ovu se zimu može samo prespavat, ništa drugo. svaki dan ustajem na vrime da pogledam kako sunce zalazi. taman na vrime. onda se ostatak dana borim s mrakom u sebi.

u ovim noćima bez dana jednako me muči treba li zapravo prat zube prije ili poslije doručka i činjenica da se bojim reinkarnacije jer ne želim živit u nekoj drugoj ženi koja nije moja mama, slično kao šta mi je odmah nakon neželjenog prekida ljubavne veze pomisao na svaku novu bliskost s nekim drugim nepodnošljiva. možda zato roditelji u pravilu umru prvi, da ti se duh malo odvikne od njih prije eventualnog rađanja u nekom drugom. a možda kad umrem trebam proć razdoblje mirovanja, ko neke biljke zimi pod snijegom. a možda me može rodit opet moja reinkarnirana mama. a s prijevremenim i neredovitim smrtima sve se tako poremeti.


***


sve te ljepotice kraj svojih zvijeri, sve su one pizde. da ja volim nekoga tako kako one (navodno) vole svoje zvijeri, pobigla bi negdi s njima ako ih hrvatsko društvo ne bi moglo prihvatit. ili bi se borila za nas dok ne umremo rame uz rame. a one stalno seru o nemogućnosti da budu skupa, šta je dobro samo za perpetuiranje narativa i rasplakivanje žena odraslih uz puno krive literature.
gore sam navodno uzagradila jer one njih možda stvarno i vole al su takve pičke i kukavice da samo kenjaju kako ne mogu ništa poduzet.


***


ono kad kažemo da se najjače čuje tišina ili da nikad nismo tako sami kao u društvu.
e pa to su već usrani stalni epiteti, al sam slijedom zadnjeg došla do istinitog zaključka da nikad nisam manje usamljena nego kad sam sama.
lažem malo da bi zvučalo jednostavno i time plauzibilnije, izvorna verzija glasi: nikad nisam manje usamljeno nego kad sam usamljena s nekim, a onda ostanem sama.


***


nešto sam tužna rekla, a on me išao utješit pričom o paralelnim životima. rastužila sam se još više jer su neke sane u paralelnim životima zakonom velikih brojeva nesretne.

al ako nas ima više mene, svaka u svojoj liniji mojih života, i ako neke usput umiru, možda, možda jedna ja uvik ostajem živa, makar u drugim linijama umirem. i kad umirem, umirem lagano, brzo, tako da preostale linije to ni ne osjete, i u nekoj opciji uvik ostajem živa.

iz: quantum suicide

***


razmišljam o tome da počnem molit boga da dođe ex machina. al mislim da se pritom nameće - zanemarila sam problematiku vjerovanja u njegovu vjerodostojnost, za koju se meni, unatoč čudima i nadnaravnostima, nužnost usložnjavanja verifikativnih instanci nameće kao jedino, a nepotpuno, rješenje - problem poslušnosti takvom bogu.

čak ni religiozni ljudi ne bi, da ga vide i nekako se uvjere da je to on, naposljetku baš šljivili boga. išli bi ga gledat i pitat ga svakakve stvari voli li me koji faks da upišem oćul se udat dal da odem dal da se upustim jel me vara šta je isplativije koja je moja svrha, šta da radim. upitno je bil ga poslušali, ali mislim da ga svakako ne bi poslušali ako se njegov naputak tiče poblematike u koju subjekti ne žele uplitanja.

kao i kod poslušnosti na ljudskoj razini, podvrgnut ćemo se samo volji onoga čija se volja podudara s našom ili od strane koga nam prijete ostvarive sankcije. tako bi taj bog, bar u tom ex machina nastupu, morao bit strog i osvetoljubiv, pomalo sadističan, a pravo rješenje bi bilo da se njegova moć ne provodi kroz naredbe nego kroz otjelotvorene performative nalik na čarobnjačke pretvorbe.


***


kad putujem pa na trenutak odlutam sama sa sobom, svaki put me uzbudi opcija da se izgubim i nestanem zauvik, tad je to jako jednostavno, nestat u trenu, ne samo tehnički nego i intimno, u potpuno i skroz drukčiji život.


