živim u sličnim uvjerenjima, nađi me pod okriljem noći.
majac







ona ga je mislila doć iznenadit, ali je onda odustala jer je on bija malo bolestan, a ona si zbog svog posla ne smi dopustit da se razboli. i ja to totalno kužim, stvarno, i poštujem, ali ja to jednostavno nikad ne bi mogla, ne ljubit svog ljubavnika jer je prehlađen ili zarazan. ako ga volim, onda sam ga uzela cilog i oću ga uzet cilog, oću i njegovu bolest, nije mi ga dosta i oću da se udeblja da ga ima više za volit, oću da nekad bude kreten jer onda ću imat još jedan dio njega za zavolit, oću da bude sve šta može bit iz sebičnih, skroz sebičnih razloga.

zato jednostavno nikad neću imat profesiju zbog koje ću se morat pazit, zato sam to jednostavno tako odlučila. al onda mi je stola reka, ne znam kako mi to nije bilo jasno samoj, da ja totalno moram imat neko takvo zanimanje, da zatim trebam pustit da me moj bolesni ljubavnik zarazi i onda otić naprimjer igrat predstavu sva jadna i bolesna i cilom kazalištu će to bit totalno sranje, a u publici će bit i ljubavnik, kojem će to bit divno i romantično. malo je pretjera s tom cilom pričom, doduše, ja ne bi izvodila te kerefeke nego bi sve otkazala, stisla se uz ljubavnika i dijelila s njim krevet, viruse, čašu čaja, pogled na svijet i spirulinu.

--

riješile bi se lustera u kužini i mama ga oće ostavit kraj kontejnera "da nekoga usreći" i odbija moju ideju da ga prenamijenimo u zdjelu za voće argumentom da ima rupu u sebi, iako bi luster upravo zbog te rupe moga sasvim lipo nasjest na kredencu i iako je jedno tisuću puta lipši taj luster od staklenog okna od mašine za prat robu kojeg su ona i tata prije dvadesetak godina odbili bacit, prenamijenivši ga u jebenu ZDJELU ZA VOĆE.

--

imali smo prijevoz za doma, svi su išli, čak i grade, al meni se išlo dalje al nije bilo ničeg, al onda me nazva milina da amo u plejs, pitala sam jel ide još ko, reka je da je sam, rekla sam mu okej al neću ti pušit kurac, on mi je odvratija puši kurac. u plejsu mi je svira postrok i sude mi i shvatila sam da me bas dira najviše od svega, ali da je bez melodije sve zakurac. bila sam izgleda dosta pijana kad sam mislila da je nužno pribilježit ovaj uvid da bi ga kasnije mogla podijelit sa svijetom.

--

jea mi se tost pa sam prošla priko dućana. tu su me pozdravljali s dobro jutro dobar dan. to mi je bilo strava, ja nikad nisam na stvarnim mjestima u tu uru, nikad ne vodim normalni život koji u tu uru uključuje naprimjer odlaske u dućan. zabavljalo me kako ih sve varam, makar njih nije moga bolit kurac više nego šta je, i nadala se da neće primijetit da nemam sunčane, makar, sunce je još bilo jako nisko.

--

kasnila sam kod filipa na kuvanje žica i brzo sam pripalila duvan na špaheru, upalila plejer i na izlasku zgrabila dvi kesetine sprženih cdova koji se samo vuku naokolo otkad mi je sva muzika na kompu, a koje sam pripremila za bacit jer nam stan već dva miseca izgleda ko gradilište i jer mi je dopizdilo primištat nepotrebne stvari sliva nadesno i nazad. nešto se poklopilo, al nisam točno znala šta, taj something that i used to know (jer svirala je ona gotyeova uspješnica) nije bila muzika jer i dalje volim indie post rock electro pop, a onda sam shvatila: to mi se negodujući obraćao sam medij s kojim sam raskrstila: cd.
isto sam bila malo tužna.

