u županji je stanje izvanredno, treba 30 cm rijeka da poraste pa da se izlije i svi su uznemireni osim mene, meni je pun kurac redovnog stanja.
gomila
prvo je bilo da će se samo registrirat u matičara, požurit će radi papira, a svadba će bit dogodine da finci i amerikanci stignu uzet godišnje i karte, a mladenci i ja kao wedding coordinator rezervirat salu, dogovorit se oko suvih smokava, napravit hendmejd ukrase i dizajnirat šesne programe koji će uključivat detaljne dijagrame o tome kako se ko upozna i slično. onda je to registriranje malo nadraslo pro forma i pro iuris okvire, a ja ionako nisam mogla zamislit da se ona vjenča a da ja ne budem tamo da joj plačem pa sam otišla u zagreb.
najdraži su mi oni šta se ne iznenade kad me vide na ulici, šta me uopće nešto posebno ne pozdrave nit pitaju o splitu. za njih znam da ni ne znaju da mi je glavni residence dole, da ni ne znaju da me nije bilo više od godinu dana. onda mislim da je to zato šta mi ova sredina leži tj. šta i u ovoj sredini uspijevam izgledat suvereno, i smijuljim se u sebi jer sam ih prevarila, i osjetim ko da tu pripadam, ko da pripadam svugdi, ko da se tribam iskorijenit iz primisli o tome da se unatoč svojim generalnim sklonostima igdi idem korijenit.
često kažem: idem na aerobik, pa dosta ekipe oduševljeno komentira kako sam ja to tek par dana u gradu, a već sam si našla tjelovježbu. ali kad ćeš negdi ostat misec ili dva i kad ni ne znaš kolko ćeš negdi ostat, stvari trebaš radit odma. jedan od brojnih malih problema je šta naprimjer nemoš uć u projekte tipa bend ili predstava ili studij ili radni odnos, ako nisu jako kratki ili ako ne možeš ili ne želiš boravak prilagođavat njihovim ritmovima. ali ipak, zajebano je to i na puno većoj razini, i ja se nastojim s tim izmirit s praktične i s intimne strane.
neke stvari su općeprihvaćene i samorazumljive i jako puno, zabrinjavajuće puno ljudi ih ne propitkuje. naprimjer da se živi u jednom gradu, šta nam i sama država nameće uslugama uvjetovanim stalnim boravištem, poput liječničke skrbi koja se van boravišta provajda samo u hitnim slučajevima. još jedna od stvari koju jedan dio moje ekipe ipak masovno propituje, a drugi u širokom luku izbjegava i mislit o njoj, je ta da ima da nađeš smisao u prokreaciji - ako je smisao uopće nešto šta te muči, a mene sigurno da, velik broj njih možda i ne, ali onda je nalog jednostavno nalog, bez smisla. više ljudi mi je reklo da sad kad imaju dijete osjećaju da su nešto napravili, pa da i sutra umru, nešto su ostavili. onda se ja pitam šta sam ja ostavila, jer moja je ostavština vrlo apstraktna i teško ju je obuhvatit. al znam da je značajna i da je točno onakva kakvu bi želila ostavit i to je ok, iako nisam iskoristila puno od svojih potencijala. iako, naravno, i sam koncept ostavštine treba preispitat.
stvar s djecom je, ako ih shvatiš ko jedini i overwhelmajući životni projekt, a u neku ruku moraš da bi ispali šta je moguće više ok, je da je to pass it on princip, u kojem sve svoje nade, a u neku ruku i obveze spram samoga sebe polažeš u sljedećega, umisto da se sam uhvatiš u koštac sa stvarima. ali zar se život i ne ostvaruje u davanju drugome, pa kome god to bilo? ali, pitanje je na koji način djetetom afirmiraš sebe, a na koji (svim) ostalim stvarima. i je li jedan ispravniji od drugog?
dijete na stranu, malo sam ponosna na sebe šta se izazivam, ovaj put konkretno izmještanjem. ono mi koristi, tu se podražavam ko dinamička kategorija, dnevno dobijam masu novih perspektiva i nije mi udobno, a i bez da nam jelena kranjec kaže znamo da je udobno najgore - ono je lipo, al nije prezdravo, ko ni previše šećera, ili previše slušanja najdraže pisme s albuma.
ne kužim dakle di živim i ne znam koji mi je sljedeći korak, osim da budem tamo di je on, kad on bude negdi di se može bit, a do tad da fristajlam, ili možda točnije: freefallam.
i onda sam došla s neke improvizirane večeri, koja se trebala sastojat od aerobika al se sastojala od dvije večere kod dva prijatelja (orgazam-kajgana i gulaš s prilogom od prosa) nakon koje smo se pridružili trećem u birtiji i neuspješno se pokušali preselit u sljedeću kad je prva zatvorila.
došla sam amo reć doma, otuširala se i ugnjezdila pod jorgan koji mi je poslala mama jer je strahovito zahladnilo i vjetar zlokobno zavija oko zgrade, a propuh i mrzlina oko mene, pod jorgan koji sam izbjegavala donit jer je konačno, jer je konačnije od privremenog boravka ako preselim i poplun koji zauzima cijelu jednu torbu, jer onda tu nisam privremeno, i onda još više ne znam di živim, ali ako sam tu makar još dva tjedna, shvatila sam da je vrijedno truda i nerazumljivih osjećaja ako se bar jedan dan u ta dva tjedna naspavam..
zaključila sam da je dobro to šta se ne mogu definirat, da je u redu ako ne znam di idem, u redu je ako ne slijedim fiksne ili naznačive trase, i da sve to znamo odavno, ali da ko to stvarno živi?
i primijetila da je to jako naporno živit.
