to je najgore šta ti oduzmu prekidom - to da im možeš nešto DAT.
miro

čuvaj se! pij limuna i meda i odustani od onih koji ti ne mogu dat ljubavi.
stola

sestra je išla u zagreb, mama u kinoteku, miri se ugasija mobitel usred razgovora i iako znam da je petak navečer i da me samo par sati dijeli od ugrijane, zadimljene, glasne i pretrpane birtije više ili manje pune većih ili manjih prijatelja s kojima ću kovat planove o stolinom dolasku i sutrašnjem piciginu, od nedavanja brojeva pretendentima koji me ne zanimaju, od viđanja raznoraznih prijatelja koji su za vikend došli u split - svi su ovaj vikend u splitu - od simpatija, od pjesme, od vina i svega šta ide uz to, u ovoj malenom vremenskom džepiću u kojem sam zastala poklopila me neka ogromna tuga.


--


volim zajedništvo s nepoznatim ljudima, na densfloru, na prosvjedu, u muci, u buci, u nevolji, spoznaji i liposti. tako mi uvik dođe milo kad mi ljudi zaustave lift kad uđem u zgradu, iako živim na prvom katu i uvik idem pješke. u stvari, da živim više i da se redovito i oduvik vozim liftom, to mi ne bi ni bilo osobito milo nego samorazumljivo.

ali ni ta milota nije mi došla mi sama po sebi, trebala sam teško radit da bi došla do nje: upisala sam faks u zagrebu i odselila tamo, prominila dom i par kuća i zgrada dok konačno nisam uselila na visoki kat zgrade s liftom (svo to vrijeme trebalo je ić na faks, davat ispite, nalazit prijatelje, učit kuhat, nalazit si ljubavnike, cimere i poslove, učit naskakivat bajkom na pločnik, ne ubit se kad te prijatelji ostave i ostale teške stvari). tek tad sam se mogla stavit u poziciju nekoga ko se vozi liftom na dnevnoj bazi, možda jer sam u toj poziciji i bila.

onda sam se mogla vratit u split i tek sad sam, razumijevajući sad prirodu čina zadržavanja lifta zbog nekog, osjetila pravu milotu. tek sad sam, jer sam bila i s druge strane, razumila da im moram, da me ne bi čekali, reć fala vam ja ću skalama.

masu toga sam morala proć da bi mogla osjetit zajedništvo, toplinu i ljepotu tog naizgled običnog ljudskog i ženskog čina. morala sam se stavit u njihovu kožu i onda opet iz nje izać. to je uostalom i poanta i (radi materijalnih uvjeta) treba u svim situacijama pokušat uć u njih bez da im stvarno uđeš.


--


close readala sam krevet i na kušinu našla jednu njegovu dlaku koja je možda bila i moja ili nečija treća ako se neko opako poigravao s mojim krevetom unatoč tome šta zna šta ja mislim o tome. dlaku sam stavila ispod kušina, kao improviziranu vradžbinu, ne bi li mi sutrašnji dan donio njega.

tek posli sam se osvrnila na sva ta zbivanja i sjetila se da mi je jutro njega zaista i donilo, al nekako nasilu, ko u umjetno izazvanoj čaroliji, ko da ga je začarala i dovukla neka izvanjska instanca, ko da ni sam nije zna šta tu radi i nije bilo rastapanja ko u pravim čarolijama koje se dese jer ih je neka viša sila, recimo ona wishsetterska pop kultura, naložila. pop kultura ne mari za moje želje i rijetko u moje simpatije usadi želju spram nekoga poput mene i zato ne vjerujem više u nju. a, za razliku od manje ili više razrađenih himbi, igara i mreža kojima oplićeš i u koje vataš odabranike - nešto šta ja nikad nisam znala izvest namjerno - vradžbine su zakurac. i ne treba se zaljubit kad god možeš.


