nemam ništa protiv poganih žena, to nek ovdje ostane zapisano. 
"jebao sam sinoć poganu ženu." to zvuči dobro.
ivo h.

u čekaonici neurološkog odjela na dan svetoga duje baba šta sjedi prekoputa mene nazvala je priju da je pita oće ić na "svetu misu jutros, ili popodne." "nemoj mi se javljat na telefon kućni", dodala je, "jer su ga dica razbila. javi mi se na mobić."



*


oni katolici... kažu dok nas smrt ne rastavi i kad ih rastavi, preudaju se.
i kako bi to točno bilo kompatibilno s idejom nebeskog kraljevstva u kojem svi blaženici uskrsnu i trčkaraju vječno sretni po njegovim livadama di bijela djeca jašu lavove biljojede? ko im je onda tu partner? jel se važi prvi ili zadnji muž? ili je na oblaku dopuštena poligamija, i to ne samo poligamija, nego neka umrežena kombinacija u kojoj neko ima tri muža od kojih svaki u isto vrijeme ima još pokoju ženu...
zato, ako nećemo odpočetka i uvik zauvik bit s jednim partnerom, onda svakako treba odustat od tih suludih ideja o kraljevstvu nebeskom.



*


na gospu, dok smo pili u sinju, prija je spomenila kako se ispovidila. pitala sam je, jer uvik su me zanimali procesi u vjernicima, je li rekla popu za grešni seks i jel se u tom trenutku iskreno pokajala. muči me: kako je, ontološki gledano, moguće ispovidit grijeh za koji znaš da ćeš ga ponovit? zar nije istina da, ako se vjernik u trenutku ispovjedi ne pokaje, ispovjedi ni nema, da je to njen ključni sastojak i njen preduvjet. da bi se aktivirale moći ispovijedi, moraš bar u tom trenutku iskreno vjerovat da više nećeš ponovit grijeh, da ga više ne želiš ponovit. tako ja gledam na to pa me mučilo: je li obećala da neće više i je li to stvarno mislila, jer ako nije, ispovijest se ne važi, a ako je, kako je to mogla obećat?

ona je rekla da po njoj predbračni seks nije grijeh pa da ga nije ni spomenila.

iz: ontološke anakronije


*


meni se neugodno žalovat. žalovanje se radi po pravilu, imaš točno određenu stvar koju moraš reć pa kad ti je stvarno jako jako jako žao, malo je lakše reć, ali generalno, kad imaš tu točno određenu stvar koju moraš izreć, ona ti zvuči čudno i izmišljeno. ti si u tom trenutku glumac koji izgovara naučeni tekst nepoznatog umjetnika, a situacija je puna nečije iskrene tuge i kako da ti pored nje budeš glumac? svjesna tog odmaka, ne možeš izgovorit riječi a da pri tom nisi svjesna da ih izgovaraš. malo mi je zamislivije reć žao mi je nego moja sućut jer ja nikad ne bi rekla nešto poput moja sućut a masu sam puta rekla da mi je žao, jer mi je masu puta bilo žao kad bi nešto usrala, ali sad, sad kad to baš treba reć, prvo ga zamislim u glavi, a onda ga ne mogu prevalit preko usta jer si zvučim lažno makar mi je stvarno žao.

onda nekad ni ne kažem, toliko mi je neugodno.

možda samo trebam vježbat. možda trebam po stanislavskom.

al nisu ljudi glupi pa da od mene misle da sam zlobna ili kamenog srca. pa znaju da mi je žao.


*

prolazila sam ex kvartom u ex gradu, kraj crkve čije sam vjenčanice, zastave i harmonikaše nekoć gledala s balkona, i vidila sam na fasadi zastave sa slavnim don boscom čije sam ime prema nečijoj sugestiji pokušala upisat kao password kad sam se ono pokušavala spojit na crkvin vajrles kojeg su, skroz neprikladno, zaštitili. pisalo je sveti bosco i imao je aureolu i onda sam razmišljala kako je pogrešno nekog proglasit svetim jer kako ti moš znat jel neko svet, moš samo pretpostavit ili mu virovat na rič ako ti sam kaže, jer jedino čovik sam zna jel svet ili nije.

