utorak, 1. prosinca 2015.

triba povuć crtu. ili lajnu ili crtu.
natko.

nema te edukativne literature koja se ne može pretvoriti u građaski rat.
mislav



kako mi se ništa ne dešava i na svakom polju se redaju samo failovi, odlučila sam diplomirat taj francuski. imam za položit tumačenje starofrancuskih tekstova, sve onako detaljno, uz rječnik i gramatiku, i ne mogu se nikako uživit, a one priče da će mi razumijevanje historije neke riječi pomoć u prevođenju me ne pale pa sam odlučila intrinzičnu motivaciju pronać u tome da ozbiljno uzmem kao realnu opciju putovanje kroz vrijeme u neki srednjovjekovni setting di ću onda bit faca među svojim suputnicima jer ću se na, doduše nezgrapnom, al unatoč tome tečnom starofrancuskom sporazumijevat s onovremenom ekipom koristeći suvereno svih 6000 starofrancuskih glagola u oba drevna padeža i postavljat temelje za klasno osvještenje kmetova.


*


kad me profesor duda na tamo negdi drugoj godini upitao koje još kolegije uz njegov slušam, rekla sam: novi historizam kod kolege šporera, pa me on ispravio da nije meni šporer kolega nego profesor. ali mene je bunilo, pomalo namjerno, to šta su profesori nas zvali kolege i što smo mi sebe međusobno smili zvat kolege, ali premda ta riječ podrazumijeva uzajamnost, duda je bio u pravu, nismo tako smili zvat profesore. kužim ja da mi nismo jednaki po rangu, i okej je, oni su pročitali više toga, oni su istraživali više toga, oni znaju više i ako ništa drugo, odradili su taj rad stjecanja zvanja, a rad je sam po sebi vrijedan poštovanja, ali kad već nismo jednaki, zašto onda sistem inzistira da nas takvima prikazuje? ili se samo svi volimo loptat tom fensi riječju koja nam daje nekakav status. al to mi je sve skupa malo kao kad odeš kod neke rodbine u posjet pa je sve udvorno i bez pravog sadržaja i emocije.

iz: školstvo; hijerarhija


*


mislila sam se, prinčevi i tajkunski sinovi, oni odmalena znaju da će naslijedit carstvo i to očekuju pa odrastaju s mišlju da su povlašteni status nečime zaslužili, a tu predodžbu im legitimira budući vrhovni status. a kako bi lipo bilo da odrastaju ne znajući da će upravo oni bit prinčevi i tome se nadaju pa ala sriće i poniznosti kad do toga dođe. s tim da, kad budući vladari odrastaju u demokraciji, oni ne znaju da će upravo njih odabrat pa kad ih odaberu opet nisu ponizni. opet dolazim do toga da kako bi lipo bilo da je društvo besklasno pa da niko ne bude princ i da se niko tome ni ne nada i da niko ni ne zna za prinčeve. ili, ipak, da zna, mora znat, moramo pamtit prošlost da budemo sigurni da se ne ponovi.


*


kod prekarnosti i bolovanja nije jedina loša stvar to šta prekarijat bolovanja nema, šta ima samo dedlajne i šta moraš radit bolesna kako god znaš, ili odustat od gaže, nekog sjebat i ispast nesposobna, ili pak ovisit o solidarnosti drugova. ali meni je grozan još jedan aspekt: to šta ne mogu nekome s kim surađujem, računovotkinji il nekome ko zove i pita kaće honorar, reć da sam na bolovanju, jer mi to zvuči kao da se kitim tuđim perjem, kao da lažem i predstavljam se za nešto šta nisam, i šta nisam ni zaslužila bit  osoba u radnom odnosu  pa kažem ispričavam se bolesna sam, i onda to bude prečudno i preintimno, jer riječ bolovanje nudi distancu, a riječ bolest im servira svu moju prljavu tjelesnost ravno u krilo i ispadam overšering frik.