--


unatoč svoj predostrožnosti, sestra je bušilicom rasturila žicu koja vodi do rasvjete u dnevnom. popizdile smo jer je mama dolazila za 20 minuta i do tad je trebalo sanirat stvar. moj je prijedlog bija da razmontiramo lampu, da ona sve zagleta, da se onda kad dođe mama pravimo da tu svitlo nikad nije ni bilo, a ako ona nešto upita da se pravimo lude. da se pravimo da je ona luda. na kraju su mama i sestra popravile struju, ali šteta, priča je ovako dosadna, a ja ni ne volim nešto tu overhead rasvjetu.


--


ljudi su u zadnje vrime jako dobri prema meni pa sam sad pomislila da možda znaju da ću brzo umrit, da ja to ne znam al da oni znaju pa su zato dobri i ne ljute se puno na mene i usrećuju me zovu i puštaju mi i grle me i vole. pa sam se rasplakala, ne jer ne želim umrit nego mi je došlo milo kako imam dobre ljude oko sebe.


--


zlatko me nazva popodne i pozdravija s dobro jutro, opravdavši poziv time šta zna da mene ne triba zvat prije 2. potajno sam se naljutila iako je to bilo jako pažljivo od njega, iako je to donedavno bilo istina i iako bi sasvim sigurno bila nadrkana da slučajno jesam spavala, a da me on nazva ranije.
kad sam poklopila, pripalila sam duvan i onda se pogledala očima dečka s kojim sam se mimoišla na cesti i koji je smješak na licu imao možda jer je mislio o nečem lijepom, a ne jer se smijao meni, ali ja sam se vidila smiješnom onako nadrkana i s hipsterskim slušama koje sam dobila od bivšeg momka i koje sam tila jer mi se svidilo kako ih ima miro kojeg sam tog jutra zajebala za selidbu ko šta je mene prije sedam godina zajeba mislav na kojeg sam se onda ljutila ko šta se sad ljutim na samu sebe. jer sam fail, fail, fail, fail, totalni sam fail.


--


tražim najbolju verziju neke pjesme da je okačim na fesjbuk u uzaludnom, u svakom smislu uzaludnom, pokušaju dočaravanja razmjera moje patnje mojim fejsbuk prijateljima i u opisu jedne amaterski snimljene lajv verzije stvari neki fan meniksa napisa je "for those who couldn't make it". i to me strašno rasplakalo. on sasvim sigurno nije moj fejsbuk prijatelj, ali ja ga volim i znam da i on voli mene i mogu izdržat još malo znajući da on postoji i da ga možda nađem.

ne volite li duga, kišna popodneva u new orleansu kad sat nije sat, nego malo vječnosti koja vam je pala u ruke? 
blanche dubois


učinilo mi se da sam se napija.
ivo



noćas sam predugo snatrila o simpatijama pa se jutros nisam digla navrime da vidim svoju simpatiju parketara kako daje završni premaz i sad ga više nikad neću vidit. ionako ne znam bit u toj dominantnoj poziciji poslodavca, da neko tu za mene radi a ja ga gledam i mogu bacat svakakve baze i provocirajuće poglede a on se mora smijat; ne mora, al on će se najčešće smijat jer ga plaćam i možda jer sam mu malo zgodna. ako dovoljno zažmirim, u svemu tome, u tome šta on tu radi za mene ima i nešto romantično viteški, al ipak, ja se ne znam tu postavit.

i tako, obmazali su nam pod i sad sve smrdi, a sestra i mama se ne daju u moju sobu di je toplo jerbo nek ja na miru prevodim pa kampiraju tamo i, kako ne smiju upalit klimu, griju se iznutra jegerom, ko da nisu dovoljno nepodnošljive opijene parketnim isparavanjima. mama me nakon ručka pitala jesam li trijezna pa mi onda naložila: "donesi tv". tako mi živimo doma.



