogući, bi li onda imalo veze da tvoje odraslo dijete nestane na nekom blesavom festivalu u hrvatskoj, na drugoj strani svijeta, bi li ga onda očajnički tražio po plakaluši a5 posterima kojima nećeš postić ništa, bi li onda bio zabrinut i šta bi onda osjećao?

dok sam odlazila s otoka osjećala sam tugu posljednjeg puta kad ću odlazit odatle, recimo kad pokopamo didu ili ako se naposljetku proda ta kuća, znajući da je ovaj put možda posljednji i nastojeći bit ok s tim, kao i s mogućnošću vlastite smrti ili kao da je riječ o onoj hipotetskoj zadnjoj maminoj juhici.

ipak, ipak u meni ima toliko žara da pomislim kako bi bilo bolje ne nestat noćas, u snu, nego se vratit na otok u neko sunčano poslijepodne i proživit u njemu jedan dugi dugi dan, samo se ne mogu odlučit bi li više volila da popodne bude bonaca i plima i da se toplo sunce mirno slijeva po svemu mirnom govoreći mi da je sve u redu i da je sve blago i dobro ili da se digne meštral i po zadnji put mi pokaže da život može bit uzbudljiv pa da se kad krene neki jači nalet samo bacim u njega ko šta se inače bacam na valove i da me odnese.

kroz staklo u kojem se odražavao hodnik koji se protezao iza mene pa u daljinu gledala sam kasni sumrak. učinilo mi se da vidim put u nebo i ne samo u nebo nego u goruće nebo, u pakao, u nešto čak više mistično nego opskurno, tunel u drugu dimenziju, u nešto malo đavolje šta ima poslije smrti. osjetila sam se nemirno i dobro.