--

sidila sam na rivi i odrađivala sumrak vrteći pisme i tražeći neku koja će me više spustit i pitajući se koliko sam blizu granice trovanja i kolapsa, kad mi je upa neki stariji lik pomalo ko đanki al masu blag i dobronamjeran i jako pitomo me pita vatre. slagala sam mu da nemam jer mi se nije dalo davat mu moje depeche mode gildove šibice i petljat s tim minutu. tila sam da uopće nemam posla s njim. a da je bija mlađi, vjerojatno bi mu dala. i na tu misao sam popizdila na sebe odma tamo, na klupi i više mi nije trebala pisma da me rasplače.
to je bilo prije par sati ali ja sam još tužna zbog njega, jako mi je krivo i ne znam oću si to ikad oprostit, a samo mi otežava to šta sam nekako uvjerena da bi mi on odma oprostija. da mi je sve već unaprid oprostija, onako ko šta to radi isus.

--

čekajući promrzli da prestane kiša jednog četvrtka u četri ujutro ušli smo u jadnu birtiju punu ptspovaca drmnit još po jednu rakiju ja i onaj krasan muškarac kojem sam opet zaboravila ime, a koji je nakon šta mi je platija rakiju vanka na vitru kombinirao teorijsku fiziku i naputke za bivanje i od kojeg sam se osjećala ko da ima smisla živit (ko da ima utjehe živit) jer ima takvih ljudi s kojima se na taj način nađeš - makar je on pokušavao naglasit da ništa nema smisla i da se možemo opustit - i shvatila sam: zen je kad propustiš reful vitra da ti prođe kroz prazninu u atomima.

to je najgore šta ti oduzmu prekidom - to da im možeš nešto DAT.
miro

čuvaj se! pij limuna i meda i odustani od onih koji ti ne mogu dat ljubavi.
stola

sestra je išla u zagreb, mama u kinoteku, miri se ugasija mobitel usred razgovora i iako znam da je petak navečer i da me samo par sati dijeli od ugrijane, zadimljene, glasne i pretrpane birtije više ili manje pune većih ili manjih prijatelja s kojima ću kovat planove o stolinom dolasku i sutrašnjem piciginu, od nedavanja brojeva pretendentima koji me ne zanimaju, od viđanja raznoraznih prijatelja koji su za vikend došli u split - svi su ovaj vikend u splitu - od simpatija, od pjesme, od vina i svega šta ide uz to, u ovoj malenom vremenskom džepiću u kojem sam zastala poklopila me neka ogromna tuga.


--


volim zajedništvo s nepoznatim ljudima, na densfloru, na prosvjedu, u muci, u buci, u nevolji, spoznaji i liposti. tako mi uvik dođe milo kad mi ljudi zaustave lift kad uđem u zgradu, iako živim na prvom katu i uvik idem pješke. u stvari, da živim više i da se redovito i oduvik vozim liftom, to mi ne bi ni bilo osobito milo nego samorazumljivo.

ali ni ta milota nije mi došla mi sama po sebi, trebala sam teško radit da bi došla do nje: upisala sam faks u zagrebu i odselila tamo, prominila dom i par kuća i zgrada dok konačno nisam uselila na visoki kat zgrade s liftom (svo to vrijeme trebalo je ić na faks, davat ispite, nalazit prijatelje, učit kuhat, nalazit si ljubavnike, cimere i poslove, učit naskakivat bajkom na pločnik, ne ubit se kad te prijatelji ostave i ostale teške stvari). tek tad sam se mogla stavit u poziciju nekoga ko se vozi liftom na dnevnoj bazi, možda jer sam u toj poziciji i bila.

onda sam se mogla vratit u split i tek sad sam, razumijevajući sad prirodu čina zadržavanja lifta zbog nekog, osjetila pravu milotu. tek sad sam, jer sam bila i s druge strane, razumila da im moram, da me ne bi čekali, reć fala vam ja ću skalama.

masu toga sam morala proć da bi mogla osjetit zajedništvo, toplinu i ljepotu tog naizgled običnog ljudskog i ženskog čina. morala sam se stavit u njihovu kožu i onda opet iz nje izać. to je uostalom i poanta i (radi materijalnih uvjeta) treba u svim situacijama pokušat uć u njih bez da im stvarno uđeš.