kako se živilo 87me


dide je doša sa šolte da nas odveze na groblje. iskoristile smo priliku i usput kupile dasaka i sličnih stvari za koje nam je trebalo auto, a i dide je u duilovu uzea neke kušine za apartmane šta jebiga sve skupa nije sveto ali sirotinja treba bit praktična iako je zanimljivo uvik bila svetija od vladajućih klasa ili je to samo stvar statistike, enivej, uvjerena sam da tata meni ne bi ni došao na grob pogotovo kad bi bio tako daleko, bez autobusnih linija i na tako loš dan, to su za njega bile formalnosti ili je jednostavno bio lijen. marina kaže da ionako idemo na groblje radi sebe i da nas mrtvaci definitivno ne gledaju odnekud pa da vide jesmo bili, iako mama kaže da selo definitivno gleda, enivej, ona je toliko tila ić, dal zbog tate dal zbog sela, da je zamalo uzela taksi. nego, dida se barbi u drvari, svom starom poznaniku, pohvalija da jel možeš virovat kolika mi je unuka pa smo malo po malo došli do toga da unuka nema baš 20 nego bliže 30i koju godinu, a i do toga da ovaj ima dva sina pa smo se tako klasično zezali oko ženidbe, ali užasnulo me kad sam ovom u očima vidila neku paničnu ozbiljnost. jako mu je bilo stalo da oženi bar jednog, panično ko bridget jones kad joj priprijeti realnost opcije ostajanja starom curom. a didu se u dućanu robe na veliko i na jeftinije nije moglo zaustavit, stalno je iša pogledat još čarape pa još krumpire pa još rolete od bambusa pa još fažol, ali ne mogu mu zamjerat, iako mama kaže: pa i ja sam odrasla u siromaštvu.
naporno je to sve.

--

Rulamo. Ja se više bojim svoje panike i srčanog aresta nego pada. Kako ja za svaki slučaj uzlijećem i slijećem u emergency pozi (brace, il češće onaj s rukama naprid), sad sam je išla zauzet i pritom se ozlijedila zabivši si zaboravljene sunčane naočale u glavu.
Naputak je odijelit se na dva dijela. Dio koji percipira ugrožavajuće momente odijelit od dijela koji dirigira tjelesnu reakciju, jer taj se ne smije uznemirit jer ga ne mogu smirit jer nisam neki jogi koji bi imao toliki nadzor nad tijelom, plus to se nadat postić u povremenih satipo leta tuitamo je malo preoptimistično.
Dijelu sebe koji reagira na opasnost pripustit samo elemente ljepote pogleda, zanimljivosti protokola leta il stvari potpuno nevezane, poput knjige. Ignorirat trešnju, glas iz zvučnika, naputke za (od)vezivanje pojasa (kojeg ionako valja ostavit vezanog). Dio koji percipira opasnost podržavat na razini djeteta koje uspije u nečemu šta je za njegovu razvojnu fazu sasvim očekivano i šta nas kao normalnog (to je ona nijansa koju valja postić) roditelja ne uzbuđuje pretjerano.

--

stola mi je zaklopio franny i zooeya pa sam mislila da je bezobziran šta mi nije obilježio stranicu, ali sam posli vidila da mi je, jako obzirno od njega, napravio uho na knjizi.

--

tako mi je preludo kako si djica u ohare na trashu namisti facu ko da pušta elektroniku u LA-u na bar 6 mikseta paralelno. al bez ironijskog odmaka, kul, fokusirano, preciznih gesti, sabrano. za popizdit. nikad neću razumit ljude.



pokušaj razumijevanja ljudi s 13, drugo poglavlje


kad me onaj neki mladić ostavljao plakala sam i ulazak u prebolijevanje mi je otežavalo to šta nisam razumila. taj koji me ostavio nije bio onaj s kojim sam bila, nisam to razumila, i pitala sam se di je on nestao, nisam ni to razumila, ni zašto me ostavio. govorila sam si tad da bi mi bilo lakše da je umro jer tad nije birao da me ostavi (iako bi mu to ipak zamjerala, naravno, to da je umro). sad kad marina odlazi vidim da je ipak to najbolja verzija bivanja ostavljenom i dragocjeno čuvam prazninu koju mi je ostavila.

ovo je čisto odlomak kojeg bi valjalo objavit prije nego se marina vrati.
marina se vraća.

