Rusulica

sana: koje su ovo životinjice mušice? ovo su mušice, jel?
stublić: ko?
sana: ove životinjice šta nam stalno umiru kraj lampi.


komunikacija se odvijala na razini optimizacije, a ne emotivnih konotacija.
marko





rekla sam cimeru da je stola rekao da ne voli par jer u paru nema potencije i da mi je lipo bit sama jer osjećam potenciju da predosjećam da ovo će biti dobra noć (predosjećam), jer osjećam potenciju u tome da idem okolo sama, da vozim biciklu i idem, da izađem u klub i svi smo tu, da osjećam potenciju u slušanju severininog bred pita. i objasnila mu, jer on je informatičar i moraš mu objasnit priko fizike, da su atomi puno uzbudljiviji od molekula, jer stoje naokolo sa svojim pozitivnim i negativnim nabojima i u svakom trenu svašta može bit, a molekule, pogotovo one stabilne, su statične i tako dosadne. malo je zanimljivije s nestabilnim molekulama, ali razarat brakove i parove nije, bar meni, nešto lipo i uzbudljivo iako šta se mene ikad ticalo ima li on neku curu, to je njegova stvar i on je mora riješit. kakve ja veze imam s tim ima li on curu, ili ona curu ili dečka ili kad smo kod toga on dečka? uvik me mučilo šta se mene tu nešto krivo gleda, šta bi me se gledalo jer nije da su sad nešto redom ostavljali cure, nije da su samo čekali da im ja naiđem, kao šta me muči kad neko ubije ljubavnika a ženu ne, kažem ja njoj zašto bi on ubio tvog ljubavnika, pa jadan lik nije možda ni znao, dobro, vjerojatno je znao kad je vidio dječji krevetić i sve, ako pretpostavimo da ste bili u vašem stanu, ali nije lik kriv, šta to ima s njim, ti si ta koja bi bila kriva, koja je tu nekog prevarila, a kaže ona da bi on ubio i ljubavnika i nju. da se razumimo, nisam ja za to da muževi ubijaju žene ni ništa, nego mi je samo nelogično. trebalo bi napustit cijelu tu praksu braka, ako imaš djecu brak je izgleda zbilja samo firma za njihovo podizanje, zbilja, ja stvarno ne bi bila spremna sve podredit tome, nezgodno je šta me prije par mjeseci bila jako obuzela želja da imam dijete, albino djevojčicu koju bi odijevala u crno pa iako sam zamislila da bi je odgajali svi iz ekipe, ipak je dobro da me ta želja pustila, dijelom i zbog toga šta se svi skupa nikako nisu mogli dogovorit oko toga jel ok da ona nosi crno i da je vukobratović vodi na utakmicu tako malu i smi li jest meso i oće li je odgajat u anarho ili stranačko-ljevičarskom smjeru.

a onda je cimer rekao da s potencijalnom energijom nije sve jednostavno i da ne može postojat sama za sebe nego da joj treba neka druga potencija s kojom je komplementarna. naravno (rekla sam mu da ima tamo negdi neko s potencijom komplementarnom mojoj pa je onako malo zakolutao), upravo zato i je potencijalna zato šta je sve naokolo također potencijalno, iako sad već više nije ako imaš trideset godina jer su se skoro svi valjani nekako uspili poženit a ako ne možda su još malo premladi. ja sam rođena na kraju prosinca i uvijek to radim, kad me neko pita koje sam godište, kažem, i uvijek brzo dodam: ali u decembru pa u biti spadam u mlađu generaciju. ali iako je moj rođendan najkasnije u godini od svih, nemam dojam da sam mlađa od svih jer sam u biti starija od svih, osim od stipe. ali to nije problem. to mi nije problem jer sam svašta doživila i puno sam pametnija i lakše mi je živit nego prije jer sam našla načine da se saberem, našla sam načine da se pazim i da hendlam život. ipak, nekad mi je malo teško kad se stalno družim s mlađima jer budu glupi. meni je sa svima bar jednom malo puklo srce, s raznim ljudima mi je puklo i ništa im ne zamjeram ali mi se djelić po djelić srca pougljenjuje i u zadnje se vrijeme osjećam samija nego ikad, makar me masu prijatelja voli i makar mi je život pun svega, a kad je pun svega, kad se stalno nešto zbiva, kad stalno nekud idemo i nešto radimo i kad smo tu stalno jedni za druge, onda je dobro, jer je uzbudljivo i jer se život zbiva. riječ zbiva sam naučila davno, još tamo dok sam slovo Z pisala kao S, i nikako nisam prestala volit tu riječ.

stola mi je rekao da ja imam drukčije postavljenu granicu tolerancije običnosti od većine ostalih ljudi - nije to točno tako rekao, ali mislim da sam to dosta dobro opisala, rekao je: mi smo sad na cetini (to je rijeka) i nekome će sama ta činjenica da smo došli tu bit dovoljno uzbudljiva. ali ti moraš ukrast neki čamac i onda se vozit u njemu - nekome će pak to bit dovoljno, naprimjer meni (njemu), ali meni nije, meni se u tom čamcu opet nešto mora desit, ja svaku malo moram dobit injekciju nečeg velikog, uzbudljivog, posebnog, veću injekciju od drugih. i samo nekad moram shvatit da je tome tako i ne bit tužna šta je drugima potrebno manje uzbudljivosti pa me ne mogu i nemaju potrebu uvijek slijedit ili želit više skupa sa mnom.

sad se selimo pa i u našem novom stanu imaju jedna velika i jedna mala soba i ja oću malu, a cimer neće malu, ali mi i dalje ne da da ja uzmem malu jer da ja imam previše stvari. pri čemu njemu nije problem da ja držim neke stvari kod njega u velikoj u ormaru, kad bi je on eventualno uzeo, ali je on ipak ne bi uzeo, iako je želi. pa sam se rekla riješit svih stvari (osim šivaće mašine) e da bi mogla uselit u manju. na taj moj prijedlog nije mu se pomakao ni jedan mišić na licu.





nekako, pomisao da se sad udam me rastužuje, kad su mi obe babe mrtve. previše bi mi tužno bilo da nisu tamo jer znam kolko bi im bilo drago.