strukturiraj svoju patnju.
marina i.



jedino šta me do sad uvik držalo bilo je zajedništvo u radosti i muci pa čak i kad je nisam mogla iskazat. uvik ste svi, kako kad, al svi, bili naokolo i čekali da me uhvatite, a sad čelični kamen na srcu ne mogu podijelit s nikim, nikim, i na neki čudan način nikad nisam bila usamljenija. jedini koji za njega zna je on šta me, paradoksalno, još više s njim zbližuje.
svi su otišli iz ureda. ljepljikavo popodne koketira podjednako s oblacima i sa suncem i to je malo tjeskobno. ležim na stolu i čujem njihove glasove prigušene kao truba s onim čepom pa znam da sam umrla.


***


isprepleli smo ruke i krenuli. svaki put kad bi počela proklizivati ili gubiti ravnotežu njegovi su se prsti stezali oko mojih. bez imalo oklijevanja, svaki put, odmah, instantno, na razini refleksa i nesvjesnog i prirodnog i tjelesno samorazumljivog se brinuo za mene. volim da su dječaci prema meni pristojni na razini ida, jer to naznačuje da bi na toj razini možda mogli i volit. da bi na toj razini možda mogli volit mene.


***


na balkonu sam i mačke se dole pare i to je uvik bilo malo strašno – to šta zvuče kao da plaču i ta činjenica da mačke uopće jesu seksualne.


***


nikad se nisam primjereno tj. njihovim očekivanjima adekvatno obradovala ili bar iznenadila kad bi mi mladići uzeli ruku i stavili na penis da pokažu da je dignut. mislim, šta sam ja to trebala mislit da će mi pokazat, a da bi se pritom iznenadila? uz to, po očima i toj gesti posezanja za mojom rukom već vidim šta je na stvari.


***


po mom mišljenju mi je problem šta sam oduvijek previše slušala autoritete. ne znam zašto, ne iz nesigurnosti, ne jer ne bi znala za drugo il bolje il kulije il mislit svojom glavom jer sad kad to znam opet recimo imam navadu i ko neko nagnuće slušat ih. nego jer mi je takva psihološka konstitucija. ali sad kad to znam, najučinkovitiji mi je pristup sama birat autoritete, i to sa zadrškom i oprezom, i odabrala sam si dobre. ali kako sam tila samo najbolje, ti dobri su onako jake ličnosti pa moram bit pojačano oprezna. ali opreznost, ona se kosi s prihvaćanjem autoriteta.


***


imala sam tog nekog ljubavnika kojem sam bila seksi i napeta tako kao da bi se seksao ali nije bio zaljubljen u mene. zato ja nikad neću razumit muškarca, meni je on fizički napet samo ako mi je napeta njegova duša pa makar se, jednom kad kemija popusti, to pokazalo kao greška.


***


dok ležim na ginekološkom stolu mislim se šta ako bace bombu i ginekolog pogine, a ja preživim s onim metalnim kurcem u sebi, ko će mi ga izvadit? zato mislim da uz osnove izviđaštva, poljoprivrede, prve pomoći i općenita diy znanja, za slučaj apokalipse treba usvojit i neka partikularna. jedan od mojih dream jobova je "onaj koji smišlja moguće loše scenarije u nuklearci da bi stručnjaci mogli predvidit sva rješenja" i mislim da ću na tragu toga predvidit sve moguće situacije u kojima me može zateć apokalipsa i naučit sve vještine koje se uslijed toga pokažu nužnima za udobnije preživljavanje, s naglaskom na prve trenutke nakon udara, a vađenje metalnog raširivog kurca s mogućnošću fiksiranja u raširenoj fazi bit će prvo na listi.

iz: u ordinaciji


***


za neke ljude mi je žao šta su dovoljno stari da im mama više nije živa. žao mi je mene subjekta promatrača koji vidi da bi pod svaku cijenu trebalo da ih neko tako bezuvjetno voli, ali da je ona sigurno mrtva. žao mi je šta osjećam da ja sama za to više nemam kapaciteta.