--

ono kad je neko poznata zvijezda pa mu tabloidi iskopaju i skeniraju dvi slije iz mladosti od kojih je jedna naravno obavezno iz godišnjaka ako si amer, a s rive ako si splićanin, a danas je sve digitalno i uostalom već na fejsu, ništa, ništa nije zabavno više danas, em nema zavijanja kazete kad je baterija pri kraju ni oduševljenja kad ti tata pokloni par praznih, onih fensi, TDK, ni kad čekaš da objave nečiji poster nego ga sad samo uguglaš i staviš sliju na desktop i koncerte smo prije gledali samo uživo il na videokazetama jer smo valjda bili jedina zgrada na skalicama bez mtva i prije bi kad mi se neko sviđa ležala prije spavanja dvi ure budna u mraku i mislila na njega a sad ga dvi ure prije spavanja tražim po netu. ne želim zvučat ko čangrizava babadevojka, al bezveze, bezveze.

--

kad mi se niko od prijatelja ne javlja na telefon, umislim da sam zalutala u paralelni svemir u kojem nemam nikoga i moja usamljenost nema puno veze s ovozemaljskim parametrima.

noću se uvlačim pod predimenzionirane prekrivače, ako se uspijem dovuć do kreveta, i plačem, u pokušaju da oplačem život i da ga slavim. iz daljine za mene brinu ljudi za koje to nikad ne bi pretpostavila, sve se zbiva, onako kako ja volim, ali ne meni, ja stojim u središtu oko kojeg se sve okreće i ništa me se od toga ne tiče i ništa me od toga ne usrećuje, ali me ispunja nečim velikim, sama ta spoznaja o liposti.
a u meni je tolika težina kolika već i treba bit u središtu gravitacije.

reka je da se moram držat, da se moram sabrat radi koga, radi koga pitala sam ga, radi sebe i ljudi, ali kojih ljudi? svih koji će jednom naletit na tebe i na stvari koje radiš i koje će im uljepšat život, ali ja ne želim da nalete, ja ne želim da me tek tako nađu, pitala sam ga je li on prije nego me upoznao imao osviještenu prazninu koju sam ja ispunila, rekao je da da, e pa želim da ljudi imaju takve praznine, želim da, kad se ugasim, a to će, slutim, slutim da će to bit jako brzo, želim da ostatak mog životnog vijeka koji će zauvijek ostat neproživljen nose mene u svojoj praznini za koju će znat da je tu ali je neće znat do kraja omeđit ni objasnit, nek samo znaju da je tu i nek im uvijek i zauvijek bude ispunjena jer mene nema. jer ja više nemam snage živit i čekam da me nađe neko ko onda neće otić od mene. s. me stalno moli da se ne režem (jer se, ko i svi, uspaniči oko simptoma i misli da će sve bit u redu ako njih eliminiramo) i nisam pronašla adekvatniji način autodestrukcije od pisanja ovakvih stvari po internetu.



moja mračna poezija, s cca 9


skužile smo da nam polica stoji nakrivo i umrle od smija. sestra je krenila kuvat ručak a mene poslala po brokve i po hranu. nije mi se dalo presvlačit iz radne robe pa sam zaključila da, da ne bi izgledala potpuno nego samo djelomično ridikulozno, moram ić na pank look pa sam obukla marte, crni kaput i najpank maramu koju imam iako vanka uopće nije zima nego je totalno proliće.
u tomija je radila samo jedna blagajna i još se neki čovik iša progurat al je reka da mu se upravo rodila ćer, u kolima hitne na relaciji makarska split, pa smo ga svi pustili i ja sam se malo naježila.
na pumpi sam srela ogija, reka je da idu na put svirat, a doma me dočekala manistra na pome i još 43 daske, prebrojala sam. srića da sam kupila i vino.

--

nije mi jasno zašto nas bog nije stvorija već pijane. sve bi nam bilo toliko lakše. do sad sam se čudila zemlji i fizici kako je čudesno sve, kako je čudesno šta su nam na nosu rupe dole da ne upada kiša i kako je sve komplementarno i sve se nadopunjuje, samo mi dlake nisu skroz jasne, ali priko njih mogu proć, nekad čak i rukom ako su na prsima ljubavnika kojeg volim, ali vrime je da evoluiramo u nešto konstantno pijano. ipak, zadnjih dana, možda i tjedana, oduševljava me čista činjenica šta postojim, valjda jer zadnjih dana, možda i tjedana, postojim tako lipo. i jer sam većinu vremena pijana.

