to je najgore šta ti oduzmu prekidom - to da im možeš nešto DAT.
miro
čuvaj se! pij limuna i meda i odustani od onih koji ti ne mogu dat ljubavi.
stola
sestra je išla u zagreb, mama u kinoteku, miri se ugasija mobitel usred razgovora i iako znam da je petak navečer i da me samo par sati dijeli od ugrijane, zadimljene, glasne i pretrpane birtije više ili manje pune većih ili manjih prijatelja s kojima ću kovat planove o stolinom dolasku i sutrašnjem piciginu, od nedavanja brojeva pretendentima koji me ne zanimaju, od viđanja raznoraznih prijatelja koji su za vikend došli u split - svi su ovaj vikend u splitu - od simpatija, od pjesme, od vina i svega šta ide uz to, u ovoj malenom vremenskom džepiću u kojem sam zastala poklopila me neka ogromna tuga.
--
volim zajedništvo s nepoznatim ljudima, na densfloru, na prosvjedu, u muci, u buci, u nevolji, spoznaji i liposti. tako mi uvik dođe milo kad mi ljudi zaustave lift kad uđem u zgradu, iako živim na prvom katu i uvik idem pješke. u stvari, da živim više i da se redovito i oduvik vozim liftom, to mi ne bi ni bilo osobito milo nego samorazumljivo.
ali ni ta milota nije mi došla mi sama po sebi, trebala sam teško radit da bi došla do nje: upisala sam faks u zagrebu i odselila tamo, prominila dom i par kuća i zgrada dok konačno nisam uselila na visoki kat zgrade s liftom (svo to vrijeme trebalo je ić na faks, davat ispite, nalazit prijatelje, učit kuhat, nalazit si ljubavnike, cimere i poslove, učit naskakivat bajkom na pločnik, ne ubit se kad te prijatelji ostave i ostale teške stvari). tek tad sam se mogla stavit u poziciju nekoga ko se vozi liftom na dnevnoj bazi, možda jer sam u toj poziciji i bila.
onda sam se mogla vratit u split i tek sad sam, razumijevajući sad prirodu čina zadržavanja lifta zbog nekog, osjetila pravu milotu. tek sad sam, jer sam bila i s druge strane, razumila da im moram, da me ne bi čekali, reć fala vam ja ću skalama.
masu toga sam morala proć da bi mogla osjetit zajedništvo, toplinu i ljepotu tog naizgled običnog ljudskog i ženskog čina. morala sam se stavit u njihovu kožu i onda opet iz nje izać. to je uostalom i poanta i (radi materijalnih uvjeta) treba u svim situacijama pokušat uć u njih bez da im stvarno uđeš.
--
close readala sam krevet i na kušinu našla jednu njegovu dlaku koja je možda bila i moja ili nečija treća ako se neko opako poigravao s mojim krevetom unatoč tome šta zna šta ja mislim o tome. dlaku sam stavila ispod kušina, kao improviziranu vradžbinu, ne bi li mi sutrašnji dan donio njega.
tek posli sam se osvrnila na sva ta zbivanja i sjetila se da mi je jutro njega zaista i donilo, al nekako nasilu, ko u umjetno izazvanoj čaroliji, ko da ga je začarala i dovukla neka izvanjska instanca, ko da ni sam nije zna šta tu radi i nije bilo rastapanja ko u pravim čarolijama koje se dese jer ih je neka viša sila, recimo ona wishsetterska pop kultura, naložila. pop kultura ne mari za moje želje i rijetko u moje simpatije usadi želju spram nekoga poput mene i zato ne vjerujem više u nju. a, za razliku od manje ili više razrađenih himbi, igara i mreža kojima oplićeš i u koje vataš odabranike - nešto šta ja nikad nisam znala izvest namjerno - vradžbine su zakurac. i ne treba se zaljubit kad god možeš.
--
unatoč svoj predostrožnosti, sestra je bušilicom rasturila žicu koja vodi do rasvjete u dnevnom. popizdile smo jer je mama dolazila za 20 minuta i do tad je trebalo sanirat stvar. moj je prijedlog bija da razmontiramo lampu, da ona sve zagleta, da se onda kad dođe mama pravimo da tu svitlo nikad nije ni bilo, a ako ona nešto upita da se pravimo lude. da se pravimo da je ona luda. na kraju su mama i sestra popravile struju, ali šteta, priča je ovako dosadna, a ja ni ne volim nešto tu overhead rasvjetu.