***


razmišljajući o tome da šta ako se teško razbolim i bude opcija da me zalede na neko vrijeme dok ne nađu lijek, ili jer, kao što je slučaj u mojoj konkretnoj maštariji, kriogensko stanje samo po sebi liječi moj rak, i kako bi se relativno lako odlučila na taj korak jer bi ga shvatila ko pustolovinu u koju se ne bi bojala upustit sama, totalno sam prihvatila činjenicu da će dok se ja vratim svi moji voljeni bit mrtvi i da ću bit sama - jer sad sebe volim ponajviše i jer sam ko shvatila da sam ionako sama.
na tragu ovoga ću krenit promišljat i smrt u čijem me dosadašnjem promišljanju izgleda najviše brinulo isto ono šta me brine kad odem u split: to da se svi super provode, a mene nema. ali kako, kako da se onda opet zaljubim?

moji tekstovi nisu samo znanstveni radovi, oni također sadrže
informaciju o mojoj poziciji subjekta koji ima emotivan odnos sa
stvarima o kojima pišem.
antej


to šta se sve oko mene trese i ruši ipak nije moj subjektivni dojam nego jedina istina (dodaću radi onih osjetljivijih: jedina moja istina) i treba mi objašnjenje tuđe neuzdrmanosti, da mi objasni zašto, zbog nedostatka kojih mehanizama se mogu osjećat toliko jadno.
možda je s njima kao s bakterijama koje nisu pretjerano uzdrmane potresima na zemlji, možda ja živim u dimenziji pogodnoj za neadekvatno intenzivnu bol.


pitala sam cimera, naši elektroni su zamjenjivi. moji elektroni nisu nužno moji, moja je samo formula (i protoni koji nikud ne mrdaju ako ih ne povratim il odrežem sa sebe i sl.). zato želim bit okružena samo ljudima koje volim da kad već moram dobit neke tuđe elektrone to budu njihovi. inače je to ko kad te dodiruju nepoželjni stranci i možda baš zato strašno ne volim da me oni dodiruju.


umjetno proizvedeni elementi su nestabilni jer imaju jako velik broj protona. zato ih ni ne možemo više nać, elemenata, nažalost, jer su svi iole stabilni već otkriveni. nadala sam se da bi se moglo, to bi mi donilo malo uzbuđenja jer sam kao pomislila da bi ih ja možda mogla potražit. pitala sam jerasa bi li možda na nekoj planeti bili stabilni, al on je reko da ne bi jer nestabilni elementi nisu nestabilni uslijed nečeg izvanjskog nego po svojoj biti. to skroz mogu razumit.







kad stojim a vrijeme mi dolazi, oblaci se polako zgušnjuju, kiša ima početak i kad nema kraja, sve se valja i preraspodjeljuje, a ja polako upijam hladni miris opranog kamena koji se širi vlažnim zrakom i uzbuđuje me. ili kad stojim u gustom, toplom, kao seoski žumanjak žutom rujanskom poslijepodnevu. tad vrijeme traje zajedno sa mnom koja sam njime strogo, ali pravedno stegnuta.

potpuno je drugačije brzom i ustrajnom vožnjom sjeći prostor. tad siječem i vrijeme, zasijecam ga oštrinom svojega kretanja i kiša koja mi odjednom prekrije vjetrobran razlikuje se od one koja se odjednom sruči na mene dok na teraci promatram more, jer sam u nju upala nasilno, a ne je strpljivo dočekala i ona nikad ne može bit moja kao ona druga, ne može bit nimalo moja ako se ne zaustavim i pustim da se ona diktira umjesto da je ja. s vremenom u koje nasilno upadam ne mogu uspostavit valjan odnos jer sam uvik superiorna.
svjesna sam da naizgled miješam vrijeme i vrijeme, ali tila sam prenit onaj dojam, onaj osjećaj koji imam, osjećaj da kad se krećeš zbilja putuješ kroz vrijeme. kroz temporalno vrijeme, a da meni atmosfersko vrijeme nekako ukazuje na to.


cimer me provocira i ispituje što je to gravitacija, što spaja planete, zašto se oni međusobno privlače i sve tako redom. moj argument da se sviđaju jedni drugima rezignirano odbacuje.