***


kao uronjenoj u to polje, a koliko se da iščitat iz onih krnjih članaka o propalim prosidbama na stadionu, čini mi se da su one djevojke odbile upravo zbog načina prosidbe i pitam se kako su ti pretendenti mogli djelovat toliko nepromišljeno.
i sad je svima žao bidnih mladića jer su javno poniženi odbijanjem, ali meni su jako jako poniženi - i iz istog razloga mi ih nije žao - samim time šta su spremni život provest s nekom koju ne poznaju ni toliko da bi znali koja bi je vrsta prosidbe pridobila.


***


stojim u kuhinji nad pjatom vrele juhe koju sam odmrznila i plačem. mama mi je ostavila pun frižider zamrznute juhe i ostala na otoku obrat još neke masline. sama sam u njenom stanu u kojem su mi kuhinjski elementi previsoki, kao i u mom jer je iznajmljen, i osjećam da nigdi nema mjesta ni osobe ni doma.

iscrpljena sam i znam da će ona jedamput umrit i da ću jednom kad ona više ni ne bude živa odmrznit njenu zadnju juhu i kako nakon toga stvarno više neće nimalo postojat.

pomalo kao ni sad.


***


oneraspoložilo me šta sam se vidila u ogledalu kad sam bila pišat. kad sam se vratila gore tila sam da me ne vide jer će sve dok me ne vide mislit da sam i dalje lijepa i mlada. vidili su da se sa mnom nešto događa i bilo im je smiješno, al nisam se ljutila nego sam pobigla vanka pušit. oni su nastavili, gledala sam ih kroz prozor bez tona i ispitivala se šta mislim jel im bolje bez mene. zamislila sam da sam umrla i da ih mrtva gledam nijeme kroz prozor i zamislila kako mi to ne bi bilo loše, kad umrem stalno ih tako gledat za stolom, bez zvuka, ne bi mi bilo ni zima ni onako pretjerano tužno, ništa. smrt više ne estetiziram otkad su me oni izgadili, al dok sam estetizirala svoje posmrće malo sam zaplakala al sam otrla suze da se dodatno ne zabavljaju na moj račun. pitala sam se i bil više volila da im esencijalno falim ili ne i pokušavala se prisilit da osjetim ovo drugo jer je lipše po moju površno shvaćenu sliku o sebi. onda više nisam mogla izdržat pa sam ušla.

ali moja je pretpostavka,
ako moraš preć od točke A do točke B,
moraš preć točku A2.
stipe




skužila sam zašto mi smeta kad mi debilno dobacuju na ulici. ne jer me unizuju ko drugo biće. ne jer me unizuju time šta su šovinisti. nego time šta mi time šta si uzimaju za pravo da to budu pored mene ukazuju na to da nisam dovoljno lipa. jer da sam lipa potpuno bi zašutili.


on a lighter note,

nedavno mi je neko rekao da voli sebe jer voli mene. pa sam ja pomislila kako je to nova razina, ona koju ja u ljubavnim vezama još nisam dostigla al u prijateljskim jesam. u prijateljskim je to da ih pustim da rade koji god kurac oće i da ih volim.

nedavno mi je neko drugi rekao da vjeruje da su potrebni drugi ljudi da ti kažu ko si i da te označe. da te označe su svakako potrebni
(i ne mislim sad na onu jednostavnu razinu u kojoj da bi bio označen treba postojat označivatelj, koji možeš bit i ti sam, ali opet unutar i po pravilima sustava čije su koordinate zacrtali svi naokolo)
, al da ti kažu ko si? u redu je dok se to njihovo kazivanje zadržava na deskripciji, ali znamo da nikad nije tako i da je ono uvijek perskriptivno i ako mi neko kaže da maša plete bolje kape i moja sestra kuva bolju šalšu ili da nisam zaslužila bit diplomirana komparatistica književnosti, onda su moje pletivo i šalša loši i budim se jutrima i jutrima i jutrima kao nesposobna i najgluplja učenica ikad i ako mi neko kaže da je ponosan na sebe zbog zaljubljenosti u mene onda sam i sama sebi dobra, divna i pomirenija - ne kvalitativno već esencijalno - sa svojom egzistencijom (mogu to reć i ružnije: vrijedna života)
jer je,
a to sam već rekla,
sviđa mi se to šta mi se sviđaš najbolji kompliment - jer ti se ne može ne sviđat to šta ti se sviđa šta ti se neko sviđa.

i uostalom,
a i to sam već rekla,
ja postojim
(kad spoznam,
al to nisam rekla, i kad sam)
potrebna.