*


ne kasnije od dva sata prije treninga stojim na balkonu i udišem mirise susidinih domaćih ručkova. gusto i debelo popodnevno sunce lije se po crkvenom betonu. onda uniđem u kužinicu i ubacim torteline u vodu.

semiotika slike

jako bi tija da smo svi dobro. zapravo, dobro smo, 
al u ovom trenutku bi jako htio da nisam baš takav melanholik kakav jesam.
stola



tila sam mu poslat neku našu sliku, ali čim sam otvorila album, rasplakala sam se. nije da me rasplaka pogled na njega, jer on mi je stalno na desktopu, nego sam otvorila sliku koju sam slikala u makarskoj na onom suludom poluotoku s katancima. rasplakalo me to šta sam mu bila rekla da se makne sa slike.

i ta slika na kojoj se on već krenija micat, pomalo nesiguran oko toga je li već izaša iz kadra, jako me rastužuje i tako mi je glupo šta sam mu rekla da se makne. jer ne želim nikad da se makne od mene, ne želim mu nikad reć da se makne od nekud di mu je lipo i di želi bit ili di jednostavno je, pogotovo kad je to pored mene, a ne negdi po južnim morima. to je sitnica i to uobičajena, zamolit nekoga da se makne iz kadra, i on mi to sigurno nije zamjerija, ali to je u stvari nepošteno, poremetit nečije mirno bivanje svojom glupom agresijom, pogotovo jer ja ne slikam svoju umjetničku viziju nego nastojim dokumentirat sreću.

osjećam, dok gledam tu sliku, kao da sam iščupala cvijet, i pomisao da se on, na tih pola minute koliko mi je trebalo da to uslikam, možda i nesvjesno osjetija ko višak, makar to bilo na glupoj slici s kičastim katancima koja na kraju i nije ispala dobro jer sam stavila prst priko objektiva, mi je grozna. a samo sam tila negdi objavit onaj katanac od bicikle, jer je bija smišan, i znala sam da njemu ne bi bilo drago da bude na toj slici.

*


gledala sam sliku koju sam slikala na putu za barba antin sprovod. slika je opet loša jer ja ne znam držat smartfon dok slikajem i prstom prekrijem kantun objektiva. zaostala sam iza dide, uje i mame i onda ih uslikala, više zbog filmičnosti trenutka i jer sam primijetila da su se rasporedili u lipu kompoziciju skupa s donjim selom, nego šta je bija moment za zabilježit.

a sad kad je gledam, slika ko da se dere: ovo je zadnji put da ih vidiš u ovom sastavu kako idu pokopat člana obitelji.

to možda i nije istina jer nikad ne znaš, ali vrlo vjerojatno će sljedeći sprovod bit didin i zato kad gledam ovu sliku, na njoj ga vidim istovremeno natprosječno živog i nestajućeg. i opet sam se rasplakala.


*




izvan kadra.

ukratko, nema metafizike. kao i inače, sve je fizika, ovdje doduše kemija.
pavlić

kad joj oduševljeno krenem pričat o nekom novom mladiću i o razmjerima našeg uzajamnog kuženja, marina mi kaže da ja uvik za svakog kažem da se s njim kužim ko s nikim do sad. teško mi je to bilo povirovat jer mi je uvik bilo očito da se s nikim prije nisam kužila koliko s aktualnim mladićem, i pobogu, da sam se s prethodnim ovoliko kužila ništa ne bi ni pošlo po zlu, ne bi jednostavno moglo.

al onda i to propadne, a ja sam pomalo i sama osvijestila da to uvik govorim pa joj sad i prešutim. ali s njim se skroz kužim ko s nikim do sad.