Pričinjava li mi se ili zaista vidim realnost objektivnim očima.
nandi uzelac



cijelo sam jutro čistila vaša govna,
prokleta buržoazijo,
cijelo sam jutro ćutila kapljice vaše nečistoće na svojim rukama
nečistoće koja je prošla
kroz razbijene latex rukavice za pregled šupka
na mojoj ruci.

vadila sam gomolje vaših dlaka iz odvoda,
prokleta buržoazijo,
imala sam dlake koje ste vi odbacili od sebe na svojim rukama
dlake slijepljene vašim izlučevinama
i suzbijala poriv za povraćanjem
u muci.

zatim sam mazala smežurane ruke vašim kremama,
prokleta buržoazijo,
kremama kompanija čije većinsko vlasništvo vi držite u svojim rukama.
vaša krema ulazi u moje pore
krema koju je moja majka platila dižući cijenu vašim dionicama, radeći
u zračnoj luci.

cijelo poslijepodne ću čitati knjige,
prokleta buržoazijo,
cijelo poslijepodne ću učiti nauk o klasnoj podjeli društva i o proizvodnom kapitalu koji se nalazi u vašim rukama.
postat ću svjesna svog socijalnog položaja i svoje političke moći
i moja svijest postat će revolucionarna
i ustat ću u buci.

tu es foutue, buržoazijo,
sjebana si, sjebana.
najebat ćeš, buržoazijo,
još za dana, još za dana.

šolta, '05., povodom čišćenja apartmana

meni ta... fenomenologija ljudi... to da oni... kužiš?
miro

tako ti ljudi govore. jednog ću dana pomno ispitati
uzroke njihove entropije.
gomila



probudila sam se nervozna, vjerojatno zato šta sam se probudila.
jako nisam želila to dijete. v. mi je dodijelio veliku i k tome još i dječju sobu pa je za g. ostala mala pa je rekla da će morat crtat u kužini. t. je samo jela i komentirala kako i šta jede. bila sam zaljubljena u m., a dijete u drobu me bolilo.
tu sam u splitu kod svojih roditelja i sad idem na sud, možda da me osude.
sinoć mi je marko poslao par poruka, npr da mu služim kao "referencijalno sidrište tješiteljskog diskursa, iako ga nikad nisam tješila".

**

ja stalno pitam mamu: mamaaa! jel tebi ludo šta si ti rodila nekoga ko je sad velik? jel ti ludo šta si me rodila, a ja sad znam pisat i sve, imam svoj rukopis? pa se ona nervira: (- mamaa?!) - aha, idemo, šta je ovaj put?, ali meni je to skroz ludo, a kako ona očito nije osvijestila tu preludu poziciju sebe ko nekoga ko je u sebi uzgojio nešto šte će posli naučit održavat ravnotežu i imat autonomiju za ubit se, onda ja osvješćujem njenu poziciju i zamišljam: ko zna koji je to filing! očito nikakav.

**

znaš šta mene zanima. to šta neki ti superkul ljudi tipa frontmeni bendova koji su se ubili ili neki pisci koji su se ubili i općenito mladi prelijepi izmučeni umjetnici koje svijet boli ko mene i tebe, znaš na koje mislim. na neseratorske umjetnike, malo umišljene jer ipak su slavni i svi ih vole bla al ipak su the real thing jer ih vodi istinit i iskren i inteligentan i lijep drajv. e pa oni, oni uvik završe s nekim lijepim kujama koje uopće nisu duboke kolko je po mom mišljenju potrebno bit dubok da bi bija s njima. šta nam kazuje da je moje mišljenje pogrešno. treba ić induktivno i zaključit da takve likove privlače lijepe opasne i pomalo opake kuje jer da ih privlače cure ko ja očito je da bi bili sa mnom. njima je dovoljno da su one lijepe i opake, ne treba im da one budu ko oni, a moj je problem šta sam ko oni. osim šta nisam ni približno dovoljno lijepa niti kul, šta uostalom nisam muško i šta postajem prestara jer za to treba imat 23 i onda već bit mrtav.