***


i kad mu se ko i uvik prilagođavam želji, pretpostavljajući da ga želim i supstancijalno pretpostavljajući njegovu želju, volim kad se prilagodbom povratim stanju u kojem se najviše osjećam u svom pretpostavljenom bitku.




(iz: mourning routine.)

ja volim da su ljudi jako sretni ili nesretni,
bolje se pije!
jelena

ko plače za kafićem nema ontološku strukturu revolucionara.
a.z.


večeras sam se tuširala i tek sad mi je prvi put zapravo zasmetalo to šta različiti dijelovi mog tijela imaju svaki svoje ime. već sam prije naučila da imenovanjem određujemo stvari i cjepkamo svijet (nije to dobra imenica, ali fali mi neka koja bi bila tolko svobuhvatna, ali da obuhvati i činjenicu da je sveobuhvatna - još sam u tom raspoloženju od ispod tuša) na proizvoljno određene djeliće, ali tad mi je bilo dovoljno da sam svjesna te činjenice i uostalom, bila sam svjesna da tu ništa i ne mogu pomoć, ne mogu (bar ja, oko ovoga se često svađam, al ja tvrdim da ja ne mogu) razmišljat van jezika, ne mogu odlučit od sad sagledavat recimo

(metapauza:
dugo smišljam primjer i ne mogu ga smislit, jer su svaka dva predmeta koja mi padnu na pamet i koje pokušam upotrijebit ko dokaz mogućnosti različite razdiobe stvarnosti i toga da stvari mogu teć van svojih granica i bit stopljeni il možda zakinuti, u mojoj glavi, u mom jeziku toliko individualizirani i nužno razdvojeni da mi je to samo dokaz da ne mogu nadić svoje granice, šta mi je pak samo dokaz da ne mogu razmišljat van jezika, a to je ionako inicijalna problematika)

problem je u tome šta ne znam zašto su me zasmetali odvojeni dijelovi tijela: mislim da ga možda želim moć percipirat drukčije.


-


navečer oko četri ujutro sam bila snuždena i tila sam si skuvat manistru s pestom al mi stipe nije da jer da je prekasno al sam se bunila da sam snuždena i jadna i da oću to kompenzirat hranom. onda mi je reka kad već jedeš tako kasno nemoj jest ovo šta deblja, ja ću ti reć šta da jedeš, ali ja sam želila pesto pa sam se rasplakala. na kraju nisam ništa jela, kompenzacija u vidu hrane mi nije trebala kad sam imala prijatelja kojem sam se isplakala. to je drukčije nego kad plačam sama: pred njim smim plakat ko da sam sama, ali ima neko ko upija suze, i pritom se (kao šta mi se mislav redovito užasno jako smije dok plačem) ne prestaje derat na mene. nemam ja prijatelje neke pičkice koji će doć i zagrlit me i reć no no.


-


prekida se razdvajanje za pitanja odraza, prekida se razdvajanje za pitanja odraza, ponovio je dvaput ženski glas s metalnim aftertasteom kojeg je dobio provlačenjem kroz razglasni sustav metroa na stanici dvanaestice koja je u nekom drugom parizu vodila za st.denis.

užasnuta i malo fascinirana psihoanalitičkom referencom svjesno sam se otrgnula mori iz polusna iako je bilo teško jer sam bila premorena.
disala sam u jastuk, a on mi je odbijao dah nazad. kad dišemo u nešto pod kutem dovoljno oštrim da probije granicu, odbijanje našeg daha mrtvaci osjete kao dovoljni paravan i onda dišu natrag u nas - skužila sam pokušavajući ne utonut u novu moru - poput noćnih golubova na domskom prozoru u vrijeme epidemije ptičje gripe.