*


bila sam u banci pa su me usput pitali oćul uplatit osiguranje protiv nezgode samo pedeset kuna godinu dana, a doba je nezgoda, pa se mislim, pa što da ne, mama bi rekla da sam sklona nezgodama i što da ne, a možda i slomim nogu ako se ikad opet dovatim stijene ili padnem s bajka.
i ispunimo mi to sve, nisam ni pitala za uvjete i premiju jer neš ti pedeset kuna, daj šta daš, i dade ona meni papire i vidim da sam osigurana u slučaju smrti uslijed nezgode, smrti zbog prometne nezgode, i iznenadne smrti od bolesti.
to me malo šokiralo jer sam misla da sam se osigurala od nezgode, a smrt teško da je baš nezgoda – iako on kad smo u smrtnoj opasnosti kaže "ups" – i jer ne planiram umrit u sljedećih godinu dana uopće pa ni uslijed iti jedne od navedenih okolnosti. uz to sam kao korisnik osiguranja navedena isto ja, znači ako umrem uslijed nekih okolnosti, dobijem pare, ali kako ih mogu dobit ako sam umrla? to je kao ono u unu kad je dome osvojivši partiju bacanjem zadnje karte, koja je slučajno glasila +4, tila da katarina nakon toga peška 4, jer će katarini onda finalni score bit nepovoljniji, i da oni tako uvik igraju, al ja sam rekla da je njenim bacanjem karte gotova partija, gotovo, nema tu niko više ništa peškat, isto tako ne mogu ja tu peškat te pare kad me NEMA.

mala su mi utjeha te imaginarne pare, u stvari nikakva, baš nikakva, a još me i uznemiruju jer mi postojanje tog ugovora, postojanje same te činjenice da sam se osigurala, smrt čini opipljivijom.

uostalom, još prije sam rekla da ne razumim ta životna osiguranja: moš li ti meni onda osigurat da ne umrem u ugovornom razdoblju i ako ne, kako se moš zvat životno osiguranje. zašto se ne zoveš smrtno?


*


pitam se ko je to odlučija koji će parfem stavit u bocu s plinom, ko je ima tu čast i ko je bija tako genijalan da odluči namirisat ga po tartufima? možda je razmišljao: oni koji nemaju osoblje da za njih petlja oko špahera ionako nemaju pojma kako tartufi mirišu pa amo ih malo ka zajebavat pa jednom kad dođu u dodir s njima da kažu: phjuu, ovo smrdi na plin!


*


ko šta sam prije ljude žalila i s njima suosjećala zamišljajući da mi je to npr. majka, primijetla sam da sad to radim zamišljajuć da mi je neko sin. neki lik s koletićem i očalama, ćelav pobogu i zato stvarno prestar da mi bude sin: meni ga je došlo milo i žao ne jer je to nečiji roditelj pa je isto tako mogao bit i moj pa ga po toj osnovi volim i neću zajebavat i sprdat se s njim, i možda je moja mama mogla radit ovde ko čistačica pa ću ostavit čisto iza sebe jer i čistačica je nečija mama, nego jer bi on moga bit moj sin i volila bi ga bez obzira na sve. osim šta on to, dakako, ne bi moga bit. taj shift mi govori o nečemu, ne o tome da bi tila dite nego da se nešto prominilo. možda moj poremećaj.