nije teško samo to šta nemam sva ta socijalna prava koja bi kao građanka ove države, uostalom i svijeta, morala imat, mnogi nemaju ni zdravstveno niti doktora koji bi im proglasija to jebeno bolovanje, negu me zakidaju i za čisto nominalni status, koji bi mi mogao dat malo dostojanstva i utjehe, i to taj bijedan status osobe na bolovanju, status poštovanog, ali privremeno indisponiranog člana društva.

iz: prekarijat; rad


*


kad se vjenčaš pa ti dođe imigracijska kontrola pa provjerava jel stvarno živite skupa i jel ti znaš marku njegove pjene za brijanje i stranu kreveta na kojoj spava. pod uvjetom da ti uopće dozvole da se vjenčaš. e pa šta oni imaju meni upadat u intimu? ne mislim zadirat u intimu time šta je provjeravaju, a gledaj brate kad ti se gleda, nego šta njima ima bit relevantno koji je karakter moje intime, šta oni imaju dirat u moju intimu normirajući je, šta ih briga živim li ja s partnerom il ne i seksamo li se il ne i jesmo bliski il ne – time država doslovno nameće tip odnosa koji bi mi morali imat, a da bi ih ona prepoznala. a odnosa je tako puno i ne mora moj bit isti ko drugi i šta se država ima petljat u to? država je fašist.

i šta se brak ima ne smatrat valjanim ako nije konzumiran – šta crkvu briga jesam ja slučajno aseksualna osoba? shvaćam da ju je briga iz natalitetne perspektive, ali ipak, koji kurac?
zato sam odlučila odbacit neke institucije.

iz: vjenčanja


*


luka je nešto laprdao o tome kako je nama isus otkupio grijehe i zapitala sam se, jel to kao kad banka otkupi nečiji dug od nekog trećeg? ali banka to izvede tako da je u konačnici sve opet na račun dužnika i onda se pitam, pitam se zašto je isus na tako neprofitabilan način otkupljivao grijehe i duge naše? zašto je na kraju on preuzeo sav rizik?

iz: seku(la)ritizacija; bankarstvo


*


goran je napisao članak o privatnim arbitražnim sudovima pa sam čitala jer je napisao on, plus u sklopu novog procesa rada na sebi svakodnevno čitam bilten. to je privatni sud u kojem ti i ja dođemo, odaberemo vrstu i parametre usluge i onda platimo da nam neko kaže ko je u pravu i kako trebamo postupit.
i mislim se, neće to funkcionirat, jer ko ima para za još i sud plaćat? samo oni koji imaju tolke pare i tolke veze da do suda ni ne dođu.
ali još i važnije, ne pada mi na pamet, ako se recimo sporim s tobom ko je kriv za naš prekid i ko je tu drugom učinio veću nepravdu, odluku o tome stavit u ruke nekom tamo privatnom sudu, jer čim on uzima naše pare, znači da može meni iza leđa uzet i tvoje pare i onda reć da si ti tu pravednik a ja zla očajnica. spor ne može bit roba, spor je uzvišen i njime trebaju ravnati drevna vijeća mudrih staraca, kraljevi koji pilaju djecu na pola, bogovi i država, u koju ne vjerujem ništa više nego u boga ili u seosko vijeće u kojem nema ni jedne žene, ali ipak, iza države stoji zakon i makar mi se ne sviđao taj zakon, on je isti za sve nas i daje mi neki privid jednakosti i pravednog postupanja sa svima nama u državi. a na privatnom sudu mi se sami dogovorimo po kojem zakonu da nam sude. pa da se to možemo dogovorit, onda se ne bi svađali. da se slažemo oko toga kako treba glasit zakon ljubavi.
oni žele komodificirat naš spor, a kad već nemam tvoju ljubav ni tebe, naša zavada je jedino šta mi ostaje i na nju ne mogu stavit cijenu.

iz: sudstvo