-


malo nakon šta je crkva odzvonila jutarnjicu, a baš sam se bila uvukla u krevet, osjetila sam pritisak, ponos, brigu i olakšanje. pritisak u trbuhu, ponos šta sam već davno naučila svoje tijelo, brigu za sumnjivu nadolaznost sna uz sutrašnjicu punu potrebe za radom, olakšanje - ne šta nisam trudna nego jer na tjelesnohormonalnoj bazi funkcioniram ciklički i još i dok nisam imala seksualnog života s drugim ljudima osjećala sam olakšanje slično odrješenju kad god bi je dobila, a još je i krasna rubin koraljna ruž na pinup djevojci a krv koja izlazi iz drugog dijela tijela može se bojom s ovom usporedit samo ako je riječ o trnoružičinom prstu, a osjećaj se može usporedit samo kad sam imala pet a laborantica bi mi malom lamicom zasjekla jagodicu na prstu. bolilo je, al oslobađajuće, i izgleda da sam oduvik volila da krv nadire iz mene, a još i više kad provaljuje.

noge se na sličan način odsijeku od menstruacije, zaljubljenosti i straha.
a trbuh se na sličan način napuni kao kad prvi put nakon suhe zime uranjaš u more, kad nakon desetak dana pauze sjedneš na bajk, kad avion uzlijeće a ti si u njemu.
a onda provali i oslobodi te i ko da si se odvažila izjavit nekom ljubav ili ušla u more pijana u sunčano poslijepodne i skinila se i slobodna si.







jelenitsa: malo ćemo se večeras oraspoložit.
ja: a kad ne mogu pit.
jelenitsa: a jebate nije piće jedino šta te može oraspoložit?
ja: a je.
jelenitsa: a znan.

očito svak reproducira vlastitu spontanu ideologiju
preko svakog objekta koji to dopušta.
stipe




sestra ukuvava zimnicu a ja sam se latila njene čokolade. na radiju sviraju my morning jacket i mene podsjećaju na mercury rev, a ona se začudila jer oni svih podsjećaju na fleet foxese.
niko ne raspolaže s dovoljno mojih podataka da bi mogao znat da su me u prošlosti fleet foxesi vezivali uz nekog mladića, a mercury rev da su me isto, ali uz sadašnjeg, i povuć između toga paralelu pa sam to napravila sama. to me nije dovelo nikud osim u vulgarnog freuda. tako sam već prešla psihoanalizu i biografizam. ostaje mi još dosta toga, nešto sam ponovila ranije u knjižnici.


kako ne bi razmišljala o prerezivanju grkljana, ne kao o nacrtu nego kao o pukoj sanjariji koja mi donosi užitak zbog toga šta bi time navodno svima jebala mater, iako bi je zajebala sama sebi i zbog iluzije koju mi pruža da je nekakav izlaz moguć, nastojim steć kontrolu nad sobom definirajući se na određeni način. pritom su me sjebali jer znam da je moj aparat za definiranje iskovao neko drugi, a kad su mi rekli da je moguće iskovat i svoj, otad mi se više ne da tuđim, al nemam ni kovačnice, ni metala, ni drva za izdjelam dršku jer u mojoj gradskoj ulici nema kvalitetnog drva, a tokarski stroj je u dide na otoku ionako.

kad sam već spomenula tokarski stroj, dugo se mislim dal da kažem kako varim na onu pismu, kad ustvari ne varim nego se iznerviram kad god je se sitim. zašto si lirski subjekt ne nađe neku od mojih prijateljica koja bi bila ponosna šta joj mladić radi u škveru? zar lirski subjekt nije upoznat s time da je među dijelom populacije škver ovih dana kul? zašto lirski subjekt tvrdi da sve žene danas oće tajkune? ja neću tajkuna. ne bi tila ni radit (prat robu volim, al njegov škverski trliš neću, nek si ga pere sam s obzirom da ću s obzirom na njegovu plaću ja morat radit 8 sati i još 5-6 u fušu - iako ustvari želim da si ga pere sam jer predmnijeva da mu ga trebam prat ja. nek odjebe) i bilo bi super nać nekog menađerića, al kad se ja s takvima ne mogu nikako shvatit i zavolit, nikako.

iz: vjenčanja


nego stalno igram tetris. kad ga igram u društvu opravdam to time šta sam bar zabavila sugovornika, a zabavim ga tako šta ga obavijestim da nisam nepristojna jer ne pišem poruke drugima nego samo igram tetris.

