utorak, 19. kolovoza 2008.

it doesnt matter if i lose you now/ i already feel as hollow as a bone
neka od instanci



DSC00903
ph mislav

ne volim se rukovati s ljudima. to je zato šta mi se većma gade, osim kad mi se sviđaju, ali s tima se rijetko rukujem već se ljubim. želim, nekako se ustalilo da to mogu reći u indikativu, a voljeti bih morala u kondicionalu očito a to mi ne bi puno pomoglo jer čini od mene učtiva i subjekta spremnog na odustanak od zahtjeva, pa zato želim, da nešto od one fine plemenske sf fantasy postapocalyptic kulture u kojoj se dobronamjerni ljudi pozdravljaju pokazivanjem dlana u kojem nema oružja odrazi i na našoj kulturi, točnije ne nešto nego taj konkretan detalj. mjesec je doživljavao djelomičnu pomrčinu a meni nije bilo jasno ako je sad to naša sjena na njemu suncem, čije su onda one nevidljivosti u njegovim fazama i čime (prilično je izvjesno suncem također) jer uvijek sam nekako smatrala da su isto naše.

autor je autorica i sjedi na podu za laptopom sa zalihom od osam čungalungi, kupljen okrugli broj dvije požvakane na plaži. osjeća dužnost da piše pa je sjela pisati. pripovjedač je meta, homo pa čak i autodijegetička pripovjedačica koja si osjeća nedostatak pénisa i želju i nagnuće da pripovijeda. njeni se roditelji, tvrdi majka koja kaže da su to očekivali, nisu radovali kad je prohodala. lik nema ženskog roda i mlada je a umorna žena, umora koji je konačno i pomalo spektakularno umorio i zadnju zamisao o hinjenu neumora. ona kao da je mrtva, ali joj to niko nije rekao nego sam morala sama dokučiti, a sad sam dokučila. osjećaj je kao kad se počneš utapati tek u trenu kad shvatiš da plivaš bach hesse coelho rečenica.

danas sam se morala rukovati s puno ljudi. kasnije sam s njima jela hranu, ljudima, ne rukama, njih sam valjda opsesivna oprala i bilo bi bez prijedloga, i prisjećala se kako volim jesti hranu rukama kojima je dirala njegovo spolovilo. odlučila je za slučaj potrebe ako ne bi mogla odabrati među mladićima reći svakom da joj naskompilira miks pa bi vidila. nedavno se njen prijatelj slučajnošću pitao, ali i ona se pitala nešto ranije i pomislila je kako joj neće vjerovati, dolaskom plejera s integriranom memorijom (konačno je to taj naziv) u društvo o problemu snimanja mikseva jer sviđa joj se to šta je naglasak ovaj put na sadržaju jer se daruje uglavnom i najčešće na nekom isključivo kurirskom mediju a pitanje je, jer nije unificirano niti je medij opsegom ograničen kao nekada, kolika je dužina miksa pristojna i estetski najprihvatljivija i ovisi li to o prilici. uronila je po običaju prst u tećicu da provjeri je li mlijeko zagrijano i došla do toga da živimo doživotno, što me je učinilo ponosnom iako sam naravno znala da je do te zgodnoće došlo njih puno prije mene.

na televiziji sam gledala nešto za domaćice gdje su usporedili odvajanje od voljene osobe s odvajanjem bradavice, ili sam to pročitala, ili je neko spomenuo, u svakom slučaju, mislim da je ipak bila humoristična serija, u svakom slučaju mislim da je to još jedna pametna mudrost, inače ih skupljam u seriji sestre, koja nam kazuje kako odvajanje boli jer smo toliko srasli s nekim da je opna na mjestu dodira nestala pa kad se odvojimo ostane otvor, rana, ili pleonastička otvorena rana, nisam doktorica ali ispravite me, zatvorena rana, molim? ispravak blesačo ima zatvorenih rana naprimjer na duši, i nije stvar u tome jesil je (osobu)/ga (nekoga) recimo volio ili ti je išla na živce kao bradavica, iako se moram odmah ispraviti jer iako joj deformirani prst ide na živce u maniri bradavice, toliko već tihuje nad njim, pokušava ga ispraviti, tjera najboljeg prijatelja da ga pokušava ispraviti, mašta o tome da ga izrezucka, mašta o nenadanom bogatstvu koje će joj omogućiti da ga operira, izmišlja zdravstvene poteškoće s njim ne bi li joj hzzo platio operaciju, jer iako toliko to redom pa i puno više, meni je taj prst nakon šta sam toliko emocija uložila u njega draži od ikojeg drugog i najviše bi izgubila upravo ako mi baš upravo njega odreže slučajno neka pila.