--
ljudi su u zadnje vrime jako dobri prema meni pa sam sad pomislila da možda znaju da ću brzo umrit, da ja to ne znam al da oni znaju pa su zato dobri i ne ljute se puno na mene i usrećuju me zovu i puštaju mi i grle me i vole. pa sam se rasplakala, ne jer ne želim umrit nego mi je došlo milo kako imam dobre ljude oko sebe.
--
zlatko me nazva popodne i pozdravija s dobro jutro, opravdavši poziv time šta zna da mene ne triba zvat prije 2. potajno sam se naljutila iako je to bilo jako pažljivo od njega, iako je to donedavno bilo istina i iako bi sasvim sigurno bila nadrkana da slučajno jesam spavala, a da me on nazva ranije.
kad sam poklopila, pripalila sam duvan i onda se pogledala očima dečka s kojim sam se mimoišla na cesti i koji je smješak na licu imao možda jer je mislio o nečem lijepom, a ne jer se smijao meni, ali ja sam se vidila smiješnom onako nadrkana i s hipsterskim slušama koje sam dobila od bivšeg momka i koje sam tila jer mi se svidilo kako ih ima miro kojeg sam tog jutra zajebala za selidbu ko šta je mene prije sedam godina zajeba mislav na kojeg sam se onda ljutila ko šta se sad ljutim na samu sebe. jer sam fail, fail, fail, fail, totalni sam fail.
--
tražim najbolju verziju neke pjesme da je okačim na fesjbuk u uzaludnom, u svakom smislu uzaludnom, pokušaju dočaravanja razmjera moje patnje mojim fejsbuk prijateljima i u opisu jedne amaterski snimljene lajv verzije stvari neki fan meniksa napisa je "for those who couldn't make it". i to me strašno rasplakalo. on sasvim sigurno nije moj fejsbuk prijatelj, ali ja ga volim i znam da i on voli mene i mogu izdržat još malo znajući da on postoji i da ga možda nađem.
miro
čuvaj se! pij limuna i meda i odustani od onih koji ti ne mogu dat ljubavi.
stola
sestra je išla u zagreb, mama u kinoteku, miri se ugasija mobitel usred razgovora i iako znam da je petak navečer i da me samo par sati dijeli od ugrijane, zadimljene, glasne i pretrpane birtije više ili manje pune većih ili manjih prijatelja s kojima ću kovat planove o stolinom dolasku i sutrašnjem piciginu, od nedavanja brojeva pretendentima koji me ne zanimaju, od viđanja raznoraznih prijatelja koji su za vikend došli u split - svi su ovaj vikend u splitu - od simpatija, od pjesme, od vina i svega šta ide uz to, u ovoj malenom vremenskom džepiću u kojem sam zastala poklopila me neka ogromna tuga.
--
volim zajedništvo s nepoznatim ljudima, na densfloru, na prosvjedu, u muci, u buci, u nevolji, spoznaji i liposti. tako mi uvik dođe milo kad mi ljudi zaustave lift kad uđem u zgradu, iako živim na prvom katu i uvik idem pješke. u stvari, da živim više i da se redovito i oduvik vozim liftom, to mi ne bi ni bilo osobito milo nego samorazumljivo.
ali ni ta milota nije mi došla mi sama po sebi, trebala sam teško radit da bi došla do nje: upisala sam faks u zagrebu i odselila tamo, prominila dom i par kuća i zgrada dok konačno nisam uselila na visoki kat zgrade s liftom (svo to vrijeme trebalo je ić na faks, davat ispite, nalazit prijatelje, učit kuhat, nalazit si ljubavnike, cimere i poslove, učit naskakivat bajkom na pločnik, ne ubit se kad te prijatelji ostave i ostale teške stvari). tek tad sam se mogla stavit u poziciju nekoga ko se vozi liftom na dnevnoj bazi, možda jer sam u toj poziciji i bila.
onda sam se mogla vratit u split i tek sad sam, razumijevajući sad prirodu čina zadržavanja lifta zbog nekog, osjetila pravu milotu. tek sad sam, jer sam bila i s druge strane, razumila da im moram, da me ne bi čekali, reć fala vam ja ću skalama.
masu toga sam morala proć da bi mogla osjetit zajedništvo, toplinu i ljepotu tog naizgled običnog ljudskog i ženskog čina. morala sam se stavit u njihovu kožu i onda opet iz nje izać. to je uostalom i poanta i (radi materijalnih uvjeta) treba u svim situacijama pokušat uć u njih bez da im stvarno uđeš.