nakon nekog vremena provedenog u igranju igrač skuži svoje problematične obrasce suočavanja sa svijetom i svime šta on baca na nas u trenucima dok nemamo nužno pripremljen recepcijski teren: neko polje ili džepić za to spremit. ja recimo računam previše u budućnost i slažem sve savršeno da ne ostane nijedna rupica pa odem previše u visinu i čekam spasonosne duguljaste da mi upadnu u duboke rupe. moja sestra je arhitekt ili jednostavno zna o čemu se u igri radi pa je boli za rupice igra tako da rješava redove i uvik joj je konstrukcija niža od moje i može lipo sagledat oće joj se rupica koju je ostavila uklonit u sljedeća dva poteza. a ja sve idem po redu. a ja u životu uopće ne planiram duboko u budućnost, ali ni u tetrisu nemoš jer ne znaš tolko u budućnost šta će ti past, ali uvik se nadam da će mi sad brzo brzo doć jedna duguljasta da me spasi.

a kad mi level postane toliki da znam da ne mogu dalje, preživljavam znajući da mi je vrime ograničeno ne bi li izvukla još koji bod i pri tom znam da je svaki taj bod dobiven na prevaru jer je jedini cilj njegovog zadobivanja bio on sam, dok bi, da bi bod punopravno i punomoralno vrijedio, zadobivanje trebalo kao side effect, koji je ustvari primaran jer je uvjet nastavka igre, sadržavat i pažnju spram pripremanja terena za svaki sljedeći pokret.
znajući to, a kako trenutno čitam ayn rand, odustanem.

prevara je to, taj tetris, kurac mi to pruža bijeg i distrakciju od mog svakodnevnog jada.

iz: vježbe za bivanje


pa se seksam. branit se argumentom da je seks prirodna potreba i pojava i da ne smijemo dopustit da društvo moralnom zabranom izvođenja na javnom mjestu ograničuje njegovo prakticiranje, griješimo, bar bi ja griješila, jer meni ne važi taj argument, meni važi to šta nikad ne volim grad kao za vrijeme seksa negdi vani, nikad ne osjećam da mu toliko pripadam, njemu i svemu čega je on manifestacija, nikad nisam toliko izmirena sa sobom tu di jesam i kakvom su me učinili i sa svime s čime tu moram dolazit u kontakt. znamo da takav osjećaj nije produktivan, a kritičniji pojedinci bi na njega mogli gledat prezrivo i s podsmijehom, ali bit potpuno uklopljena, znat da je tu zbog mene, znat da je neko sagradio sve to baš tako i uredio baš tako da se ja u jednom djeliću sekunde mogu nać na nekom izoliranom i pozivajućem mjestu, da tamo nađem samo njega, da se okolo, i dalje, sve dalje odvija i da se i nama odvija unatoč tome koje uskoro na neki način postaje zbog toga, sve u kombinaciji s oksitocinom pripuštenim u moj mozak pruži mi malo utjehe koja mi je, znat će svi koji me znaju i koji mi viruju, jako potrebna.

iz: bonton i buntovnici; kritika čistog seksa; pripadanje/propadanje


marko mi je reka da mi se iscrpila diskurzivna matrica koju dajem svojoj introspekciji. stipe se slaže i kaže da sam zaostala na drugoj godini komparativne. ja se više vidim na prvoj iako sam ustvari zostala pred diplomom.
ja sam se samo iscrpila, i sebe, i svoju diskurzivnu matricu, i svoju svakodnevicu, i svoje ustaljene načine sublimacije.




foto stola.


išle smo put bicikle a ja sam si vidila sjenu ispred i to mi je bilo najlipše kako sam se vidila, na videu sam glupa a na slijama nepokretna pa sam se tu vidila živom al dovoljno reduciranom da si budem podnošljiva.

sana: kužiš, ne može učit jer misli samo na nju.
mislav: ne mislim, mislim samo na sebe.
sana: da! da! to je to!!