DSC00940
ph mislav

petak, 8. kolovoza 2008.

štucaj punim štucom
braco


DSC03912
ilustracija: ja na muliću nešto ranije danas, autoportret s drvenikom


***

na plaži čitam žižeka o komunizmu i hvatam boju na sisice. bez problema se nosim sa svojom pozicijom, ali s predmnijevanim bijednim životima okolinih čeha jedva

iz: o dvoličnosti



***


kad smo mi goga tere i ja bile male onda smo stalno na šoltu išle sa našima roditeljima i onda bi putovale trejektom. nas smo tri rodice i to je nezgodni broj al ustvari zgodan za urotit se jer bi se uvik urotile goga i ja protiv tere jer smo sestre ili tere i goga protiv mene jer sam ja bila starija a još sam sad isto starija ili bi se tere i ja protiv goge kad je goga bila glupa. e i tako smo mi putovale često trajektom a još nije bilo onda katamarana pa smo uvik išle trajektom i znale smo šoltanku ko svoj đep i uvik kad bi isplovili krenili bi mornari kupit karte a nas bi onda naši roditelji poslali da nek idemo malo ća ka ono prošetat po trajektu a mi smo točno znale rutu di idu oni i sve smo bižale pred njima a bilo je samo jedno misto di smo se morale provuć kraj njih jer bi nas inače stirali u jedan kraj broda i onda kukulele čija su ovo dica. to misto je bilo doli tamo di su stala auta i mi bi se pravile da se razigrano igramo pa bi se provukle kraj barba mornara dok bi on nekom uzima kartu ili bi se baš neprimjetno prošuljale ako smo bile u detektivskoj fazi pa bi on viknija ej alo dico di su van karte onda bi mi viknile da gori su u mame i pobigle.
ponekad je na trajektu u vrime vikenda i praznika bila velika gužva ili možda i nije nego možda mama nije mogla podnit one babe u salonu za nepušače pa bi sile mi sa mamom na skale one šta su livo i desno i vode gori i onda bi mi na neke novine sile i gledale u onu bilu pituru na trajektima koja je puno namazana pa se cidila i tako stvrdnila pa je ko šterika velika to izgledalo, a sve oko nas bruji bruji, pa sestri treba u vece pa ide mama s njom da je drži jer goga je mala a tamo su oni odvratni čučavci bili i smrdilo je i brujalo je još više.
ponekad kad smo bile dobre dobile smo sokić koji nam je dobro doša jer smo bile male a onda ti putovanje traje tri puta duže. onda bi sidili svi gore u salonu za nepušače a tamo su uvik bile babe i neka druga dica pa sam ih ja uvik gledala, ja sam uvik puno gledala ljude na trajektu. bija je jedan ludi čovik, al ja tad nisam znala da je ludi, nego samo nisam razumila zašto je on sluša šesnajst puta istu muziku onu uvodnu na radiju tarataratarataratara tatataaaa i stalno je to primotava i sluša opet a ja sam ga gledala a tata je reka da nek ne gledam ga.
kojiput je neko umra pa je s nama na trajektu bija sprovod cili i sve je bilo puno cvića a ponekad je bija samo mrtvac u lijesu svome i onda je to bilo malo stravično i stavili bi ga lijes tamo skroz isprid auta tamo di se isto ulazilo u salon i u vece pa smo mi morali nekad tuda proć pa je mene bilo strah a tu bi najviše brujilo još, ko u veceju, i to je onda bilo strašno a sve je bilo puno cvića pa nisam mogla normalno disat ko čovik uopće.
bija je na trajektu još i jedan balkon neki koji nije vodija nigdi i bija je skroz mali i onda smo mi tile ić na njega jer je gleda na istok kad se išlo prema otoku i sa njega nisi mogla vidit nikojeg čovika nego samo more a to je bilo najlipše šta je moguće a mornari bi nas svaki put makli jerbo da se ne smi tu.
ali najbolji dio putovanja je kad je sunčano i kasno popodne a trajekt pristaje a mi se svi nagurali dole pred ona vrata koja se počnu spuštat lagano da te ispizde lagano i škripe škripe, e pa onaj trenutak kad se dovoljno spuste da vidiš već priko njih didu koji je s autom doša prid tebe na rogač