*


ko je dao ime otoku, otočani ili ljudi s kopna? šta ako imena koja su mu dali nisu bila isto ime i onda su godinama, desetljećima, dok se nisu sreli, koristili svaki svoj naziv? ta me pomisao mučila, jer različito ime znači da je taj otok za jedne bio jedno, a za druge drugo, i iako je malo uznemirujuće uzbuđujuća pomisao da je otok mogao postojat na dva različita načina istovremeno, šta je tu bilo točnije i, jednom kad su ljudi s otoka doplovili na kopno, ili ljudi s kopna na otok, i kad su otpočeli komunikaciju, čiji je naziv za otok prihvaćen od druge strane i čija je definicija otoka time prihvaćena, otočka ili kopnena?

gledali smo dole s biokova, ja sam se sve to pitala na glas, a on me jednopotezno poklopija rekavši da su ljudi s kopna naselili otok. ali ovo o čemu ja govorim je mitska situacija, pobogu!

iz: schrödingerov otok; zavičajna imena: ime


*


više ne zamišljam kako umirem mlada, a prijatelji i voljeni mi se redaju pored samrtne postelje i svi plačemo ganuti i tužni, nego zamišljam da ću bit jako stara i umrit kraj njega. po tome vidim da sam intimno sigurna da je on moj muškarac.


*


odlučila sam glasat za drugi bend bez da poslušam ostale jer imaju debelog basistu a ako postanu popularni veće su šanse da će on jebat. osim toga prašili su rokiju i nisu nastojali bit ni točni ni čisti ni savršeni.


*


promatrala sam nekog splitskog šjora i shvatila da uopće ne znam kako se od dječaka postaje šjor. vjerojatno preko momka i muškarca, al taj skok do šjora skroz mi je nepojmljiv, šjor je tako (zaokružen, stamen i strastveno stoičan) distinktivan, da mi se čini da mora da se, iako nikad nisam vidila malog šjora, da mora da se šjorom rađa, a ne postaje.

*


bilo mi je dosta plakanja, fibre i usamljenosti pa sam se nako u pidžami zaletila do dućana, kupila si skupo pivo i sastojke za pizzu koju sam odlučila ispeć sebi, za promjenu samoj sebi.
raspalila sam plejlistu iz 2001ve i pivala na sav glas.
nisam znala mogu li me susidi čut: do maloprije sam ridala, šta samo po sebi nije bed, al ovako u kombinaciji će ispast da sam makla.

posli sam skužila da sam pidžamu obukla naopako i da sam zaboravila pripolovit recept za tijesto.


*


znala sam da je dide nakratko svratija dok sam spavala, pričekat da ga skupi rodica, a kad sam se probudila nisam ništa posumnjala. navečer je mama došla s posla, pozvala me u svoju sobu i pokazala mi kulu od kutija s posuđem i priborom: dida ju je bija nazva i reka da je tu nešto privremeno uskladištija.

reka joj je da je to sve dobija jeftino. mi smo se pomalo histerično smijale. dida je malo i razmjestija kantunaliće po njezinoj sobi da nađe mista za sve to i uredno je sve složija, šta je dalo naslutit da je prostor klejman na duži period. uskoro smo doznale da je didu putem iz bolnice na ulici zaustavija neki emir milijarder koji mu je jako jeftino ponudija sve to, dva seta gratis. nije tija odat iznos, a mene je jako razveselila slika nepoznatog muškarca, emira milijardera, kako se, pomažući didi da unese te teče u sobu do, prešetava iza mojih vrata dok spavam lešana i gola.

sestra, rodica i ja dobile smo po komplet teča u miraz. ja sam svoj prvo misla prodat jer mi teče ne tribaju al mi keša triba plus to bi lipo zaokružilo apsurdnost cilog pothvata, ali sam ga ipak darovala prijateljima za zajednički život. nože sam misla ostavit sebi, ali su se toliko svidili mislavu da ih je pokuša otkupit od mene pa sam mu ih na kraju dala, jer štaš od njega. on je uslijed potpuno nevezanih okolnosti jednim od tih noževa malo kasnije pokuša provalit u našu poštu da otud izvadi ključ pa se opet mislim: jadni moji susidi. jadna ja, jadni svi mi!