nikad nisam bila na ti sa zviježđima jer osim šta stvarno nimalo ne podsjećaju na ono šta bi trebala predstavljat (šta je pomalo ko moderna umjetnost i okej mi je), skroz su 2D i te zvijezde pripadaju različitim galaksijama i mogu zapravo u 3D (a da ne govorimo o (3+n)D) poretku svemira nemat ništa jedna s drugom i kad bi se otisnuli od zemlje slika bi se uskoro počela mijenjat strašno više nego šta bi se mijenjala da zvijezde jednostavno leže na istoj plohi; čemu to inzistiranje na tradiciji ako je glupa (ko istarska torta)? volim bit nesputana ali dakako i sputana i volim maštovitost ali i urednu klasifikaciju. ako odletim u svemir, čemu se pomalo nadam, da se po njoj mogu pošteno orijenitirat. jer ko da mi nije dosta šta mi sad 3D komponente određuju koordinate, a šta pritom nemam vizualne referentne plohe.


dok me motor uvlačio vrijeme se razvuklo i imala sam ga sasvim dosta da poželim još samo tu zadnju stvar: da me rasiječe na tako male komadiće da samo prođem kroz njega i da avion nastavi letit.



- hvala ti šta si mi objasnio ovo o beskonačnosti. sad više neću govorit gluposti poput "moja tuga je beskonačna."
- sad ćeš govorit da je neprebrojivo beskonačna?
- da.

sana: koje su ovo životinjice mušice? ovo su mušice, jel?
stublić: ko?
sana: ove životinjice šta nam stalno umiru kraj lampi.


komunikacija se odvijala na razini optimizacije, a ne emotivnih konotacija.
marko





rekla sam cimeru da je stola rekao da ne voli par jer u paru nema potencije i da mi je lipo bit sama jer osjećam potenciju da predosjećam da ovo će biti dobra noć (predosjećam), jer osjećam potenciju u tome da idem okolo sama, da vozim biciklu i idem, da izađem u klub i svi smo tu, da osjećam potenciju u slušanju severininog bred pita. i objasnila mu, jer on je informatičar i moraš mu objasnit priko fizike, da su atomi puno uzbudljiviji od molekula, jer stoje naokolo sa svojim pozitivnim i negativnim nabojima i u svakom trenu svašta može bit, a molekule, pogotovo one stabilne, su statične i tako dosadne. malo je zanimljivije s nestabilnim molekulama, ali razarat brakove i parove nije, bar meni, nešto lipo i uzbudljivo iako šta se mene ikad ticalo ima li on neku curu, to je njegova stvar i on je mora riješit. kakve ja veze imam s tim ima li on curu, ili ona curu ili dečka ili kad smo kod toga on dečka? uvik me mučilo šta se mene tu nešto krivo gleda, šta bi me se gledalo jer nije da su sad nešto redom ostavljali cure, nije da su samo čekali da im ja naiđem, kao šta me muči kad neko ubije ljubavnika a ženu ne, kažem ja njoj zašto bi on ubio tvog ljubavnika, pa jadan lik nije možda ni znao, dobro, vjerojatno je znao kad je vidio dječji krevetić i sve, ako pretpostavimo da ste bili u vašem stanu, ali nije lik kriv, šta to ima s njim, ti si ta koja bi bila kriva, koja je tu nekog prevarila, a kaže ona da bi on ubio i ljubavnika i nju. da se razumimo, nisam ja za to da muževi ubijaju žene ni ništa, nego mi je samo nelogično. trebalo bi napustit cijelu tu praksu braka, ako imaš djecu brak je izgleda zbilja samo firma za njihovo podizanje, zbilja, ja stvarno ne bi bila spremna sve podredit tome, nezgodno je šta me prije par mjeseci bila jako obuzela želja da imam dijete, albino djevojčicu koju bi odijevala u crno pa iako sam zamislila da bi je odgajali svi iz ekipe, ipak je dobro da me ta želja pustila, dijelom i zbog toga šta se svi skupa nikako nisu mogli dogovorit oko toga jel ok da ona nosi crno i da je vukobratović vodi na utakmicu tako malu i smi li jest meso i oće li je odgajat u anarho ili stranačko-ljevičarskom smjeru.