--


close readala sam krevet i na kušinu našla jednu njegovu dlaku koja je možda bila i moja ili nečija treća ako se neko opako poigravao s mojim krevetom unatoč tome šta zna šta ja mislim o tome. dlaku sam stavila ispod kušina, kao improviziranu vradžbinu, ne bi li mi sutrašnji dan donio njega.

tek posli sam se osvrnila na sva ta zbivanja i sjetila se da mi je jutro njega zaista i donilo, al nekako nasilu, ko u umjetno izazvanoj čaroliji, ko da ga je začarala i dovukla neka izvanjska instanca, ko da ni sam nije zna šta tu radi i nije bilo rastapanja ko u pravim čarolijama koje se dese jer ih je neka viša sila, recimo ona wishsetterska pop kultura, naložila. pop kultura ne mari za moje želje i rijetko u moje simpatije usadi želju spram nekoga poput mene i zato ne vjerujem više u nju. a, za razliku od manje ili više razrađenih himbi, igara i mreža kojima oplićeš i u koje vataš odabranike - nešto šta ja nikad nisam znala izvest namjerno - vradžbine su zakurac. i ne treba se zaljubit kad god možeš.


--


unatoč svoj predostrožnosti, sestra je bušilicom rasturila žicu koja vodi do rasvjete u dnevnom. popizdile smo jer je mama dolazila za 20 minuta i do tad je trebalo sanirat stvar. moj je prijedlog bija da razmontiramo lampu, da ona sve zagleta, da se onda kad dođe mama pravimo da tu svitlo nikad nije ni bilo, a ako ona nešto upita da se pravimo lude. da se pravimo da je ona luda. na kraju su mama i sestra popravile struju, ali šteta, priča je ovako dosadna, a ja ni ne volim nešto tu overhead rasvjetu.


--


ljudi su u zadnje vrime jako dobri prema meni pa sam sad pomislila da možda znaju da ću brzo umrit, da ja to ne znam al da oni znaju pa su zato dobri i ne ljute se puno na mene i usrećuju me zovu i puštaju mi i grle me i vole. pa sam se rasplakala, ne jer ne želim umrit nego mi je došlo milo kako imam dobre ljude oko sebe.


--


zlatko me nazva popodne i pozdravija s dobro jutro, opravdavši poziv time šta zna da mene ne triba zvat prije 2. potajno sam se naljutila iako je to bilo jako pažljivo od njega, iako je to donedavno bilo istina i iako bi sasvim sigurno bila nadrkana da slučajno jesam spavala, a da me on nazva ranije.
kad sam poklopila, pripalila sam duvan i onda se pogledala očima dečka s kojim sam se mimoišla na cesti i koji je smješak na licu imao možda jer je mislio o nečem lijepom, a ne jer se smijao meni, ali ja sam se vidila smiješnom onako nadrkana i s hipsterskim slušama koje sam dobila od bivšeg momka i koje sam tila jer mi se svidilo kako ih ima miro kojeg sam tog jutra zajebala za selidbu ko šta je mene prije sedam godina zajeba mislav na kojeg sam se onda ljutila ko šta se sad ljutim na samu sebe. jer sam fail, fail, fail, fail, totalni sam fail.


