nedjelja, 12. listopada 2014.

jel vas nekad uvati onaj osjećaj da je sve moguće, da je život živ? 
e, i za kolko vas to prođe? 
jure

ave maria gratia plena morituri te salutant.
mama


drago mi je šta imam slobodnu volju ali često se desi da ne znam šta bi s njom. ipak, nekad donesem odluku da negdi odem: na primjer na koncert, na put ili na otok i to se uvik pokaže kao najbolja primjena slobodne volje. t. me par puta podsjetija da micanjem ne mogu pobić od sebe al to sam znala, a ja sam se pitala da li izmještanjem želim dat kontekst i opravdanje unutarnjoj pogubljenosti ili se samo izmjestit dovoljno da si pomaknem perspektivu i uslijed toga možda uspijem sagledat svijet na način koji bi bija malo podnošljiviji, al svejedno, najveći mir osjetim kad se pomaknem.

danas sam ronila gola među nepomičnim jatima riba, ribe su uvik strašno mirne kad more na površini divlja, kao da se moraju pritajit, a baš tad bi mogle bit slobodnije od ljudi nego šta su za bonace. stvar se često svede na pitanje za šta neko živi, ja živim za takve trenutke, trenutke mira i uzbuđenja uslijed zbivanja, i nije mi samo lakše nego i lipše otkad to znam i sve sam pomirenija s činjenicom da živim kao šta se neki pomire sa smrću – valjda kad skuže koliko je neizbježna, šta sam ja sad valjda skužila i o životu – a šta se tiče mene i smrti, sad mi se čini da sam s njom uvik bila pomirena, makar znam da nisam.

više je se ne bojim kao nečeg šta će možda bolit il bit neprijatno, čak niti iz sentimentalnih razloga vezanih uz napuštanje voljenih i uz to šta će oni još svašta proživljavat bez mene, niti jer toliko toga još želim obavit, sad mi je svejedno, neka dođe, možda bi mi bilo malo žao jer sad znatno bolje znam kako živit, al svejedno, nek dođe, nekad kad sam jako umorna pomislim, pa šta, nek dođe odma, kad trebam rezat nokte ili jest ili se odjenut, tad pomislim, nek slobodno dođe, dosadilo je više ovo iznova i iznova, neprestano održavanje ovog tijela koje me sve više izdaje. nekad kad ležim u krevetu pred spavanje ili sjedim mirno sama pomislim: možda sad dođe, možda u sljedećem trenutku asteroid spiči u mene ili se sruši strop, i stalno nastojim da mi to bude okej, ali nalazim da se ne moram puno trudit, samo, samo me vata tuga kad vidim da je umro neko stariji pa to svi oplakuju na internetu jer je nekako dirnuo njihove živote i onda mi bude krivo da ja umrem, ne jer nisam tolko stara, ne jer sam naspram njih još mlada za umrit, a ovi su bar proživili dosta toga, nego jer su oni eto dirnuli nečije živote i bili su poznati pa računaš da su i sami kroz sve to valjda doživili nešto veliko i lipo, a meni se tad učini da nisam doživila ništa ni lipo ni veliko i postanem pretužna, makar znam da je sve to mučka propaganda.

razmišljala sam o tome kad neko nestane, zašto ga ljudi traže? zbog konvencije, ili jer ga žele u svom životu ili možda samo da se uvjere da je dobro i da onda budu mirni? ali, ako je svaki život sam za sebe i po sebi, ima li onda veze di je ko?
ili: kad bismo znali da nema zločina, kad zločin i nevolja pa čak ni smrt ne bi bili mogući, bi li onda imalo veze da tvoje odraslo dijete nestane na nekom blesavom festivalu u hrvatskoj, na drugoj strani svijeta, bi li ga onda očajnički tražio po plakaluši a5 posterima kojima nećeš postić ništa, bi li onda bio zabrinut i šta bi onda osjećao?

dok sam odlazila s otoka osjećala sam tugu posljednjeg puta kad ću odlazit odatle, recimo kad pokopamo didu ili ako se naposljetku proda ta kuća, znajući da je ovaj put možda posljednji i nastojeći bit ok s tim, kao i s mogućnošću vlastite smrti ili kao da je riječ o onoj hipotetskoj zadnjoj maminoj juhici.

ipak, ipak u meni ima toliko žara da pomislim kako bi bilo bolje ne nestat noćas, u snu, nego se vratit na otok u neko sunčano poslijepodne i proživit u njemu jedan dugi dugi dan, samo se ne mogu odlučit bi li više volila da popodne bude bonaca i plima i da se toplo sunce mirno slijeva po svemu mirnom govoreći mi da je sve u redu i da je sve blago i dobro ili da se digne meštral i po zadnji put mi pokaže da život može bit uzbudljiv pa da se kad krene neki jači nalet samo bacim u njega ko šta se inače bacam na valove i da me odnese.

kroz staklo u kojem se odražavao hodnik koji se protezao iza mene pa u daljinu gledala sam kasni sumrak. učinilo mi se da vidim put u nebo i ne samo u nebo nego u goruće nebo, u pakao, u nešto čak više mistično nego opskurno, tunel u drugu dimenziju, u nešto malo đavolje šta ima poslije smrti. osjetila sam se nemirno i dobro.

2 komentara:

  1. http://m.youtube.com/watch?v=V3uB5nYo83c

    OdgovoriIzbriši
  2. http://m.youtube.com/watch?v=V3uB5nYo83c

    OdgovoriIzbriši