*


reka mi je da mu je u doba kad je masu trenira srce u mirovanju kucalo četrdesetak puta u minuti. srce bi mu popizdilo da se nije prilagodilo, valjda, jer on je satima trča po planini i svašta radija i onda umisto da mu stalno kuca stopedeset, s vrimenom se naviklo na te napore pa je pumpalo jače i manje. rekla sam da mu je onda mirovanje bilo neprirodno, presporo, ko da je neki jogi, jer srce mu se bit će naviklo na stanje kretanja. a on je reka: da, kao da je postalo ovisno o nekom događanju.
a ja cilo vrime lipo govorim da je akceleracija definicija zbivanja.

foto sina

ja znam da sviram gitaru
samo sa svojim bendom
vlada



to šta lik miša više različitih ritmova ima smisla jer se isto tako sve tebi miša u glavi i pokušavaš nać dominantni beat da se ne izgubiš, da se ne rascijepiš na 40 strana, plus možda uopće ne treba nać dominantni, možda je to zapadnjačka laž, pa ih pokušavaš istovremeno pratit sve, paralelno, i to bude donekle neprirodno, ako prirodno postoji, neintuitivno, ali izvedivo, iako preteško na duge staze i ne pomogne ti da se uzemljiš i onda se opet koncentriraš na jedan i uvatiš za njega pa na tren znaš u kojem obliku postojiš pa ti to malo smiri paniku u glavi i prepustiš se filingu da si u nekom andrgraund klubu u njujorku pa ti na tren bude bolje.


*


srela sam stolinog mlađeg brata i bilo mi je milo dvojako, i zbog njega samog, koji je mio, i jer u njemu uvik vidim stolu i onda sam pomislila: da nije stole ja sad ne bi bila tu di jesam, ni po pitanju ekipe ni inače.
i baš zato šta su na prvu tako slični, on je sličniji svakom drugom na svitu nego svom bratu, jer ako su tako slični, potrebno mi je stavit cili svit između njih da bi stolu zadržala kao posebnu ličnost.

kao sa sestrama blagaić, činjenica je da onima koji ih ne znaju, sestre i braća masu liče, a onima koji ih znaju, ne liče skoro nimalo.


*

koliko je nekom stalo do tebe vidiš i po tome koliko dugo drži pritisnuto zvono na portafonu.

*

mirela je rekla da je popodne malo spavala, malo, od 3 do 7, a imala je planove za sebe. upitala sam je koje planove, misleći da je planirala pisat dnevnik, izdepilirat se, pročitat poglavlje self helpa ili radit trbušnjake. odgovorila mi je da je planirala jest voće i povrće.

*


gledale smo izlog u kojem su bile neke slušalice koje je dizajnira, ili šta već, david guetta i mama je komentirala da su te sigurno dobre kad ih je on dizajnira, a mene je oborilo šta ona zna za njega jer ja sam to doznala tek prije neka 4 dana. rekla je: kako da ne, i krenila mi nabrajat di je sve, i kad, po splitu nastupija. navodno im svake godine dolazi na aerodrom privatnim avionom i nema se baš običaj najavit na vrime, ali oni već računaju da će doć i ostave mu mista.
ja sam rekla: ali dvi noći usred sezone i to još u subotu, sigurno ste poslali avion da noći u dubrovnik?, ali mama je rekla da koji dubrovnik, da znam li ja ko je david guetta?!
a znam sad.

pitala sam je smim li ovo objavit, da neki klijent koji zatraži parkirno misto za svoj prajvt đet ne popizdi i ne kaže: znam da imate mista, znam da ga čuvate za guettu, al ona čisto sumnja da me čitaju bogati rusi.

*

fascinira me amortizacijska sposobnost mog tijela. kad vozim bajk po grbavom terenu i pišem poruku na mobitelu, mogu postić da se sva treskam al da mi on mirno stoji u ruci; kad skačem u močvari s grezom čašom od po litre prepunom piva, mogu postić da se sva treskam, ali da se pivo ne prolije. fascinantno je to.