**

treba nam je doć parketar pa je sestra najavila da je to sigurno unosno i da bi bilo odlično kad bi se mi zaljubili i uzeli a ne da sam stalno s nekim intelektualcima i doma je bilo uzbuđenje ko da dolazi udvarač a ne majstor i kad je pozvonija hihotale smo pred vratima i poćirile i ona je rekla: aj, aj ti, pa sam otvorila i bija je mlad i lip i onda smo se sve tri (i zagi) natisnule tamo oko njega i kritički raspravljale o problematici parketa makar inače ja radije odem ća pa nek one kontroliraju zagija dok radi iako to nije baš lijepo jer on dole kleči i stavlja pločice a one side nad njim i obadvi ga samo gledaju.
rekla sam mislavu da sam se zaljubila u našeg parketara i išla mu nabrojat sve njegove vrline npr. da je mlad i simpatičan i ima lipe oči i da se pari da zna šta radi, a on je reka konačno neko iz radničke klase a ne da si stalno s nekim umjetnicima al je doda da joj bože, ti i te tvoje inicijalne idealizacije...
a ja kažem sestri: možda ima curu s kojom živi i očekuje dijete. možda je oženjen al ne nosi prsten jer je parketar. ja sam se ionako zaljubila u sestru blizanku svoje simpatije.

**

ne kužim one snaf filmove, postojali oni ili ne, ne kužim tu potrebu da ti neko koga jebeš umire. ja bi se osjećala užasno usamljeno.

ja san ono gleda: ne daj nju dječacima! bolje da san ti ja upa.
stola


ja: šta je u toj vreći?
natko: težina.




iako se u zadnje vrijeme ne prepuštam pičkastoćama ni približno kao ranije, danas je takav nekakav intenzivan dan i dolazi nam hladnoća pa me prolaze oni srsi, oni kao kad stojiš na vrhu planine a oko tebe puše i sve je veličanstveno pa se želiš sjurit dole među ljude i klicat i urlikat ali umisto toga stojiš i pluća ti se nadimlju i osjećaš se i sretna i tužna i sve je jako bistro i steže te i uz to je danas nedjelja pa sam si dopustila malo cmizdruckat zbog svega redom i eto neka malo, jer je mama sama i jer se smanjuje, i jer mi se obitelj raspala i jer ništa, ništa više ne smijem radit zbog kičme i marina odlazi, a ja stalno čeznem za svime a ostajem tu di imam nešto neprijatelja i spljošteni disk i jer se najuzorniji parovi rastaju i najuzorniji suborci padaju i jer sam puste suze isplakala za goropadnicima.


--


rješenje je da počnem dan prije nego on sam počne, tako on ne može počet bez mene. to uspijem par puta godišnje kad ne legnem spavat, zato obično pribjegavam drugoj opciji: čekam da se dan povuče pa onda uskočim u njega i razvaljam ga nasilu koliko god mi treba.


--


pričala sam sa sestrinim bivšim valjda potpuno nadrogiranim ili skroz spaljenim, i ko da sam pričala s vanzemaljcem, s japancem, a kimala sam i konverzirala, uopće ne znam o čemu, ohrabrivala ga, uzdisala: da, da, takav je život, šta možemo, treba gurat dalje; bija je totalno urokan, a ja sam osjećala obvezu da mu bar na nekoliko trenutaka malo podržavam iluziju da je u njegovom spetljanom i možda teškom svijetu sve vrlo uobičajeno i normalno.




poslije kupanja. foto stola


stolina dizajnerska ideja

(čitam dom&dizajn)
stola: imam ti jednu dizajnersku ideju.
ja: ajd.
stola: priča sam nešto juri.. ja bi u svom stanu ima neku totalno ludu rasvjetu.
ja: i to je tvoja dizajnerska ideja?
stola: je.
(pišem)
stola: al čekaj da ti kažem dalje. ima bi i normalnu rasvjetu isto. ta normalna bi bila primarna. al kad bi tija promjenu samo bi upalija tu dodatnu rasvjetu i totalno si u drugom svitu. ko da si... u novom svitu.
(pišem)
stola: naš kako sam to skužija? to sam skužija u disku, u diskoteci lišenoj rasvjete. onda sam skužija da je to isti taj prostor, al kad se oboji tim svitlom da je to--- novi svit...
(pišem)
stola: a sad si me omela, sad gledam... sad si me omela u mojoj usmenoj kulturi pa ne znam kako govorit.