gomila
prvo je bilo da će se samo registrirat u matičara, požurit će radi papira, a svadba će bit dogodine da finci i amerikanci stignu uzet godišnje i karte, a mladenci i ja kao wedding coordinator rezervirat salu, dogovorit se oko suvih smokava, napravit hendmejd ukrase i dizajnirat šesne programe koji će uključivat detaljne dijagrame o tome kako se ko upozna i slično. onda je to registriranje malo nadraslo pro forma i pro iuris okvire, a ja ionako nisam mogla zamislit da se ona vjenča a da ja ne budem tamo da joj plačem pa sam otišla u zagreb.
najdraži su mi oni šta se ne iznenade kad me vide na ulici, šta me uopće nešto posebno ne pozdrave nit pitaju o splitu. za njih znam da ni ne znaju da mi je glavni residence dole, da ni ne znaju da me nije bilo više od godinu dana. onda mislim da je to zato šta mi ova sredina leži tj. šta i u ovoj sredini uspijevam izgledat suvereno, i smijuljim se u sebi jer sam ih prevarila, i osjetim ko da tu pripadam, ko da pripadam svugdi, ko da se tribam iskorijenit iz primisli o tome da se unatoč svojim generalnim sklonostima igdi idem korijenit.
često kažem: idem na aerobik, pa dosta ekipe oduševljeno komentira kako sam ja to tek par dana u gradu, a već sam si našla tjelovježbu. ali kad ćeš negdi ostat misec ili dva i kad ni ne znaš kolko ćeš negdi ostat, stvari trebaš radit odma. jedan od brojnih malih problema je šta naprimjer nemoš uć u projekte tipa bend ili predstava ili studij ili radni odnos, ako nisu jako kratki ili ako ne možeš ili ne želiš boravak prilagođavat njihovim ritmovima. ali ipak, zajebano je to i na puno većoj razini, i ja se nastojim s tim izmirit s praktične i s intimne strane.
neke stvari su općeprihvaćene i samorazumljive i jako puno, zabrinjavajuće puno ljudi ih ne propitkuje. naprimjer da se živi u jednom gradu, šta nam i sama država nameće uslugama uvjetovanim stalnim boravištem, poput liječničke skrbi koja se van boravišta provajda samo u hitnim slučajevima. još jedna od stvari koju jedan dio moje ekipe ipak masovno propituje, a drugi u širokom luku izbjegava i mislit o njoj, je ta da ima da nađeš smisao u prokreaciji - ako je smisao uopće nešto šta te muči, a mene sigurno da, velik broj njih možda i ne, ali onda je nalog jednostavno nalog, bez smisla. više ljudi mi je reklo da sad kad imaju dijete osjećaju da su nešto napravili, pa da i sutra umru, nešto su ostavili. onda se ja pitam šta sam ja ostavila, jer moja je ostavština vrlo apstraktna i teško ju je obuhvatit. al znam da je značajna i da je točno onakva kakvu bi želila ostavit i to je ok, iako nisam iskoristila puno od svojih potencijala. iako, naravno, i sam koncept ostavštine treba preispitat.
stvar s djecom je, ako ih shvatiš ko jedini i overwhelmajući životni projekt, a u neku ruku moraš da bi ispali šta je moguće više ok, je da je to pass it on princip, u kojem sve svoje nade, a u neku ruku i obveze spram samoga sebe polažeš u sljedećega, umisto da se sam uhvatiš u koštac sa stvarima. ali zar se život i ne ostvaruje u davanju drugome, pa kome god to bilo? ali, pitanje je na koji način djetetom afirmiraš sebe, a na koji (svim) ostalim stvarima. i je li jedan ispravniji od drugog?
dijete na stranu, malo sam ponosna na sebe šta se izazivam, ovaj put konkretno izmještanjem. ono mi koristi, tu se podražavam ko dinamička kategorija, dnevno dobijam masu novih perspektiva i nije mi udobno, a i bez da nam jelena kranjec kaže znamo da je udobno najgore - ono je lipo, al nije prezdravo, ko ni previše šećera, ili previše slušanja najdraže pisme s albuma.
ne kužim dakle di živim i ne znam koji mi je sljedeći korak, osim da budem tamo di je on, kad on bude negdi di se može bit, a do tad da fristajlam, ili možda točnije: freefallam.
i onda sam došla s neke improvizirane večeri, koja se trebala sastojat od aerobika al se sastojala od dvije večere kod dva prijatelja (orgazam-kajgana i gulaš s prilogom od prosa) nakon koje smo se pridružili trećem u birtiji i neuspješno se pokušali preselit u sljedeću kad je prva zatvorila.
došla sam amo reć doma, otuširala se i ugnjezdila pod jorgan koji mi je poslala mama jer je strahovito zahladnilo i vjetar zlokobno zavija oko zgrade, a propuh i mrzlina oko mene, pod jorgan koji sam izbjegavala donit jer je konačno, jer je konačnije od privremenog boravka ako preselim i poplun koji zauzima cijelu jednu torbu, jer onda tu nisam privremeno, i onda još više ne znam di živim, ali ako sam tu makar još dva tjedna, shvatila sam da je vrijedno truda i nerazumljivih osjećaja ako se bar jedan dan u ta dva tjedna naspavam..
zaključila sam da je dobro to šta se ne mogu definirat, da je u redu ako ne znam di idem, u redu je ako ne slijedim fiksne ili naznačive trase, i da sve to znamo odavno, ali da ko to stvarno živi?
i primijetila da je to jako naporno živit.
Ne znam jel' mi drago ili nije šta uvijek savršeno točno artikuliraš i moje misli i osjećaje. Al' nebitno to, baš baš volim kako pišeš. Piši češće. Fala in.
OdgovoriIzbrišiMarijana M.