--


tražim najbolju verziju neke pjesme da je okačim na fesjbuk u uzaludnom, u svakom smislu uzaludnom, pokušaju dočaravanja razmjera moje patnje mojim fejsbuk prijateljima i u opisu jedne amaterski snimljene lajv verzije stvari neki fan meniksa napisa je "for those who couldn't make it". i to me strašno rasplakalo. on sasvim sigurno nije moj fejsbuk prijatelj, ali ja ga volim i znam da i on voli mene i mogu izdržat još malo znajući da on postoji i da ga možda nađem.

ne volite li duga, kišna popodneva u new orleansu kad sat nije sat, nego malo vječnosti koja vam je pala u ruke? 
blanche dubois


učinilo mi se da sam se napija.
ivo



noćas sam predugo snatrila o simpatijama pa se jutros nisam digla navrime da vidim svoju simpatiju parketara kako daje završni premaz i sad ga više nikad neću vidit. ionako ne znam bit u toj dominantnoj poziciji poslodavca, da neko tu za mene radi a ja ga gledam i mogu bacat svakakve baze i provocirajuće poglede a on se mora smijat; ne mora, al on će se najčešće smijat jer ga plaćam i možda jer sam mu malo zgodna. ako dovoljno zažmirim, u svemu tome, u tome šta on tu radi za mene ima i nešto romantično viteški, al ipak, ja se ne znam tu postavit.

i tako, obmazali su nam pod i sad sve smrdi, a sestra i mama se ne daju u moju sobu di je toplo jerbo nek ja na miru prevodim pa kampiraju tamo i, kako ne smiju upalit klimu, griju se iznutra jegerom, ko da nisu dovoljno nepodnošljive opijene parketnim isparavanjima. mama me nakon ručka pitala jesam li trijezna pa mi onda naložila: "donesi tv". tako mi živimo doma.



kako se živilo 87me


dide je doša sa šolte da nas odveze na groblje. iskoristile smo priliku i usput kupile dasaka i sličnih stvari za koje nam je trebalo auto, a i dide je u duilovu uzea neke kušine za apartmane šta jebiga sve skupa nije sveto ali sirotinja treba bit praktična iako je zanimljivo uvik bila svetija od vladajućih klasa ili je to samo stvar statistike, enivej, uvjerena sam da tata meni ne bi ni došao na grob pogotovo kad bi bio tako daleko, bez autobusnih linija i na tako loš dan, to su za njega bile formalnosti ili je jednostavno bio lijen. marina kaže da ionako idemo na groblje radi sebe i da nas mrtvaci definitivno ne gledaju odnekud pa da vide jesmo bili, iako mama kaže da selo definitivno gleda, enivej, ona je toliko tila ić, dal zbog tate dal zbog sela, da je zamalo uzela taksi. nego, dida se barbi u drvari, svom starom poznaniku, pohvalija da jel možeš virovat kolika mi je unuka pa smo malo po malo došli do toga da unuka nema baš 20 nego bliže 30i koju godinu, a i do toga da ovaj ima dva sina pa smo se tako klasično zezali oko ženidbe, ali užasnulo me kad sam ovom u očima vidila neku paničnu ozbiljnost. jako mu je bilo stalo da oženi bar jednog, panično ko bridget jones kad joj priprijeti realnost opcije ostajanja starom curom. a didu se u dućanu robe na veliko i na jeftinije nije moglo zaustavit, stalno je iša pogledat još čarape pa još krumpire pa još rolete od bambusa pa još fažol, ali ne mogu mu zamjerat, iako mama kaže: pa i ja sam odrasla u siromaštvu.
naporno je to sve.

--

Rulamo. Ja se više bojim svoje panike i srčanog aresta nego pada. Kako ja za svaki slučaj uzlijećem i slijećem u emergency pozi (brace, il češće onaj s rukama naprid), sad sam je išla zauzet i pritom se ozlijedila zabivši si zaboravljene sunčane naočale u glavu.
Naputak je odijelit se na dva dijela. Dio koji percipira ugrožavajuće momente odijelit od dijela koji dirigira tjelesnu reakciju, jer taj se ne smije uznemirit jer ga ne mogu smirit jer nisam neki jogi koji bi imao toliki nadzor nad tijelom, plus to se nadat postić u povremenih satipo leta tuitamo je malo preoptimistično.
Dijelu sebe koji reagira na opasnost pripustit samo elemente ljepote pogleda, zanimljivosti protokola leta il stvari potpuno nevezane, poput knjige. Ignorirat trešnju, glas iz zvučnika, naputke za (od)vezivanje pojasa (kojeg ionako valja ostavit vezanog). Dio koji percipira opasnost podržavat na razini djeteta koje uspije u nečemu šta je za njegovu razvojnu fazu sasvim očekivano i šta nas kao normalnog (to je ona nijansa koju valja postić) roditelja ne uzbuđuje pretjerano.