situacija dejta je nemoguća, čega ljudi većma nisu svjesni jer ne doživljavaju nemogućnost izmirenja dvaju zahtjeva - budi ti i budi rezerviran - a da ne govorimo o nemogućnosti da budeš ti, ne samo pred njim nego općenito, šta se ponajviše vidi upravo pred njim.

naravno, ako na dejt dođeš u cipelama, u tom trenutku to za mene prestaje bit dejt i biću potajice rezervirana i potajice ću provocirat tvoj šovinizam i podržavat tvoj stil razmišljanja ne bi li izvukla šta više informacija, jer kako to više nije dejt, mora bit nešto, a najpogodnije mi je uzet da je to onda moje maleno istraživanje.

zašto bi ja uopće bila na dejtu s nekim ko nosi cipele? kad me zva na dejt dakako da ih nije ima, a zašto bi ja uopće s nekim išla na dejt? zato šta onda mogu punopravno reć sve, sve sam probala, sve sam napravila šta su mi slučaj i bijela svjetlost podastrijeli, ničemu nisam rekla ne i opet sam jadna i imam se punopravno pravo zaklat pred svijetom i sobom (al ne i mamom, za takvo što treba čekat da mama umre).

(mislim često da će se mama, iako me voli i želi da poživim i svakako joj je sad još veći pritisak da ne umre, nekako namjerno požurit umrit ako se naljuti na mene, a kako se meni razdoblja kad želim umrit izmjenjuju s otprilike isto toliko razdoblja u kojima ne želim i u kojima mi prevladava strah od smrti, to dosta vremena provodim u nekoj prilično doslovno egzistencijalnoj panici)

ipak, ima slučaja kad te neko zove na dejt jer voli nešto šta radiš, nešto u šta se ti igrom slučaja podosta utiskuješ pa bismo mogli, unatoč nekim po autorovom mišljenju krivim tumačenjima reć da si ovo na blogu najviše ti, i onda na taj dejt otić ima malo više, ako ne i apsolutno smisla.
jer meni se na nekome osnovno i najviše svidi to šta se ja njemu sviđam. iz razloga iz kojih se sviđam, ili čak ne sviđam, sebi, ali iz kojih se želim svidit tebi.

predviđam da na tom dejtu neću vršit istraživanje uobičajenog tipa, ali će on i ovaj put dakako bit nemoguć, a ja ću se opet ljutit kao i uvijek kad se ljutim na one koji me idu zavest al ne uspiju do kraja.



***


znaš kako ćeš osvojit ženu? navedeš je da se sama sebi sviđa u svojim očima u tvom prisustvu. ne tako šta joj laskaš il govoriš šta ti se ne na njoj sviđa, nego tako da se trudiš da se njoj to svidi. a onda, kad si je tako učinio zadovoljnom, trebaš joj se prodat. to ćeš napravit tako da budeš samoostvaren i dobar sebi u svojoj koži tako da ti niko, tako da ti ona ni ne treba.

iz: "ova sanina teorija je zanimljiva ali je potpuno nepoopćiva. ustvari, užasno je partikularna."



***


nešto je nezgodno. ako upadneš u tuču s nekim ko trenira neku drugu borilačku vještinu, po čijim se pravilima onda tučete? jel onda napustite pravila i prepustite se refleksima nadajući se da je vaša borilačka vještina krovnija pa vam je usadila obuhvatnije pokrete ili samo svak piči svoju koreografiju pa udarate u prazno i ne možete nać zajednički jezik ko većina takozvanih ljubavnih parova, a povremeno udrete, više: naletite jedno u drugo ali nespretno, ko većina takozvanih ljubavnih parova, i udar katkad više škodi udaraču neko udrenom? ako bi se nakon nekog vremena malo i uigrali, meni to nikad nije bilo tako dobro. volila bi da mi dođe neko ko trenira isto šta i ja, da se pohvatamo kako treba.
problem je šta je došo ali ja se ustvari ne želim tuć nego da me on pojede.


***


mislim da je onaj koji je naučio dirat ženu na način da ona nema dojam da je on doživljava kao nešto odvojeno od sebe tj na način da ona osjeća da ju je prokužio. e, mislim da su ti shvatili žene. ženu. mene.