a onda je cimer rekao da s potencijalnom energijom nije sve jednostavno i da ne može postojat sama za sebe nego da joj treba neka druga potencija s kojom je komplementarna. naravno (rekla sam mu da ima tamo negdi neko s potencijom komplementarnom mojoj pa je onako malo zakolutao), upravo zato i je potencijalna zato šta je sve naokolo također potencijalno, iako sad već više nije ako imaš trideset godina jer su se skoro svi valjani nekako uspili poženit a ako ne možda su još malo premladi. ja sam rođena na kraju prosinca i uvijek to radim, kad me neko pita koje sam godište, kažem, i uvijek brzo dodam: ali u decembru pa u biti spadam u mlađu generaciju. ali iako je moj rođendan najkasnije u godini od svih, nemam dojam da sam mlađa od svih jer sam u biti starija od svih, osim od stipe. ali to nije problem. to mi nije problem jer sam svašta doživila i puno sam pametnija i lakše mi je živit nego prije jer sam našla načine da se saberem, našla sam načine da se pazim i da hendlam život. ipak, nekad mi je malo teško kad se stalno družim s mlađima jer budu glupi. meni je sa svima bar jednom malo puklo srce, s raznim ljudima mi je puklo i ništa im ne zamjeram ali mi se djelić po djelić srca pougljenjuje i u zadnje se vrijeme osjećam samija nego ikad, makar me masu prijatelja voli i makar mi je život pun svega, a kad je pun svega, kad se stalno nešto zbiva, kad stalno nekud idemo i nešto radimo i kad smo tu stalno jedni za druge, onda je dobro, jer je uzbudljivo i jer se život zbiva. riječ zbiva sam naučila davno, još tamo dok sam slovo Z pisala kao S, i nikako nisam prestala volit tu riječ.

stola mi je rekao da ja imam drukčije postavljenu granicu tolerancije običnosti od većine ostalih ljudi - nije to točno tako rekao, ali mislim da sam to dosta dobro opisala, rekao je: mi smo sad na cetini (to je rijeka) i nekome će sama ta činjenica da smo došli tu bit dovoljno uzbudljiva. ali ti moraš ukrast neki čamac i onda se vozit u njemu - nekome će pak to bit dovoljno, naprimjer meni (njemu), ali meni nije, meni se u tom čamcu opet nešto mora desit, ja svaku malo moram dobit injekciju nečeg velikog, uzbudljivog, posebnog, veću injekciju od drugih. i samo nekad moram shvatit da je tome tako i ne bit tužna šta je drugima potrebno manje uzbudljivosti pa me ne mogu i nemaju potrebu uvijek slijedit ili želit više skupa sa mnom.

sad se selimo pa i u našem novom stanu imaju jedna velika i jedna mala soba i ja oću malu, a cimer neće malu, ali mi i dalje ne da da ja uzmem malu jer da ja imam previše stvari. pri čemu njemu nije problem da ja držim neke stvari kod njega u velikoj u ormaru, kad bi je on eventualno uzeo, ali je on ipak ne bi uzeo, iako je želi. pa sam se rekla riješit svih stvari (osim šivaće mašine) e da bi mogla uselit u manju. na taj moj prijedlog nije mu se pomakao ni jedan mišić na licu.





nekako, pomisao da se sad udam me rastužuje, kad su mi obe babe mrtve. previše bi mi tužno bilo da nisu tamo jer znam kolko bi im bilo drago.

i ja volim black steel. bilo je perioda u životu kad sam je imala na repeatu. doduše, nije bilo repeat opcije jer je bila na kazeti.
jelena k



- jesam ja prestara?
- nisi. nisi još ni trećinu života proživila
- pa neću valjda živit sto godina?
- živićeš 90. to je dosta.
- jel to dosta?
- je, moja nona ima 81.
- ona se super drži, al ona se sigurno nije ovako uništavala alkoholom.
- da, al je bila u partizanima, to je isto.

Danas u mojoj komunističkoj ekipi vlada ozračje odricanja od sakramenata katoličke crkve kojima su nas protiv naše volje podvrgnuli roditelji i babe. Ipak, ja imam utisak - kojeg svi ismijavaju izrugujući mi se ko bezočno, ko u nevjerici - da ti ljudi imaju više simboličkog kapitala od primjerice mene koja nikad nisam primila nikakve sakramente. Svi ih se odriču i to sve, al ipak ih imaju. ja stalno mislim da bi bila bolja osoba da sam ih nekad primila, onako, jer me baba krišom odvela u crkvu i riješila to, pa da ih se sad mogu do mile volje odricat i odmahivat rukom. Stalno mislim da bi ipak bila nešto čišća. Da bi bila sabranija, mudrija i divnija prema drugima, da bi onda Jagiću bila kuraba, da bi bila lijepa i imala elegantnije geste. I da bi me on volio.