--

stola mi je zaklopio franny i zooeya pa sam mislila da je bezobziran šta mi nije obilježio stranicu, ali sam posli vidila da mi je, jako obzirno od njega, napravio uho na knjizi.

--

tako mi je preludo kako si djica u ohare na trashu namisti facu ko da pušta elektroniku u LA-u na bar 6 mikseta paralelno. al bez ironijskog odmaka, kul, fokusirano, preciznih gesti, sabrano. za popizdit. nikad neću razumit ljude.



pokušaj razumijevanja ljudi s 13, drugo poglavlje


kad me onaj neki mladić ostavljao plakala sam i ulazak u prebolijevanje mi je otežavalo to šta nisam razumila. taj koji me ostavio nije bio onaj s kojim sam bila, nisam to razumila, i pitala sam se di je on nestao, nisam ni to razumila, ni zašto me ostavio. govorila sam si tad da bi mi bilo lakše da je umro jer tad nije birao da me ostavi (iako bi mu to ipak zamjerala, naravno, to da je umro). sad kad marina odlazi vidim da je ipak to najbolja verzija bivanja ostavljenom i dragocjeno čuvam prazninu koju mi je ostavila.

ovo je čisto odlomak kojeg bi valjalo objavit prije nego se marina vrati.
marina se vraća.

--

ono kad je neko poznata zvijezda pa mu tabloidi iskopaju i skeniraju dvi slije iz mladosti od kojih je jedna naravno obavezno iz godišnjaka ako si amer, a s rive ako si splićanin, a danas je sve digitalno i uostalom već na fejsu, ništa, ništa nije zabavno više danas, em nema zavijanja kazete kad je baterija pri kraju ni oduševljenja kad ti tata pokloni par praznih, onih fensi, TDK, ni kad čekaš da objave nečiji poster nego ga sad samo uguglaš i staviš sliju na desktop i koncerte smo prije gledali samo uživo il na videokazetama jer smo valjda bili jedina zgrada na skalicama bez mtva i prije bi kad mi se neko sviđa ležala prije spavanja dvi ure budna u mraku i mislila na njega a sad ga dvi ure prije spavanja tražim po netu. ne želim zvučat ko čangrizava babadevojka, al bezveze, bezveze.

--

kad mi se niko od prijatelja ne javlja na telefon, umislim da sam zalutala u paralelni svemir u kojem nemam nikoga i moja usamljenost nema puno veze s ovozemaljskim parametrima.

noću se uvlačim pod predimenzionirane prekrivače, ako se uspijem dovuć do kreveta, i plačem, u pokušaju da oplačem život i da ga slavim. iz daljine za mene brinu ljudi za koje to nikad ne bi pretpostavila, sve se zbiva, onako kako ja volim, ali ne meni, ja stojim u središtu oko kojeg se sve okreće i ništa me se od toga ne tiče i ništa me od toga ne usrećuje, ali me ispunja nečim velikim, sama ta spoznaja o liposti.
a u meni je tolika težina kolika već i treba bit u središtu gravitacije.