***


sviđa mi se to šta mi se sviđaš je najbolji kompliment. jebo samo sviđanje, meni se ne sviđa šta mi se neki sviđaju. iako, i metasviđanje je u korjenu: sviđanje.
iako, mislim da mi se ne može ne sviđat to šta mi se sviđa šta mi se neko sviđa.


***


(ot)kad sam ga bila našla, nisam imala potrebu radit sve one stvari koje sam bila radila za lov, jer sam ih, jer sam sve, ko i svi, bila radila samo za lov, nego sam sad konačno mogla radit ono šta on oće.



***


nije dobro bit u intimnom odnosu jer se uvijek prilagođuješ tuđoj želji. ne samo ako apriorno želiš subjekta koji želi ili želiš nešto zajedno s tim subjektom, al na različit način, nego i ako ti do subjekta nije posebno stalo, čim primijetiš njegovu želju.
a ja, naravno, mogu postojat samo tako prilagođena i zato ulazim u intimne odnose.


***


Ležali smo više manje slijepljeni u njegovom malom krevetu, a meni je došla ta ideja s komom. On je kulturni djelatnik i znam da mu ne smeta kad moram odma zapisat ideju pa se bez problema izmigoljim zapišem vratim, ali sad smo ležali slijepljeni i ja sam u sebi kalkulirala je li mi važnija ideja ili neremećenje naših trenutnih fizičkih postavki. Vidila sam da će zagrljaj spušit pa sam prilagodila pitanje i počela se pitat je li mi vrjednija, pa nije bila, pa sam ostala zalijepljena i u sebi ponavljala koma jebanje koma jebanje koma jebkomjebkmjb.

više ne znam šta me bilo oduševilo u komi i jebanju. i, a ovo mi je malo tužno, više ne znam u čijem sam to zagrljaju bila, čak ni kad zbrojim sve male krevete i oduzmem kulturne djelatnike.


***


kad je neko tolko nesebičan u voljenju mene onda mu nedostaje sebičnost koja bi imala pokriće u nečem u njemu na osnovi čega ima bit sebičan i čije postojanje mi treba jer neću bit s nekim bez osnove.


***


kad muškarci dobiju želju za pripadanjem i podređivanjem koju tuitamo dobiju svi muškarci i žene, oni ili postanu gej pa se podaju muškarcu, kojem se jedino valjano moš predat, ili odu u marince.


***


da za godinu dana poželim da me moj ljubavnik tuče, kaže on:
ostavio bi me. to bi značilo da nisam ljubav njegovog života,
jer ljubav njegovog života ne bi želila da je tuče.
ali sad jesam. jel onda generalno nisam ili jesam?
on kaže da je to pitanje toga oću li ja bit ista ova ja koju je on rekao da može i obećao voliti.

često me muči(lo) pitanje jesam li ona ja od prije nekog vremena - a to je pogotovo dolazilo do izražaja ako sam u međuvremenu dala drukčiji zahtjev ili nešto - ista ova ja sad, i koju mene treba poslušat prijatelj kojem sam prije tri dana rekla nemoj mi nešto bla dok ne bla a danas mu kažem ipak daj sad.

onda sam malo ponavljala kako je sve šta je rečeno uvjetovano strukturalnim mogućnostima onoga šta uopće može bit rečeno pa pomislila kako je sigurno ona šema s dobrim pitanjem koje u sebi već sadrži odgovor tj pitanjem koje nemoš postavit ako bar dijelom ne znaš odgovor vezana uz to.
sva pitanja strukturalno su uvjetovana mogućnostima onoga čime na njih može biti odgovoreno.
ipak, ta me, prilično plitka, pomodna i hipi razmišljanja nisu nikud dovela. i dalje ne znam koja sam. a ako ću se rukovodit jedinim izvorom koji mi se uvik pokazao valjan: osjećam da sam mala sana koja mijesi blato al ne daju joj vode jer otok još nema vodovoda pa se štedi, a ne daju joj ni mora da solju ne pokvari zemlju u vrtlu pa ona čučne i piški i mijesi dalje.


***


možda mi uvik neko treba jer da bi si bila samodostatna, čak i za masturbaciju, treba mi bar misao na drugog.
u mom jeziku je faljenje akcija onog drugog. zato ja ne mogu ništa, to mi radiš ti, fališ mi.




foto mario.