***


ja sam išla vani pit, a ona su se još uvik igrala - dobra večer - svaki put ih pozdravim jer sam u tom segmentu odlučila doprinjet njihovim klasičnom odgoju - dobra večer. platite dodatnu školarinu svakom djetetu 5000kn! - zapitala sam se kako znaju da se bavim školarinom kad ja zapravo živim u drugom gradu i zašto su me odlučili zezat i po čemu pretpostavljaju da imam djecu, a onda sam vidila da igraju monolpoly. koji smo mi uvik zvali monopol.



***


gej vječanja (ja u mislima živim u americi) (hopam iz države u državu a u nekima je to dozvoljeno) (pitam se jel odnos osjećaja amerikanaca prema americi i prema kojojveć američkoj državi iz koje su il u kojoj žive imalo sliči našim osjećajima u jugoslaviji; i ima li to veze s nečim općim poput federativnosti i jesu li relevantna različita društvena uređenja ili nešto poput različite unutarnje protočnosti informacija i jel to možda potpuno idividualno. pričat o emocijama donekle je glupo, doduše, al samo donekle)
dakle gej vjenčanja su skroz poštenija jer tu može zaprosit svak svakoga.
osim ako i tu ne postoji korelat između onoga koji prima u krevetu i onoga koji prima prsten. svi moji gej prijatelji žive u bivšoj jugoslaviji pa nemam koga pitat. možda se, jer su informacije protočne, mogu raspitat na internetu.


***


da se bog obrati nekom svećeniku i naloži mu da nek ne zvoni više (možda jer mu više ne treba ili mu je dosadilo već jer mu nikad i nije trebalo ili je stavio zvona u historijski kontekst i uvidio besmislenost zvonjave u modernim i urbanim sredinama), njemu bi sigurno, možemo se kladit, bilo neugodno obznanit javnosti i još više braći kolegama iz struke, promjenu pristupa slavljenju boga i njen izvor, jer mu niko ne bi vjerovao, jer niko zapravo ne vjeruje u boga i jer tradicija i konvencija nadvisuju fenomene, premda su na vjerovanju u istovjetne fenomene, u čiju istinitost niko zapravo ne vjeruje, i izgrađene.



***


kad me uslužni djelatnik tretira s poštovanjem, to mi je u biti grozno jer mislim da me tretira samo i isključivo zato šta imam novac a on nema.
kad me uslužni djelatnik tretira s poštovanjem, a kad nije riječ o djelatniku koji je ujedno i poduzetnik - jer znam da me tad tretira samo i isključivo zato šta imam novac koji on želi - to je pomalo i strahopoštovanje zbog moje tobožnje pripadnosti višoj klasi od strahopoštivatelja koji si svoju klasnu poziciju nije osvijestio na pravi način pa vjeruje da sam jer sam u poziciji da me on uslužuje bolja od njega, a to skoro pa nikad nije slučaj (skoro, jer možda je on ipak pizda koja se bezočno seksala s curom koja je u njega bila iskreno zaljubljena a on je to znao), a pogotovo ne s uslužnim djelatnicima.

ovo je naravno ne samo klimavo već potpuno pogrešno, on može imat više para od mene, i možda sam ja ranije tog dana radila neki usrani slabije plaćeni posao i to sve. ali ipak, ipak ostaje činjenica da te u uslužnim djelatnostima, naprimjer u uslužnoj djelatnosti krstarenja, neko uslužuje dok ti ladiš jaja, nevezano uz to šta će on za to uredno, iako vjerojatnije neuredno, dobit plaću.

zašto bi me smetale uslužne djelanosti? svako ima pravo bit dobro uslužen. stvar je u tome šta mislim, pomalo kršćanski, da bi svi trebali služit jedni druge i bez plaće, i šta mislim, pomalo komunistički, da mi ta sva uslužnost ne bi smetala da uslužni djelatnik ne radi na krstarici koju naokolo gonja neki kapitalist il korporacijetina koji si u džep stavlja većinu novca kojim si ja platim krstarenje, nego da naprimjer radi na maloj barci pa me preveze priko do otočića i malo naokolo i nazad ili ako se baš i on i ja zaželimo duge plovidbe da nam država dade brod na slobodno služenje pa da se svi naokolo vozamo po morima, on nas služi, ja šišam ekipu i svi smo radosni a kad nam neko plati da ga povezemo - kad nam neki od ex kapitalista koje smo prebacili na neki maleni arhipelagić da si ih maknemo s očiju plati da ga prevezemo do susjednog otočića - od te love kupimo benzina i vina i onda se ševimo, ali samo s onima koji su u nas zaljubljeni.