*


na tren je izaša, a ja sam tužnjikava jer znam da će jedamput zauvik otić iz ove sobe i mog života i nikad nikad više neće spavat tu. makar proživili cili život skupa, opet, u perspektivi mogućih reinkarnacija i zagrobnih života, i kad gledam unazad do svog rođenja (a možda opskurantistički i prije) vidim da niko niko nije bio nit će bit uz mene cilo vrime. zato se osjećam još usamljenije, ali vidim i da tome nema pomoći pa ću se valjda morat pomirit s tim.


*


neobjašnjive stvari i fenomene možda trebamo tumačit kao u igricama - neko ih je udizajnirao da otežaju ili pomognu junaku, a on to polako dokučuje, dokučuje šortkatove i trikove, metodom pokušaja i pogrešaka, a ne odjednom i ne razumom. isto tako ja ne mogu odjednom skužit koji kurac, nego trebam bit strpljiva i uporna. ali pomalo mi je već pun.


*


kad ti neko iz vlastite koristi proturječi i uvjerava te da se nešto drukčije zbilo, drukčije nego šta se ti sjećaš da se dogodilo, nekad mu uspije uvjerit te jer te uvjeri da si luda i da krivo pamtiš. šta je, znamo, put u šizofreniju. ali umisto da odeš tamo, pogledaj i vidi da je tvoja pozicija u stvari znak da si u matrixu. fala bogu na tom filmu, usporedbe su nakon njega puno jednostavnije.

*

gledala sam u filmu kako će zvijer proždrijet nevinu djevu, ona se opirala, to me asociralo na silovanje i zapitala sam se šta bi od to dvoje bilo gore, šta bi od to dvoje bilo gadljivije, po čemu bi filing bio različit da ti neko ide učinit jedno ili drugo?
nisam se odlučila oko odgovora, ali sam vidila: u proždiranju agresor guta žrtvu, u silovanju prodire u nju. koji aspekt razlike između ta dva čina omogućuje da u oba slučaja - makar su, amo uvjetno reć frojdijanski gledano, oprečni - profitira, najčešće muški, agresor? nisam se mogla domislit i pomislila sam da je možda stvar u njegovoj jačoj snazi, ali sam onda to odbacila jer je prejednostavno i prelako promjenjivo i onda mi je preostala samo činjenica:
da bog zbilja voli svoje žensko dijete, kad ga je stvarao ugradio bi mu zube u vaginu.


*


meni je najveći strah bio da nama upravlja neka instanca, a da mi toga nismo svjesni.
na dan poput današnjeg, to bi mi bila najveća utjeha.

funkcija, to ti je ko da imaš dovoljno vina da stane u jednu čašu, to se zove bijekcija, to je, ono, idealan slučaj.  svaki element tj kapljica vina preslika se u tu čašu. to je pravilo koje se javlja u fizici jer fizika traži idealne slučajeve, fizika je šupčina.
marko grgić



uvik sam volila mulić, možda jer je bio tu prvi, možda jer je u njemu bilo urezano moje ime, dok ga more nije izlokalo, jer smo s njega skakali na brojeve, visili s daske koju je dida čak i tapecira, tata je oko njega lovija hobotnice, more je čudno i duboko zvečalo u njegovoj šupljikavoj utrobi, s njega smo ulazili na brod i na njemu se sunčali kad bi sve bilo prepuno turista. na mulić pripadam, a mulić pomalo nije nigdi pa se na njemu može dobro pobić od svega, onu spaja more i kopno i premošćuje granicu, al ne spada ni vamo ni tamo. neću nastojat povuć kvalitetnu metaforu, jer ona se tu provlači u naznakama: takav je i moj život.