--


znam malo ljudi koji su se do te mjere uspili odalečit od drugih ljudi da bi se na prvi pogled ili nepažljivom promatraču moglo učinit da su to učinili uspješno i u cijelosti. svi smo prisiljeni ulagat se u druge i time se stavljamo u poziciju da ostanemo povrijeđeni. makar nikoga ne volili, viđat ćemo nekoga ko nam kroz vratanca gurne hranu i kome mi gurnemo sičić s fekalijama naprimjer. ili ćemo na teveu vidit javnu ličnost, iskonstruirat joj ličnost i zaljubit se u nju. ili ćemo od jednostavne potrebe da nas neko grli noću nekoga izsanjat.
pa izlaza nema. ili ću bit povrijeđena, ili ću ekstremnom racionalizacijom pokušat eliminirat povrijeđenost, a ako ekstremno izracionaliziram neće mi više bit lipo, milo i rastapajuće i razdiruće pa zakurac.


--


moja opća teorija želje uključuje postavku da je kad nešto (nešto ljubavno ili odnosno) oćeš, u masu slučajeva krucijalna stvar dovoljno dugo zadržat želju. nadoćeti on prije ili poslije, al ti ga tad više nećeš želit jer sad živimo u brzom svijetu u kojem moraš odmah dobit ono šta oćeš evo prva ću priznat da ga ja želim dobit odmah.


--


u babe smo prvo trebali očistit jer su stari turisti išli a novi trebali doć za triipo minute. aranžman sa suseljankom čistačicom nije uspio jer je baba prije nego šta je ona dolazila osjećala potrebu očistit apartmane. to nas kćer i unuke dosta tlači šta oni ne urede svoje turističko poslovanje tako da mi i na dan smjene turista možemo dulje spavat i normalno živit i imat vremena to sve oprat. pričala sam im o svojim iskustvima svjetske putnice kad sam bila u parizu da sam morala iselit iz hotela do deset i da tako mogu i oni naložit česima a dide je reka da on nije bija u parizu ali je bija u provansi di je vidija pikasa koji je bome precijenjen jer kome je problem nacrtat ženu sa šest ruku i time je pobio sve moje argumente.

--


želim ih pobijedit unutar parametara koje su same postavile, u njihovoj vlastitoj igri, al istovremeno im pokazat da su im mjerila potpuno deplasirana. ali ako bi i zanemarili to da su im parametri van ičega šta bi ja uopće išla razmatrat, i dalje bi ja bila superiornija. to želim da shvate.

iz: intimna klasifikacija žena


--


ako mi je ugodno s učiteljem, jel onda ispod časti i morala plaćat mu? jel onda višak koji se sastoji od užitka, jer tad ga prodaje, iznuđen? ako i nije u namjeri, pljujem li ja time šta ga plaćam na njega? ili je to isto ko s psihoanalitičarom i bioenergetičarom, da treba postojat neka razmjena?