sano, obuci se, zima mi je.
baba seja


jednom je ona nekad davno bila djevojčica.
jednom je bila mekana.
jednom je bila stoik.

dovela sam momka a ona je rekla da spava na drugom katu jer nije važno da on i ja nismo u istoj sobi nego da susidi vide da nismo.

vadili smo bukve iz mriže na teraci kad ih je bilo puno s turistima.
poveli su me u polje pa smo nas dvi sadile kupus pa sam mijesila blato ko kruv i nisam se naginjala u gustirnu.

skuvala je falšu juvu koja nije bila lipa ali didi je ali je meni skuvala falši toč od zeca s mlincima kad sam bila vegetarijanka i skuvala je salatu od krumpira i toč od poma i riblju juvu. skuvala je lešo kupus i brujet s grožđem i ispekla kruv ispod peke. isfrigala je pecipal.

bila je na teraci.

isplela mi je ljubičasti džemper kad sam bila siromašna ali ga je mama oprala pa se razvuka ali sam ga prije nosila u školu kad sam bila dežurna učenica pa sam u njemu išla čitat obavijest u razred di je on sjedio. uzela je puno robe u susida od karitasa pa je rasplitala džempere a mi smo skinile robu s tavana i probavale. isplela je čarape. iskukičala je tapetić.

zajebavala je mačku pa se ona vrtila u krug za repom.
napravila mi je sok od voća i povrća ali je stavila pome.
nosila sam njen kaput iz norveške pa sam imala upalu mjehura pa mi je posudila svoju robu. posudila mi je svoju pidžamu.

išle smo brat kozi bušak uz cestu. povele smo kozu u šetnju. kunci su pobigli. tuke su pobigle. kokoše su bile u selu. pasa je dovela mama i odvela. bacila je sić u more da zagrabi vode i izvukla hobotnicu. nahranila je roka.

nadivala je iglu i zakačila puntapet. uprla je upirač. imala je nervozu u nogu. molintebogon zalijen vrtal gren u grote. popila je čaj s vinom i cedevitom. jela je kolač. nije bacila hranu iz frižidera. nije bacila mačku u more.

rekla mi je pazi da ne kasniš ali nije rekla do kad moram doć doma pa sam ostala dugo s momcima pa se ljutila da sam kasnila. rekla mi je obuci se zima mi je. rekla mi je jel baš moraš vozit auto jel baš moraš vozit biciklu jel baš moraš ić plivat jel baš moraš ić jedrit jel baš moraš ić u disko.

očistile smo apartman.

vodila me u selo svom bratu pa smo pili čokoladni liker a oni su pričali o nekome koji je radio u kotlovnici pa su ga na ekvatoru polili vodom pa je posli po ljeti nosio pletene kape.
vezala mi je maramu da mi ne napuše glavu.
iskukičala si je crnu kapu i rekla mi stani tu tako u red kraj mame saćetise ljudi žalovat.

gledala je seriju.

išli smo na velikim valovima i brod je lupao provom i ona je bila u brodu.
prvo se polila morem iz sića pa je onda plivala livo desno livo desno.
dide se naljutija na mene pa nije napisa moje ime kad je nalija cement pa je baba popodne sišla na mulić i napisala sana.

jednom je imala tri brata pa je ona bila seka. bila je tereza. bila je baba seja. bila je mama a nekad i baba a nekad i ja tebi neću sto puta govorit, jedi šta oćeš, to je tvoje zdravlje.

ja sam jako tila ić a i sestra je tila ić di i ja pa nam nije zabranila nego se popela s nama i gori su bila sva dica iz boka na stini i bila je baba pa je uzela štap pa je uzela vodstvo pa je izvela nas cilu četu malih odande kroz makiju a meni je to bija najprvi put da sam bila s njima.

nije išla u more. nije išla u polje. nije išla u vrtal. išla je pišat. išla je helikopterom. nije mogla govorit. pitala je je li javija na šoltu. pokazala je didi figu.





baba, probudi se, ne umire mi se.