*


moja se bit može izrazit kao akceleracija. ljetos mi je toni reka da ona nije samo promjena brzine nabrže ili nasporije, ko šta sam blesavo mislila, nego bilo koja promjena vektora brzine. tako kad zemlja kruži oko sunca, to nije zbog gravitacije, zbog gravitacije je došla tu di je, da, ali da ne odleti nekud drži je akceleracija, jer su centrifuga i centripeta (kojoj nadimak od milja ne stoji tako dobro) imaginarne i uostalom bile one stvarne il ne, poništavaju se, i onda je vektor brzine, jer je vektor pravocrtan, rascjepkan u puno malih vektorića, da bi tvorija krug to jest elipsu, a svaki taj rascjep, svaka ta promjenica iz jednog vektorića u drugi je akceleracija. akceleracija je i ono zbog čega ti se crijeva zalipe za kičmu kad avijon uzlijeće, jer se promijeni vektor brzine tvoje utrobe, ili ono šta omogući da doživiš dojam nulte gravitacije kad te matej zanjiše u tonijevoj mriži pa tvoja akceleracija poništi zemljinu i na tren se prestaneš kretat. ali ne onako kao u sporim kišnim nedjeljnim provincijskim popodnevima, nego uzbudljivo i puno potencije. akceleracija je promjena vektora, a to je više manje i definicija zbivanja, a ja najviše volim zbivanje.


*

kad sam bila mala zanimljivo mi je bilo to šta strogost tuđih roditelja i baba mene nije doticala. čak i kad sam bila na njihovom, a ne na terenu svojih roditelja i baba, smila sam radit nešto šta oni nisu, i samo jedan bombon pojeden u trenutku u kojem to drugi nije smio osvijestio mi je činjenicu da svijet nije jednak za svakoga. on, taj bombon, a ne činjenica da ja jedina nisam imala štikle za svoju barbie koju smo mi zvali barbica, konkretno elvira, bila je hand me down od neke male talijanske turistkinje. ne činjenica da je neko nešto imao, a ja nisam, nego činjenica da su za nekoga važila potpuno drukčija pravila nego za mene, izvukla me iz 2d svijeta i ubacila u 3d.


*


zašto mi tombola donosi užitak? makar je ne dobila, kad prozovu broj koji imam i ja ga zaokržim, osjećam osjećaj postignuća, skače mi adrenalin, pogotovo kad ih se zareda par zaredom, i iako je to igra koja u potpunosti ovisi o sreći, imam dojam da nešto radim dobro, jer ako i ne ide, opet malo krene, uvik izvuče bar par mojih brojeva, i onda imam dojam ko da pripadam tu i da sve protječe u najboljem redu, da radim nešto za sebe jer ako ne igraš nemoš dobit, ali dovoljno je i samo igrat, stvarno, al ponajviše ipak zato šta ti igra, na koju je u tom trenutku sveden život, pruža nadu da ćeš se iz nje izvuć ko pobjednica.

na tomboli sam se napila pa su me nagovorili poć gledat nimfomanku. mirela je dobila cinkvinu pa mi je platila upad. bila sam dosta uživljena i nadali su se da ću prestat komentirat kad film krene. na trailerima sam uživljeno navijala: i don't want to survive, i want to live - Hell YEAH!


*


kad vidim malene dječake nekad pomislim: ja bi jednom, za 15 godina, mogla bit s njima. ne jer me privlače nit išta pa da čekam da postanu legalni, nego primjećujem čistu mogućnost: ko šta sad mogu bit s nekim deset godina mlađim, ko je imao pet kad sam ja imala petnaest, tako ću jednom možda bit s nekim ko sad ima pet pa ćemo pričat: ti si tad imao pet! tako ja živim i razmatram mogućnosti.


*


problem sa zagrobnim životom je šta kad neko umre ne mogu zamislit njegov duh bez njegovog lica - ali lice je ostalo tu, na lešu, umrlo.