reka je da se moram držat, da se moram sabrat radi koga, radi koga pitala sam ga, radi sebe i ljudi, ali kojih ljudi? svih koji će jednom naletit na tebe i na stvari koje radiš i koje će im uljepšat život, ali ja ne želim da nalete, ja ne želim da me tek tako nađu, pitala sam ga je li on prije nego me upoznao imao osviještenu prazninu koju sam ja ispunila, rekao je da da, e pa želim da ljudi imaju takve praznine, želim da, kad se ugasim, a to će, slutim, slutim da će to bit jako brzo, želim da ostatak mog životnog vijeka koji će zauvijek ostat neproživljen nose mene u svojoj praznini za koju će znat da je tu ali je neće znat do kraja omeđit ni objasnit, nek samo znaju da je tu i nek im uvijek i zauvijek bude ispunjena jer mene nema. jer ja više nemam snage živit i čekam da me nađe neko ko onda neće otić od mene. s. me stalno moli da se ne režem (jer se, ko i svi, uspaniči oko simptoma i misli da će sve bit u redu ako njih eliminiramo) i nisam pronašla adekvatniji način autodestrukcije od pisanja ovakvih stvari po internetu.



moja mračna poezija, s cca 9


skužile smo da nam polica stoji nakrivo i umrle od smija. sestra je krenila kuvat ručak a mene poslala po brokve i po hranu. nije mi se dalo presvlačit iz radne robe pa sam zaključila da, da ne bi izgledala potpuno nego samo djelomično ridikulozno, moram ić na pank look pa sam obukla marte, crni kaput i najpank maramu koju imam iako vanka uopće nije zima nego je totalno proliće.
u tomija je radila samo jedna blagajna i još se neki čovik iša progurat al je reka da mu se upravo rodila ćer, u kolima hitne na relaciji makarska split, pa smo ga svi pustili i ja sam se malo naježila.
na pumpi sam srela ogija, reka je da idu na put svirat, a doma me dočekala manistra na pome i još 43 daske, prebrojala sam. srića da sam kupila i vino.

--

nije mi jasno zašto nas bog nije stvorija već pijane. sve bi nam bilo toliko lakše. do sad sam se čudila zemlji i fizici kako je čudesno sve, kako je čudesno šta su nam na nosu rupe dole da ne upada kiša i kako je sve komplementarno i sve se nadopunjuje, samo mi dlake nisu skroz jasne, ali priko njih mogu proć, nekad čak i rukom ako su na prsima ljubavnika kojeg volim, ali vrime je da evoluiramo u nešto konstantno pijano. ipak, zadnjih dana, možda i tjedana, oduševljava me čista činjenica šta postojim, valjda jer zadnjih dana, možda i tjedana, postojim tako lipo. i jer sam većinu vremena pijana.

Pričinjava li mi se ili zaista vidim realnost objektivnim očima.
nandi uzelac



cijelo sam jutro čistila vaša govna,
prokleta buržoazijo,
cijelo sam jutro ćutila kapljice vaše nečistoće na svojim rukama
nečistoće koja je prošla
kroz razbijene latex rukavice za pregled šupka
na mojoj ruci.

vadila sam gomolje vaših dlaka iz odvoda,
prokleta buržoazijo,
imala sam dlake koje ste vi odbacili od sebe na svojim rukama
dlake slijepljene vašim izlučevinama
i suzbijala poriv za povraćanjem
u muci.

zatim sam mazala smežurane ruke vašim kremama,
prokleta buržoazijo,
kremama kompanija čije većinsko vlasništvo vi držite u svojim rukama.
vaša krema ulazi u moje pore
krema koju je moja majka platila dižući cijenu vašim dionicama, radeći
u zračnoj luci.

cijelo poslijepodne ću čitati knjige,
prokleta buržoazijo,
cijelo poslijepodne ću učiti nauk o klasnoj podjeli društva i o proizvodnom kapitalu koji se nalazi u vašim rukama.
postat ću svjesna svog socijalnog položaja i svoje političke moći
i moja svijest postat će revolucionarna
i ustat ću u buci.

tu es foutue, buržoazijo,
sjebana si, sjebana.
najebat ćeš, buržoazijo,
još za dana, još za dana.