--
close readala sam krevet i na kušinu našla jednu njegovu dlaku koja je možda bila i moja ili nečija treća ako se neko opako poigravao s mojim krevetom unatoč tome šta zna šta ja mislim o tome. dlaku sam stavila ispod kušina, kao improviziranu vradžbinu, ne bi li mi sutrašnji dan donio njega.
tek posli sam se osvrnila na sva ta zbivanja i sjetila se da mi je jutro njega zaista i donilo, al nekako nasilu, ko u umjetno izazvanoj čaroliji, ko da ga je začarala i dovukla neka izvanjska instanca, ko da ni sam nije zna šta tu radi i nije bilo rastapanja ko u pravim čarolijama koje se dese jer ih je neka viša sila, recimo ona wishsetterska pop kultura, naložila. pop kultura ne mari za moje želje i rijetko u moje simpatije usadi želju spram nekoga poput mene i zato ne vjerujem više u nju. a, za razliku od manje ili više razrađenih himbi, igara i mreža kojima oplićeš i u koje vataš odabranike - nešto šta ja nikad nisam znala izvest namjerno - vradžbine su zakurac. i ne treba se zaljubit kad god možeš.
--
unatoč svoj predostrožnosti, sestra je bušilicom rasturila žicu koja vodi do rasvjete u dnevnom. popizdile smo jer je mama dolazila za 20 minuta i do tad je trebalo sanirat stvar. moj je prijedlog bija da razmontiramo lampu, da ona sve zagleta, da se onda kad dođe mama pravimo da tu svitlo nikad nije ni bilo, a ako ona nešto upita da se pravimo lude. da se pravimo da je ona luda. na kraju su mama i sestra popravile struju, ali šteta, priča je ovako dosadna, a ja ni ne volim nešto tu overhead rasvjetu.
--
ljudi su u zadnje vrime jako dobri prema meni pa sam sad pomislila da možda znaju da ću brzo umrit, da ja to ne znam al da oni znaju pa su zato dobri i ne ljute se puno na mene i usrećuju me zovu i puštaju mi i grle me i vole. pa sam se rasplakala, ne jer ne želim umrit nego mi je došlo milo kako imam dobre ljude oko sebe.
--
zlatko me nazva popodne i pozdravija s dobro jutro, opravdavši poziv time šta zna da mene ne triba zvat prije 2. potajno sam se naljutila iako je to bilo jako pažljivo od njega, iako je to donedavno bilo istina i iako bi sasvim sigurno bila nadrkana da slučajno jesam spavala, a da me on nazva ranije.
kad sam poklopila, pripalila sam duvan i onda se pogledala očima dečka s kojim sam se mimoišla na cesti i koji je smješak na licu imao možda jer je mislio o nečem lijepom, a ne jer se smijao meni, ali ja sam se vidila smiješnom onako nadrkana i s hipsterskim slušama koje sam dobila od bivšeg momka i koje sam tila jer mi se svidilo kako ih ima miro kojeg sam tog jutra zajebala za selidbu ko šta je mene prije sedam godina zajeba mislav na kojeg sam se onda ljutila ko šta se sad ljutim na samu sebe. jer sam fail, fail, fail, fail, totalni sam fail.
--
tražim najbolju verziju neke pjesme da je okačim na fesjbuk u uzaludnom, u svakom smislu uzaludnom, pokušaju dočaravanja razmjera moje patnje mojim fejsbuk prijateljima i u opisu jedne amaterski snimljene lajv verzije stvari neki fan meniksa napisa je "for those who couldn't make it". i to me strašno rasplakalo. on sasvim sigurno nije moj fejsbuk prijatelj, ali ja ga volim i znam da i on voli mene i mogu izdržat još malo znajući da on postoji i da ga možda nađem.
Nema komentara:
Objavi komentar