*


al onda sam pomislila: šta god bilo, uvik imam paralelne svemire i zapitala se mogu li ja mirno nastavit živit sa svojim odabirima baš zato šta znam da u paralelnim svjetovima živim sve druge opcije? i jesam li se zbog toga malo ulijenila? prvo sam se bojala slučaja da te ja nisam ja, da one nisam ja (jer nemam u sebi njihovo iskustvo – makar nekad imam dojam da imam njihove emocije), al i ako jesam, to opet, ko ni zagrobni život, nije opravdanje za to da se pretjerano opustim u ovom svijetu.

iz: quantum suicide


*


moja prošlost sretno zaključena trenucima u kojima su me neki ljudi našli, a ne bi me bili našli otherwise, navodi me na zaključak: isplati se davat se u prazno i ustrajat na tome kad ti se čini da to radiš uzalud, jer sad, osim za sad, živiš i za sutra, a sutra te neko možda nađe i stavi sve u ravnotežni položaj baš zbog ovog danas, baš zbog toga kakva si danas i baš zbog toga šta to ne skrivaš od svijeta.

treba bit strpljiv, sjetit se da stvarima treba neka određena brzina da stignu na odredište, i da nije da nužno postoji masterplan, ali da se ništa ni ne može desit ako ne mrdneš, jer reakcija po definiciji treba prethodnu akciju.

zato kao da si, i kad budeš, nasukana na pustom otoku, na mrtvoj planeti, nemoj zaboravit stalno odašiljat signal u prazno.


*


kad imenuješ zlikovca svi igrači se odma više za njega zainteresiraju jer znaju da se dungeon master više oko njega potrudija i da će bit teži za svladat. lipo mi je šta na skroz neočekivanim mjestima susretnem neki super aspekt davne prije semiotike: kad nešto označiš imenom, to omeđiš i izdvojiš kao dio stvarnosti i na neki način i stvoriš, ko bog. šta na neki način dungeon master i jest. al meni je isto draži d'n'b.


*


išla sam u friđ po neki toč da ga odmrznem i prvo sam vidila mamine naljepnice na plastičnim posudama: "juhu", "juhi", "juho". pitala sam je koji joj je to vrag, jer ja sam tražila june, a ona kaže da je to sve juha, da je tako napisala da bude veselije. ali tu uzbuđenje nije završilo, jer sam između svega toga iskopala ribu koju je mama danas zaleđenu donila sa šolte, trlju, a na njoj je pisalo "trlja". umrla sam, prvo jer je evidentno da je navedena stvar riba pa čak i da je trlja, plus, dok je to u didinom frižideru možda imalo smisla jer on ima dosta ribe tamo, mi imamo samo tu jednu ribu u friđu i znamo da je trlja. znamo i da ćemo je ispeć u roku od max 2 dana, ali na njoj, vidila sam, pored „trlja“ stoji i datum, i to datum 11.14. pa sam zaključila da to nema bit šta drugo nego mjesec isteka valjanosti.


*

postala sam dosta dobra u prebolijevanju ljubavnika, ali nešto mi i dalje predstavlja problem. kako sam sklona konceptima, kategorizaciji i malo opsesivna oko arhiviranja uspomena, sve pisme na koje se u toku godine zakačim stavljam u jedan folder da ih omiljene imam okupljene za slušat i da ih posli imam arhivirane za aktiviranje prustovskih momenata. al neke pisme neminovno su vezane uz neke ljude, a neki od njih su mi nekad bili partneri, iako, nisu baš svi bili partneri jer nisu bili na mojoj strani, sad svejedno, i onda mi slušanje omiljene muzike nehotice pobuđuje uspomene.
srića da je došla nova godina.
otvorila sam folder mix_2014.


*


kad god mi zafali brzine a u tom trenutku sam statična bez nekog uzbudljivijeg gibanja u perspektivi, sjetim se da sam na rubu galaksije ko ja se vrti strahovito brzo i to mi bude divno i odma je osjetim, brzinu.