šolta, '05., povodom čišćenja apartmana

meni ta... fenomenologija ljudi... to da oni... kužiš?
miro

tako ti ljudi govore. jednog ću dana pomno ispitati
uzroke njihove entropije.
gomila



probudila sam se nervozna, vjerojatno zato šta sam se probudila.
jako nisam želila to dijete. v. mi je dodijelio veliku i k tome još i dječju sobu pa je za g. ostala mala pa je rekla da će morat crtat u kužini. t. je samo jela i komentirala kako i šta jede. bila sam zaljubljena u m., a dijete u drobu me bolilo.
tu sam u splitu kod svojih roditelja i sad idem na sud, možda da me osude.
sinoć mi je marko poslao par poruka, npr da mu služim kao "referencijalno sidrište tješiteljskog diskursa, iako ga nikad nisam tješila".

**

ja stalno pitam mamu: mamaaa! jel tebi ludo šta si ti rodila nekoga ko je sad velik? jel ti ludo šta si me rodila, a ja sad znam pisat i sve, imam svoj rukopis? pa se ona nervira: (- mamaa?!) - aha, idemo, šta je ovaj put?, ali meni je to skroz ludo, a kako ona očito nije osvijestila tu preludu poziciju sebe ko nekoga ko je u sebi uzgojio nešto šte će posli naučit održavat ravnotežu i imat autonomiju za ubit se, onda ja osvješćujem njenu poziciju i zamišljam: ko zna koji je to filing! očito nikakav.

**

znaš šta mene zanima. to šta neki ti superkul ljudi tipa frontmeni bendova koji su se ubili ili neki pisci koji su se ubili i općenito mladi prelijepi izmučeni umjetnici koje svijet boli ko mene i tebe, znaš na koje mislim. na neseratorske umjetnike, malo umišljene jer ipak su slavni i svi ih vole bla al ipak su the real thing jer ih vodi istinit i iskren i inteligentan i lijep drajv. e pa oni, oni uvik završe s nekim lijepim kujama koje uopće nisu duboke kolko je po mom mišljenju potrebno bit dubok da bi bija s njima. šta nam kazuje da je moje mišljenje pogrešno. treba ić induktivno i zaključit da takve likove privlače lijepe opasne i pomalo opake kuje jer da ih privlače cure ko ja očito je da bi bili sa mnom. njima je dovoljno da su one lijepe i opake, ne treba im da one budu ko oni, a moj je problem šta sam ko oni. osim šta nisam ni približno dovoljno lijepa niti kul, šta uostalom nisam muško i šta postajem prestara jer za to treba imat 23 i onda već bit mrtav.

**

treba nam je doć parketar pa je sestra najavila da je to sigurno unosno i da bi bilo odlično kad bi se mi zaljubili i uzeli a ne da sam stalno s nekim intelektualcima i doma je bilo uzbuđenje ko da dolazi udvarač a ne majstor i kad je pozvonija hihotale smo pred vratima i poćirile i ona je rekla: aj, aj ti, pa sam otvorila i bija je mlad i lip i onda smo se sve tri (i zagi) natisnule tamo oko njega i kritički raspravljale o problematici parketa makar inače ja radije odem ća pa nek one kontroliraju zagija dok radi iako to nije baš lijepo jer on dole kleči i stavlja pločice a one side nad njim i obadvi ga samo gledaju.
rekla sam mislavu da sam se zaljubila u našeg parketara i išla mu nabrojat sve njegove vrline npr. da je mlad i simpatičan i ima lipe oči i da se pari da zna šta radi, a on je reka konačno neko iz radničke klase a ne da si stalno s nekim umjetnicima al je doda da joj bože, ti i te tvoje inicijalne idealizacije...
a ja kažem sestri: možda ima curu s kojom živi i očekuje dijete. možda je oženjen al ne nosi prsten jer je parketar. ja sam se ionako zaljubila u sestru blizanku svoje simpatije.

**

ne kužim one snaf filmove, postojali oni ili ne, ne kužim tu potrebu da ti neko koga jebeš umire. ja bi se osjećala užasno usamljeno.