miro svira


mojom osobnom patologijom pojačani pounutreni stavovi popularni u krugovima u kojima sam se puno kretala, o tome kako privatno vlasništvo nije uvijek dobra stvar i saznanja o obezemljenim nacijama, silovanim ljudima i ženama, poklanoj dječici i uostalom mrtvim prijateljima i uostalom mojoj majci koja sad ne ide na put, a volila bi pune me krivnjom dok ovo osjećam, ali grozno je bit bez svoga stana jer to znači da nemam sve ono na šta sam se tako drsko dopustila naviknit: nemam svoje posteljine koja je čista, lijepa i prave veličine, nemam svog jastuka anatomskog mojoj radikalnoj lateralnoj leziji c5 c6desno, nemam svojih prekrivača koji me grle optimalnom toplinom i mekoćom, nemam svoje zobi i svog meda ujutro, nemam pranje na 40 nego na kolko domaćin pere, nemam uopće ni mašine il sapuna da si operem majicu nit imam kaputa kojeg bi obukla dok se moj umeljan u novogodišnje blato pere i suši, nemam di masturbirat, nemam igle i konca da si zakrpam rupu, nemam korektora da ispravim krivu cifru na dokumentu, sojasosa ili đumbira da si začinim jelo, - rećemo da sve to nema ni mlada djevojka na putovanju ili kad recimo ode prespavati kod kakvog mladića pa se ja tako trudim bit naokolo, stalno bit naokolo, stalno živit neuredno, a kao spontano, bez rasporeda i reda, a kao uzbudljivo, to mi se bez puno razmišljanja nametnulo kao najbolja metoda samozavaravanja, puste manjke tumačit kao, i pretakat, u slobodu; al još mi ne prestaje bit teško u trenutku kad sam naviknuta na cijeli stan - jer s muškim cimerom klasičnog tipa si ti više manje gazdarica - bit bez vlastite sobe, bez vlastite stolice koja bi bila moja vlastita stolica koju bi oprašila i sašila joj kušinić, on bi uvjek bio tako čist da bi se mogla na tu stolicu posjest gola, nemam te stolice koja bi uvijek bila tamo di je ostavim, koja bi uvik bila tamo di je oću, stolice na kojoj bi sjela s ovim laptopićem u krilu i na kojoj bi se konačno mogla malo odmorit.
ta stolica sam ja.


ono oko čega strahujem je da ne oguglam, da mi ne postane svejedno, da ne otupim, ne ogrubim, a skoro svi oko mene uključujući i mene žele da prestanem bit pičkica, strahujem čak od gubitka svoje depresije, lažem malo, ne želim nikad vidit zlu mrcinu, ali kad me zahvati, a neko bi da je nemam, onda je branim ko neko svoje sotonsko čedo jer se tad bojim da bez nje neću više bit ja.







išla sam kupit duvan i trafikantica me pitala jel imam osamnaest. to jutro sam predigla novu osobnu pa sam joj je pokazala: imala sam trisdvi. ona mi je rekla blago se vama, ja sam bila zadovoljna i nastavila u sebi brojat godine i zabavljat se: koliko ću godina imat kad me prestanu to pitat? svaki put se nadam: imaću ih šta više. a onda sam shvatila: bolje da prestanu šta ranije, jer ako se ovo samozavaravanje nastavi predugo, ko će me moć utješit?


--


jučer sam sanjala da je babseja uložila masu svoje zamišljene ostavštine da mi kupi propisanog i prijeko potrebnog dopa u tabletama. bile smo u beogradu i to mi sve objašnjava. osim toga, nedavno sam otamo letila, a ovi normabeli koje gutam na svakom letu i koje sam zadnji put zagubila bili su njeni, uzela sam si ih u nasljedstvo kad je umrla.

da mi je dobro, danas bi letila za london, ali nije mi dobro i umisto toga stojim tu, izvlačim se vanka, zdravo jedem, spajam daske, pilam metal, pletem džemper, pečem tortu, puno pijem, vraćam se u devesosmu, slažem vunu po boji, odbijam otvorit kišobran i pravim se da ne moram donit nikakve odluke. noćas sam sanjala da je sestri i meni krenija padat taxi aviončić, pilotkinja taxistica je iskočila s padobranom, probudila sam se prije crasha i bilo mi je drago šta danas ne letim iako naravno, da letim, to bi bilo s postavkama u kojima me ne bi jebale sve te stvari koje me jebu i zbog kojih sve to sanjam, utješena šta nisam u avionu koji će se danas sigurno srušit.

vanka je južina, mama je na aerodromu, zagi je srušija pola balkona pa iša doma ručat.

jebo ti to sve, danas bi se baš i mogla presvuć iz pidžame.