***

baba: jesu ti to mokre mudantine?
dida: ma di su mi mokre? kako će mi bit mokre, šta je tebi? nisan se kupa.
sana: nisi se mora kupat da bi ti bile mokre, moga si recimo sist guzicom u sić s vodom. to ti je elementaran logički problem - ako su ulice mokre, ne znači da je pala kiša, možda su prošli perači ulica.
mama: osim ako si iz splita. tamo ako su mokre, samo je jedna opcija, pala je kiša.
sestra: al u splitu ne peru?
baba: kako ne peru? idu oni sa onin šmrkovima pa poliju.
dida: nije ti to danas više tako, danas imaju one mašine, one strojeve, to sve moderno.

iz: logika prvog reda do mora


***


DSC03870
ilustracija: na gomili


***

začuđujuće nedavno mi je sinulo da bi valjalo da nama posijede i stidne dlake. a onda mi je jučer na plaži pred očima doslovno sinulo zar se dlake prorijede kad ostariš? je. ozbiljno? aha, isto ko kosa. joj.

iz: dlake


***



dole su na našoj plaži bili česi a sestra je rekla kad su povadili ježeve van to je ko da skineš koalu s eukaliptusa pa nek se misli. mama je rekla baciću ih ja u more ujutro prije nego se oni dignu ali je sestra tila odgojit čehe to ću ja sad neka vide da ne odobravam njihov postupak pa ih je sve pobacala nazad. ona je i inače bila masu nabrijana jerbo otok a meni je ulila fiziološku otopinu u uho pa mi je bilo još gore. sestra se isto tako kupala gola pa sam didu iskrcala kod alajbega da ga upita za akumulator pa je došao s vijestima da neko oće dignit prijavu protiv moje sestre jer se kupa naga na javnoj plaži a to nije javna iako nije privatna ali nema zastavice i održavanja mi smo se složili ali otok. doduše smo mi ti koji održavaju ali isto ne smijemo polagat pravo tojest smijemo ali ne smijemo položit, a država smije kad održava položit. mi smo održavali plažu tako da su stipe dida i mama odvalili istrunulu dasku s mulića a svi okolo su gledali jerbo otok. onda smo se mi obitelj mogli nasadit na mulić pa ja nisam više molila molitvu bijela svjetlosti pomozi mi da si oprostim šta prezirem glasne priglupe čehe koji su mi zauzeli plažu. ali onda su došli drugi i skakali s mulića i smočili mi osobne stvari pa sam im ja jebala po spisku i nisam više uopće pomišljala na molitvu iz dubokog razloga šta si više nisam ništa osjećala potrebu oprostit. nego je milena došla sa malom pa dok se ona utoćavala sjelo je malu na sestru moju pa sam je ja nagovarala ajde ajde popiški mi se na sestru ajde ajde malena ajde ajde pa se mala popiškila ala veselja. mačka je imala novo leglo koje ju je sisalo ali je iz prvog braka ostala jedna kćer koju dida nije odnio s ostalima u divljinu pa bi se i ona nasadila na sisu a ja sam joj prijetila kako te nije sram toliku mrš iš. anđelko je došao i ubrao šljiva. sestra je bila arhitekt pa smo se skanjivale kako je dida sagradio kuću neprestano. česi su na teraci do naložili ugljen i polili ga petrolejom i zasmrdili groza a još mene angina uvatila od onog uha a marina je došla u goste pa je vikala s vrata dvora meni na mulić donila sam sladoled za posli ručka di da to stavimo a u mene se to čulo alalaakavbl sladole a ja sam njoj rekla viknila je je ako oćeš sladoled odi pitaj sestru moju da ti da sad je ošla sebi uzet daćeti ona a ona je mene čula olalajeje sestru to će ti ona pa je otišla a ja sam mislila gle kako to ona odma s vrata pita jest.


***

a onda sam se probudila s mišlju: dal ljudi koji posijede preko noći posijede i ako imaju obojanu kosu? naime, vjerojatno ne, a ako ne, teško je realizrati klasičnu patetiku u suvremenom dobu.

iz: moda i zdravlje; dlake